Zanimljivost dana: Jedan Renault Super Clio morao je biti ubiven

Ovo je priča o tome kako je potentni hečbek iz B segmenta završio “u čitulji”…

Sa 275 ks, ručnim menjačem i šasijom pripremljenom za stazu, ovaj model je trebalo da vrati poljuljani ugled Renault Sport divizije. Umesto toga, postao je žrtva višeg cilja.

Renault u svojoj dugoj i bogatoj prošlosti ima pregršt sportski orijentisanih četvorotočkaša. No, pre tačno deset godina franačka marka bila je na prekretnici – posvetiti se zaboravljenom brendu Alpine i upustiti se u nadmetanje sa Porscheom, ili plasirati još jedan hot heč u B segmentu i nastaviti portfolio slavnih sportista u subkompaktnoj klasi.

Koncept koji je bio spreman za obračun

Zvanično, Renault Clio RS16 je bio konceptualni automobil, kreiran kao poklon Renault Sporta samom sebi za 40. rođendan. Međutim, dok je većina ovakvih vozila stvorena da briljira “na papiru”, ovaj prošireni Clio bio je prava zver. To je i dokazao u maju 2016. godine, kada ga je Heiki Kovalainen nemilosrdno forsirao stazom u Monaku, a mesec dana kasnije i na čuvenom Gudvudu.

Ubrzo je postalo jasno da ovo nije bio samo izložbeni primerak. Mali, samozvani „komando“ tim inženjera sklopio je  pravu “bombu“ za samo pet meseci pod kodnim nazivom KZ01.

Sastojci su delovali kao da su došli sa liste želja svakog entuzijaste…

Motor je bio 2,0-litarski turbo sa 275 ks koji je stigao iz modela Mégane 275 Trophy-R. Snaga se na točkove prenosila putem šestostepenog manuelnog menjača (kao odgovor na purističke kritike zbog EDC transmisije u standardnom Cliu RS).

U razvojnom timu nazvali su ga „Super Clio“. Razmatrali su čak i varijantu sa centralno postavljenim motorom, ali su odustali jer bi to dodalo nepotrebnu masu. Umesto toga, izbacivanjem zadnjih sedišta i klima uređaja, te ugradnjom litijum-jonske baterije, Super Clio je ostao lak kao i standardni model, uprkos znatno moćnijem motoru.

RS16 je bio impresivno blizu serijske proizvodnje. Da bi smestili veći motor iz Méganea, inženjeri su koristili delove podvozja sa Kangooa, dok je elektronika Clija „komunicirala“ sa novim motorom preko softvera pozajmljenog iz verovali ili ne – Dacie Sandero. To nisu bile „budževine“, već pametna i isplativa rešenja koja bi omogućila da finalna cena automobila bude razumna.

Iz Renault Sporta tada su tvrdili: „Ako dobijemo zeleno svetlo od centrale, možemo sklapati dva do tri primerka dnevno.“

Žrtva zarad višeg dobra…

Gde je onda zapelo? Problem je bila Renaultova fabrika u Dijepu. Nakon što je propala saradnja sa britanskim Caterhamom u vezi sa plasmanom sportskog automobila, u Renaultu su bili primorani da samostalno izguraju projekat do kraja. Te 2016. godine, pogoni su se intenzivno pripremali za lansiranje nove Alpine A110. Uvođenje još jedne proizvodne linije, bez obzira na deljenje delova, zahtevalo bi ljude i resurse koje francuski proizvođač jednostavno nije mogao da izdvoji.

Alternativa je bila odlaganje do 2018. godine, ali je menadžment procenio da bi do tada model izgubio na aktuelnosti. Iako je izrađena nekolicina prototipova za testove izdržljivosti, i uprkos tome što je predserijska verzija i prošla testove sudara, na koncu je čitav projekat u potpunosti otkazan.

Ipak, ova priča nema u potpunosti tužan kraj. Clio RS16 je morao da umre da bi se osiguralo da Alpine A110 stigne do nas u svom najboljem izdanju.

Đorđe Platiša

(133)