Ferrari Luce i dalje je jedna od glavnih tema u automobilskom svetu. Kao prvi potpuno električni Ferrari u istoriji, ovaj model predstavlja veliki preokret za marku iz Maranela. Međutim, dok kompanija ovaj automobil predstavlja kao pogled u budućnost, deo stručnjaka iz sveta automobilskog dizajna prema njemu je mnogo kritičniji.
Nakon komentara Đorđeta Đuđara, oglasio se i Fabio Filipini, bivši šef dizajna u Pininfarini, koji je tokom karijere radio i za Renault i Volkswagen grupaciju. U opširnom intervjuu za YouTube-kanal Automoto.it, italijanski dizajner izneo je veoma oštru kritiku Ferrarija Lucea, tvrdeći čak da ovaj automobil „nije Ferrari“ kada je reč o njegovom stilskom izrazu.
Da bi se razočaranje Fabija Filippinija razumelo, potrebno je vratiti se na početak njegove lične veze sa automobilima. Kako objašnjava, njegova strast prema automobilima počela je 1971. godine, kada je dobio maketu Ferrarija 512 S Modulo, čuvenog konceptnog automobila koji je dizajnirala Pininfarina.
Za njega taj automobil i danas predstavlja savršen primer uspešne dizajnerske revolucije: vozilo koje je potpuno raskinulo sa tadašnjim Ferrarijevim dizajnerskim pravilima, ali je istovremeno zadržalo prepoznatljiv identitet.
Upravo to je očekivao i od Luce. Po njegovom mišljenju, prelazak na električni pogon predstavljao je jedinstvenu priliku da Ferrari ponovo osmisli neke svoje karakteristične elemente, a da pritom sačuva sopstveni DNK.
Međutim, reakcija je bila potpuno drugačija.
„Očekivao sam nešto zaista revolucionarno“, rekao je Filipini, dodajući da je većina ljudi veoma negativno reagovala čim je automobil predstavljen. Po njegovom mišljenju, takva reakcija ne bi trebalo samo da se registruje, već i da se analizira.
Glavna kritika koju Filipini upućuje odnosi se na spoljašnji izgled automobila. Prema njegovom mišljenju, automobil mora da prenosi osećaj kretanja čak i kada stoji u mestu.
To je jedan od osnovnih principa automobilskog dizajna: linije, površine i proporcije moraju da stvaraju vizuelnu napetost koja sugeriše brzinu i dinamiku.
Međutim, upravo tu Ferrari Luce, prema njegovoj oceni, ne uspeva.
Dizajner smatra da je automobil projektovan kao „statičan objekat“. Njegov utisak je da su linije previše ravne, previše mekane i nedovoljno zategnute da bi prenele emociju koju se očekuje od jednog Ferrarija.
Ipak, priznaje da su dizajneri imali veoma težak zadatak pred sobom: napraviti električni automobil sa pet sedišta, ogromnom baterijom i dimenzijama koje su bliže modernom SUV-u.
Sa dužinom od pet metara, širinom od dva metra i visinom od 1,60 metara, Luce se značajno udaljava od proporcija koje se tradicionalno vezuju za sportske automobile iz Maranela.
Prema njegovom mišljenju, ogromni točkovi od 24 inča korišćeni su u pokušaju da se prikriju te proporcije, ali to nije dovoljno da popravi dizajn koji on smatra previše glomaznim.
Kritike se ne završavaju na spoljašnjem dizajnu. Dok su mnogi posmatrači pohvalili enterijer, naročito zbog angažovanja studija LoveFrom koji je osnovao Džoni Ajv, Filipini je mnogo uzdržaniji.
On priznaje kvalitet digitalnog interfejsa i odličnu obradu fizičkih komandi. Po njegovom mišljenju, korisničko iskustvo trebalo bi da bude izuzetno.
Ali kada je u pitanju čist dizajn, njegov zaključak je mnogo stroži.
Smatra da je komandna tabla zasnovana na veoma tradicionalnom rasporedu: široka horizontalna površina, četiri kružna ventilaciona otvora, centralni ekran i sklop instrumenata. Po njegovom mišljenju, to je formula koja postoji već decenijama u automobilskoj industriji.
Isto važi i za volan sa tri kraka, koji opisuje kao arhetip sportskog upravljača kakav se koristi još od šezdesetih godina prošlog veka.
Iako priznaje da su materijali i kvalitet izrade vrhunski, smatra da dizajnu nedostaje inovativnost.
Jedan od najzanimljivijih delova njegove analize odnosi se na Ferrarijevu odluku da veliki deo projekta poveri studiju LoveFrom, koji su osnovali Džoni Ajv i Mark Njuson.
Filipini ne dovodi u pitanje njihov talenat. Naprotiv, priznaje njihov ogroman uticaj u svetu tehnologije.
Međutim, smatra da njihovo iskustvo prvenstveno dolazi iz sveta elektronike, a ne automobilske industrije.
Po njegovom mišljenju, Ferrari je napravio rizik kada je deo svog identiteta poverio dizajnerima koji dolaze izvan njegove tradicionalne kulture.
Rezultat toga je da mu Luce više liči na „automobil Džonija Ajva“ nego na pravi Ferrari.
Ide još dalje i tvrdi da bi, kada bi se uklonio Ferrarijev znak, bilo teško odmah prepoznati da je reč o automobilu nastalom u Maranelu.
Ipak, Fabio Filipini ne dovodi u pitanje samu ideju električnog Ferrarija.
Naprotiv, smatra da je ovakav model praktično neophodan kako bi Ferrari mogao da ispuni ekološke propise, a da istovremeno nastavi proizvodnju svojih legendarnih V12 motora.
Prema njegovom mišljenju, prava greška Ferrarija nalazi se u komunikaciji.
Marka nije dovoljno jasno objasnila da je Luce zamišljen kao dopuna postojećim modelima sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem, a ne kao njihova zamena.
Čak predlaže i istorijsku alternativu — stvaranje posebnog podbrenda, slično kao što je Enco Ferari uradio sa modelom Dino šezdesetih godina.
Takvo rešenje bi, prema njegovom mišljenju, omogućilo da se električna gama jasnije odvoji od ostatka Ferrari ponude i zadrži posebnost tradicionalnih modela iz Maranela.
AutoRepublika
(1282)
DIZAJN OVOG FERARIJA ME ASOCIRA NA TO KAKO BI MOŽDA TREBAO DA IZGLEDA NOVI FIAT 128,SPOLJA I UNUTRA.MISLIMO SVI DA ĆE OVO SAMO DA UNAZADI JEDNOG FERARIJA…ALI DEŠAVALO SE I DA PUBLIKA KASNIJE PRIHVATI „RUŽNO PAČE“.
Prvi i najveci problem sa Luce je to sto je elektricni automobil. Sve ostalo proizlazi iz toga. Ispod jednog od ranijih clanaka je u komentarima napravljena odlicna, ali do duse nedovoljno elaborirana paralela sa svetom satova. Prozvodnjom i prodajom satova su sve do pocetka sedamdesetih vladali Svajcarci, koji su pravili (naravno) mehanicke satove. Pocetkom sedamdesetih se pojavljuje quartz tehnologija, jeftina i izuzetno precizna. Nastaje kvarzni rat tokom sedamdesetih gde jeftini satovi iz Japana preuzimaju primat. Svajcarski proizvodjaci pokusavaju da pariraju ali bezuspesno, sto dovodi do skorog unistenja svajcarske industrije satova. To traje sve do polovine osamdesetih, kada Svajcarci prepoznaju da… Pročitaj više »
👍
Mudro rečeno.
Još da su u Ferrariju bili svesni toga, i doneli odgovarajuću odluku.
Toj prici o satovima dodao sam i sledecu informaciju – jedan poznati Svajcarac kupuje ruske satove koje zatim obradjuje kao umetnicko delo.
Moj đed nije imao sat, nito je nao za njega, i nije imao Fereari već je gonio volove.
Eto i ja nemam sat na ruci, nito imam Ferari, doduše nemam ni volova
Sad vidim otkud taj gen da ne nosim sat i he vozim Ferari 🤣
👍👍
Sve je to lepo, ali ima i ono ali. U auto industriji su postojali mnogi proizvodjaci koji su propali bas zbog toga sto se nisu prilagodili vremenu i jurili su na svoju tradiciju. Pricam iskljucivo o skupocenim brendovima kao sto su Duesenberg, Packard, Delage, Delahaye, Maybach, Bugatti itd. Cak i Rolls-Royce, Bentley, Cadillac, itd bi odavno otisli u stecaj da nije bilo prvo drzave da ih spasi, a onda imucnih vlasnika. Tako da nekada prodje to „ovo je tradicija, kod nas placas za vrhunsku rucnu izradu, iako nas proizvod mozda nije pouzdan kao tudji“, ali za svaku firmu koja je… Pročitaj više »
U mom gornjem komentaru sam namerno upotrebio izraze kao sto su visok nivo izrade, slozeni mehanicki mehanizmi, vrhunski materijali, prestiz i istorija dok takodje sa dobrim razlogom nisam iskoristio izraz tradicija. Treba imati u vidu da najnoviji Bugatti Tourbillon stize sa potpuno novim V16 motorom a nije potpuno električan, iako bi se to mozda ocekivalo imajuci u vidu da je danas Bugatti u rukama Rimca. Mate Rimac je u raznoraznim intervjuima objasnio zasto. Po njemu: 1. Bugatti mora da izaziva emocije a V16 je „duša“ automobila jer daje zvuk, karakter, mehanički osećaj, iskustvo podizanja obrtaja do visokih obrtaja, emocionalnu povezanost… Pročitaj više »
Sve je to lepo u teoriji, ali u realnosti firma ne moze da prezivi tako sto ce praviti nesto sta ce neko hvaliti, ali malo ljudi kupovati. Vecina firmi koje su to radili kroz istoriju su otisle u stecaj, osim ako su imale bogate vlasnike iza sebe da placaju racune. Bugatti je nekoliko puta odlazio u stecaj zbog te politike da nece da se prilagode vremenu jer hoce da rade na stari, originalni nacin za odredjenu malu grupu musterija. Ne verujem ni da bi danas postojali da nemaju VW da placa racune.
Bugatti je danas u vlasnistvu Rimca, Hrvatska. Dokle ce on da izdrzi, videcemo.
A čija je sposobnost plaćanja računa daleko manja od VW 😉
Stvari su malo mnogo kompleksnije od ove tvoje price. Ekskluzivni klasicari su propadali jer nisu bili dovoljno bogati da prate razvoj tehnike i tehnologije. Troskove tog razvoja mogu da plate samo velike korporacije, koje kroz masovnu proizvodnju mogu da podele troskove na veliki broj jedinica. Razvoj jednog motora moze da traje i desetak godina uz podrsku velikih timova i laboratorija. Sve to samo za nekoliko hiljada Rollseva godisnje je neodrzivo. Zato je BMW tu a Rolls daje glanc!
Matija o Luceu Kada jedan dizajner govori o dizajnu automobila onda on, po pravilu, ekstrahira estetiku od materijalne baze, tj. od konstrukcije, arhitekture i namene vozila. Auto nije Mona Liza, umetnicko delo bez namene, pa da o njemu moze da se govori samo sa stanovista formi, senki, kontura i fenomenalnog nacina kako je Leonardo mesao boje i nanosio ih na platno. O dizajnstudiji Modulo maestro Filipini kaze: „Za njega taj automobil i danas predstavlja savršen primer uspešne dizajnerske revolucije: vozilo koje je potpuno raskinulo sa tadašnjim Ferrarijevim dizajnerskim pravilima, ali je istovremeno zadržalo prepoznatljiv identitet.“ Dizajnstudija Modulo za mene licno… Pročitaj više »
Nesto sto sam zaboravio jos da kazem – zasto su sve slike novog Ferrarija na tamnoj pozadini? To je cisti opticki trik – crni krov koji je visok stapa se sa pozadinom a crni stomak koji se vuce po zemlji nestaje u mraku, tako da za gledaoca ostaju skoro nevidljivi jer njegovu paznju privlaci svetla plava povrsina. Tako se gledaocu sugerise navodno vitka linija karoserije, koja je daleko od stvarnosti. Kada se slika dobro osvetli, istina dolazi na videlo! 🙂
PS. Ovo je kopija mog komentara na izvestaj o poredjenju Lucea i AMGa.
Meni lično ne smeta što je Luce električni automobil. Meni smeta proporcija. Nesklad. Kada sam bio mali, imao sam neke lepše noše od njega. Unutra koliko god bili kvalitetni materijali, liči na Yugo, kako neko reče. Što se tiče Roleksa, njega uglavnom kupuju ljudi koji nemaju novca i koji hoće da se pokažu. Iza njega stoji izuzetna priča i istorija i držanje vrednosti. Omegu kupuju ljudi koji nemaju novca ali vole satove. AP, PP, VC kupuju ljudi koji imaju mnogo novca. Ja spadam u prvu grupu ljudi ali nikad ne bih kupio Luce, ma koliko novca imao.
Ja spadam u grupu sa dovoljno novca da kupim i Rolex i Ferrari, ali mi ne pada na pamet. Zasto tako mislim – prvo, Rolex knockoffs su svuda oko nas tako da pravi Rolex nema smisla jer se vizuelno ne razlikuju. Kao sto rekoh u proslosti, Rolex (odnosno skupi satovi) su za kurcenje. To sto ja znam da je originalni Rolex bi samo bio nacin da utesim sebe sto sam bio ovca za sisanje. Drugo, sto se Ferrarija tice, sta mi vredi takav automobil koji ne mogu da vozim onako kako bi taj automobil trebalo da bude vozen. Posto voznja… Pročitaj više »
„Ja spadam u grupu sa dovoljno novca da kupim i Rolex i Ferrari“ – svaka cast! 🙂
Pa za tebe je Luce, njega možeš da voziš svakodnevno 😉
A i slagao bi se sa 54 stope jahtom 😀
Eto, sve riješeno, kad se vidimo platiš ćevape za ideju, ja ipak nisam toliko glamurozan 😉
Neko voli Ferrari, neko voli Rolex, neko voli jahtu, a neko sva tri. Neka svako kupuje sta voli i naravno sta moze da priusti. Ko smo mi da sudimo?
Ali gledano sa cisto finansijkog aspekta, Rolex i Ferrari imaju daleko vise smisla nego jahta.