Zanimljivost dana: Mračna strana dnevnice od pet dolara Henrija Forda

Henri Ford je jedan od najvećih industrijalaca u istoriji. U relativno kratkom vremenskom roku, ovaj nekadašnji zemljoradnik iz američke savezne države Mičigen je uspeo da stvori izuzetnu imperiju i iz trećeg pokušaja kreira giganta koji posluje do današnjeg dana. To ne znači da on nije imao i svoju mračnu stranu, kao što je dugogodišnja borba sa sindikatima, mržnja prema Jevrejima i na kraju „saradnja“ sa Adolfom Hitlerom.

U ovom izdanju zanimljivosti ćemo diskutovati o još jednoj temi koja je, barem na papiru, proslavila Henrija, a to je dnevnica od pet dolara. Predstavljena 1914. godine, istorijske knjige su nas naučile da je osnivač kompanije brinuo o svojim radnicima i da je želeo da oni mogu da priušte automobile koje su proizvodili. Ali u životu se retko koji poslovni potez može tumačiti po principu „crno-belo“, pa tako ni ovaj …

Prodaja Forda je eksplodirala 1908. godine kada je debitovao čuveni Model T i kompanija se uskoro nije mogla odbraniti od narudžbi. Pet godina kasnije je stigla i moderna pokretna traka i Ford je uskoro imao veći udeo na domaćem tržištu nego svi konkurenti zajedno. Takav rast proizvodnje je naravno rezultirao i sve većim brojem radnika, a samo 1913. godine Ford ih je zaposlio čak 52.000.

To ne znači da je svaki od njih zapravo imao mesto u firmi. Posao je uglavnom bio sezonski pa se često radilo i po 20 sati dnevno svih sedam dana u sedmici pre nego što je godišnja kvota ispunjena, a radnici poslati svojim kućama, na period od po nekoliko meseci. I pored tolikog broja radnika, „samo“ 14.000 njih su zapravo imali stalno radno mesto.

Jedan od menadžera će kasnije izjaviti da je na svakih 100 zaposlenih, Ford morao da primi još 963 radnika, kao i da je svega 649 osoba od njih 14.000 bilo u firmi duže od tri godine. Pokretna traka je zakomplikovala situacija u još većoj meri pa su radnici provodili ceo radni dan na jednoj lokaciji, radeći non-stop isti dosadni posao. To je dovodilo do nezadovoljstva i većina njih bi tražila poslove kod nekog od konkurenata. To se Henriju nikako nije dopadalo pa je odlučio da uradi nešto povodom toga.

Tokom 1914. godine je predstavljena nečuvena dnevnica od pet dolara ili 129 zelenih novčanica, prema današnjoj vrednosti novca. Radi poređenja, većina konkurenata je nudila dnevnicu od 2,25 dolara (58 dolara danas). Mediji su preneli ovu vest i ona se i danas može naći u većini istorijskih udžbenika, ali malo ljudi zna da se jako mali broj radnika kvalifikovao za nju.

Za početak, spomenuta cifra je važila samo za radnike koji su proveli najmanje šest meseci u firmi, a to je bio tek prvi od mnogobrojnih zahteva. Iako je Ford bio jedna od retkih velikih korporacija koja je otvoreno zapošljavala crnce, oni nisu mogli da dobiju spomenutu promotivnu naknadu za rad. Žene se takođe nisu mogle kvalifikovati za veću platu, osim ukoliko dokažu da nemaju muža i da same izdržavaju celu familiju.

Kada je reč o muškarcima, za njih su kvalifikacije bile daleko zahtevniji proces. Za početak, svi oni stariji od 22 godine su morali biti oženjeni i imati decu, njihove kuće su zatim trebale biti uredne, deca redovno ići u školu i biti zdrava, cela familija je morala nedeljom ujutro biti u crkvi. Dalje, od radnika se očekivalo da obezbede da u njihovoj porodici muž i žena imaju životno osiguranje, a svako konzumiranje alkohola i cigareta je bilo strogo zabranjeno.

Štaviše, jedina zabava u njihovom životu je bila ples uz klasičnu muziku i nikako uz onu moderniju kao što je džez. Da bi bio siguran da svi zaposleni prate takva pravila, Henri je osnovao posebano odeljenje u firmi nazvano u slobodnijem prevodu „Odeljenje za procenu društvene podobnosti radnika“ (Sociological Department – SD), čiji je posao bio da prave iznenadne posete u kuće zaposlednih u bilo koje doba dana i noći i provere da li poštuju pravila.

Svi radnici su takođe morali da pričaju engleski jezik, a za njih su organizovani posebni časovi jezika. Ukoliko bi ljudi iz SD uhvatili nekog od radnika da ne poštuje pravila, usledilo bi smanjivanje plate i prva opomena, a nakon nekoliko njih i otkaz. Na taj način Henri je želeo da stvori „modernu američku utopiju“, odnosno društvo sa onim životnim kvalitetima koje je lično smatrao za najpotrebnije. Većina kadrova angažovanih u Sociological Department je bila iz redova bivših kriminalaca ili su bili ulični bokseri. Predvodio ih je izvesni Heri Benet.

I pored spomenutih restrikcija, dnevnica je bila dovoljno visoka da zadrži sve najbolje radnike u Mičigenu da ostanu na svojim mestima. Na taj način, potreba za novim radnicima nije postojala pa se nije gubilo vreme za treniranje novih. U roku od samo tri godine nakon najveće dnevnice u automobilskoj industriji Fordov godišnji profit je dostigao 110 miliona dolara (oko 2,3 milijarde zelenih novčanica u današnjoj vrednosti). Henri će kasnije izjaviti da je „dnevnica od pet dolara bila najbolja investicija koju je mogao da realizuje“.

Ali do dvadesetih godina prošlog veka ostali proizvođači su takođe dostigli sličnu platu, a Fordovim radnicima počinju da smetaju dugačke smene u prljavim fabrikama i nedostatak zdrastvenog osiguranja, godišnjeg odmora i poslovna nesigurnost. Situacija u Fordu je bila lošija u poređenju sa konkurencijom pošto je fabrika radila non-stop, što je bilo nužno da bi se zadovolji potražnja za Modelom T.

To je rezultovalo u želji radnika da osnuju sindikat, ali bi im se u tim namerama uglavnom isprečio spomenuti Benet i njegov Sociological Department, čini je posao tokom godina postao eliminacija mogućnosti za bilo kakva okupljanja, odnosno sprečavanje organizacije radničkog pokreta. Ford će se suprostavljati duže nego bilo koji proizvođač, ali će na kraju morati da pristati na zahteve 1937. godine, a o tome smo pisali u ranijim izdanjima Zanimljivosti dana.

Na kraju dana može zaključiti da Henri Ford nije bio nikakav svetac, kako su ga inače mnoge istorijske knjige proglasile, već tipični biznismen kome je profit i samo profit bitan.

Ali, takva vest ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje jer je reč ipak o čoveku koga je Adolf Hitler planirao postaviti za ambasadora SAD u Nemačkoj nakon završetka rata. A to mnogo govori o njegovom pogledu na to kako svet (treba da) funkcioniše …

Zoran Tomasović

(4279)