AR test: Chrysler 300 (2019.)

„To nije početak kraja
To je povratak sebi
Povratak u nevinost“

Tako je, barem, zvučala čuvena pesma nemačkog benda Enigme, koja me i danas, svaki put kada je čujem, vrati u jedan veoma specifičan period mog života. Bio je to trenutak krajem devedesetih godina prošlog veka kada sam tek stigao u Ameriku, pokušavao da pronađem svoje mesto pod Suncem i, poput mnogih, merio sopstveni napredak kroz male, ali značajne pobede. Jedna od tih pobeda bio je i prvi „pravi“ automobil.

U pitanju je bio Dodge Intrepid – crvene boje, sa 3,5-litarskim motorom, dug poput prekookeanskog broda i udoban na način koji danas retko srećemo. Imao je sve ono što je tada predstavljalo luksuz: prostor, snagu i opremu koja je ulivala osećaj da ste uspeli. Govorimo o samom kraju devedesetih godina, vremenu koje je, makar iz moje perspektive, delovalo jednostavnije i neposrednije. Upravo tada počinje i moja dugogodišnja vezanost za američke automobile, koja će kasnije prerasti u gotovo isključivu lojalnost Fordu.

Iako se moje većinsko vozačko iskustvo meri „preko bare“ i generalno volim američku automobilsku industriju (posebno klasičnu), uvek sam zapravo najviše voleo manje četvorotočkaše. Da je kojim slučajem Fiat 500 Abarth na boljem glasu, verovatno bih ga kupio za svakodnevnu vožnju ili nešto sličnih dimenzija. Jednostavno, lakši je za vožnju i parking od većeg vozila, a pri tom mu je potrebno manje prostora da se probije kroz saobraćaj.

Naravno, kao i u životu, ni u automobilima ništa ne ostaje isto zauvek. Vremenom su se okolnosti menjale, a sa njima i moje potrebe. Pre nešto više od decenije, u garažu je stigla Toyota Yaris, automobil koji je u tom trenutku bio savršen odgovor na moj način života. Posao koji sam tada radio zahtevao je sate i sate za volanom, dok je svakodnevica u centru grada podrazumevala konstantnu borbu za parking. U takvom okruženju, Yaris nije bio samo racionalan izbor, bio je praktično jedini logičan izbor. Više o tome možete da pročitate ovde.

Međutim, ulaskom u novu deceniju, stvari su počele da se menjaju brže nego što sam očekivao. Unapređenje na poslu značilo je manje vremena na putu, a više u kancelariji. Zatim je došla pandemija i, gotovo preko noći, moj radni sto preselio se u dnevnu sobu. Već pet ili šest godina radim uglavnom od kuće. Istovremeno sam se preselio iz centra grada na periferiju, gde parking više nije problem, a svakodnevni stres saobraćaja znatno je manji. Sve to zajedno otvorilo je jedno sasvim novo pitanje: ako više ne moram da vozim mali gradski automobil – šta zapravo želim da vozim?

Odgovor nije došao odmah. Zapravo, dugo sam pokušavao da ga racionalizujem. U početku sam bio uveren da želim „nešto između“ – praktičan automobil sa dozom sportskog karaktera, po mogućstvu sa manuelnim menjačem. U teoriji, to zvuči kao jednostavan zadatak. U praksi, pokazalo se kao gotovo nemoguća misija jer ipak pričamo o Americi gde su manuelni menjači izuzetno retki.

Brzo sam otpisao one sportske četvorotočkaše tipa Ford Mustang i Chevrolet Camaro. Imao sam nekoliko Mustanga tokom zadnje dve decenije i više nisu automobili za mene. Na listi želja su se našli modeli poput Volkswagena Golfa GTI, Honde Civic Si i Hyundaija Elantre N-Line. Svaki od njih imao je svoje prednosti i mane. GTI mi je, iskreno, bio najbliži srcu – balans između performansi i svakodnevne upotrebljivosti bio je gotovo idealan. Ipak, reputacija Volkswagena u Americi, posebno kada je reč o dugoročnoj pouzdanosti i troškovima održavanja, bila je prepreka koju nisam mogao da ignorišem.

Civic Si je bio logičan izbor, ali sam imao utisak da se deo cene plaća isključivo zbog znaka „H“ na maski hladnjaka. Sa druge strane, Elantra je nudila najviše „na papiru“, ali enterijer nije ostavljao utisak kvaliteta koji sam očekivao. Čak sam razmatrao i Toyotu Corolli, ali me je iznenadilo koliko je u pojedinim aspektima bila skučenija od Yarisa.

I tu se desio preokret – onaj tipičan trenutak kada odluka prestaje da bude racionalna i postaje emotivna. Setio sam se Intrepida. Setio sam se dugih putovanja, autoputeva koji se protežu u nedogled i onog specifičnog osećaja kada automobil „plovi“ putem. I tada sam shvatio: ne želim kompromis. Želim veliku američku limuzinu.

Izbor je, međutim, bio iznenađujuće ograničen. Te 2021. godine, na tržištu su praktično ostala četiri modela: Cadillac CT4 i CT5, Dodge Charger i Chrysler 300. Cadillaci su brzo otpali – jednostavno nikada nisam imao posebnu naklonost prema General Motorsu. Time je izbor spao na Charger i 300 – tehnički blizance, ali filozofski potpuno različite automobile.

Ako bismo to pojednostavili: Charger je automobil koji želi da vas uzbudi sa bučnim motorom i paljenjem guma od semafora do semafora, dok je 300 automobil koji želi da vas opusti.

I upravo je to ono što me je privuklo Chrysleru. Njegova istorija je zanimljiva sama po sebi – moderna verzija nastala je 2005. godine u eri saradnje Daimlera i Chryslera, koristeći tehnologiju preuzetu od Mercedesove E-Klase pod kodnom oznakom W211. Ta kombinacija američkog pristupa i nemačke inženjerske discipline dala je automobilu specifičan karakter koji se i danas oseća. Druga generacija, kojoj je pripadao i moj primerak, stigla je 2011. godine sa modernizovanim dizajnom i zadržanom osnovnom filozofijom.

Moj 300 bio je star svega dve godine, sa relativno malom kilometražom (30.400 km), i što je možda najvažnije, sa cenom koja je delovala gotovo neverovatno u kontekstu tržišta tog vremena. U jeku postpandemijske potražnje, kada su cene polovnjaka rasle iz dana u dan, uspeo sam da ga kupim za 23.800 dolara. Bio je to jedan od onih trenutaka kada imate utisak da ste prošli bolje nego što ste očekivali.

Izbor motora bio je sledeća dilema. Legendarni Hemi V8 imao je svoju privlačnost, ali sam na kraju odlučio da budem racionalan. 3,6-litarski V6 sa 292 konjske snage pokazao se više nego dovoljnim za karakter automobila. Chrysler 300 nikada nije ni pokušavao da bude sportski sedan, njegova snaga leži u nečemu drugom.

A to „nešto drugo“ dolazi do izražaja na otvorenom putu.

Tokom prve godine vlasništva, automobil me je odveo na gotovo sva mesta koja sam želeo da posetim, muzeje, manifestacije, događaje vezane za automobilsku kulturu. Na tim relacijama, 300 zaista briljira. Udoban je, stabilan i tih, iako ne u meri koju sam možda očekivao. Interesantno, deo tog kompromisa dolazi od velikih 21-inčnih felni i niskoprofilnih pneumatika, koji vizuelno doprinose izgledu, ali oduzimaju deo komfora.

Jedno od najvećih iznenađenja bila je potrošnja. Uprkos masi i dimenzijama, zahvaljujući osmostepenom automatskom menjaču kompanije ZF Friedrichshafen, automobil je na autoputu znao da bude iznenađujuće ekonomičan. U tim trenucima, stiče se utisak da motor radi gotovo bez napora. Ovaj menjač se inače koristi se u velikom broju vozila sa znakom Chryslera, Dodgea, Jeepa i Rama i generalno ima dobru reputaciju na račun performansi i pouzdanosti.

Sa mehaničke strane, 300 je zaista besprekoran i ne mogu da mu nađem manu. Hemi V8 bi svakako bio bolja opcija, posebno zahvaljujući većem obrtnom momentu na nižem broju obrtaja, jer 300 pokazuje svaki kilogram koji ima, ali se nećete razočarati ni sa V6. Amerikanci imaju običaj da kažu da je sve nemačko generalno pouzdano samo dok garancija traje, a onda skupo za popravke i/ili održavanje, ali ovaj osmostepeni menjač je zaista bez greške.

Teško je očekivati od vozila teškog dve tone sa relativno velikim motorom V6 ispod haube da bude ekonomičan, ali 300 svakako jeste – barem na autoputu. Nije bila retkost da potrošnja padne na ispod šest litara na 100 kilometara, a pričam u uslovima kada automobil juri oko 130 km/h, sa aktiviranim tempomatom i često i klimom.

Razlog za tako nešto leži u osmostepenom automatskom menjaču, zbog koga stičem utisak da obrtaji ne pređu brojku od 1.500 o/min. Potrošnja u gradu je naravno značajno veća, i obično se kreću od deset do jedanaest litara, pod uslovom naravno da normalno vozite, a u tim slučajevima menjač obično funkcioniše u petoj ili šestoj brzini.

Međutim, kao što to često biva, prava slika automobila ne vidi se samo na autoputu.

Chrysler 300 u gradskoj vožnji pokazuje svoju drugu stranu i često se osećate kao da ste u bunkeru. Velike dimenzije, ograničena preglednost i osećaj „zatvorenosti“ u kabini učinili su da sve češće posežem za Yarisom kada su u pitanju svakodnevne obaveze. Vremenom je 300 počeo sve više da stoji u garaži, a sve manje da bude deo moje rutine. Smatram da je Chrysler trebalo da ponudi upozorenja o „mrtvom uglu“ kao standardnu opremu, jer iz 300 je zaista teško videti šta se dešava oko vas.

To se na kraju odrazilo i na kilometražu, za više od pet godina prešao sam tek oko 16 hiljada kilometara. U poslednje vreme, gotovo da sam morao da tražim razlog da ga izvezem iz garaže.

Odluka o prodaji došla je tiho, bez mnogo razmišljanja. Kada sam proverio ponudu kompanije Carvana i video ponudu od 20.400 dolara, postalo je jasno da je vreme za sledeći korak. Reč je inače o veoma popularnoj firmi u Americi koja otkupljuje automobile i poznati su po tome što nude značajno više od izložbeno-prodajnih salona.

Danas sam ponovo na početku, u potrazi za automobilom koji će bolje odgovarati mom trenutnom načinu života. U fokusu su hibridi, pre svega modeli koje nude Toyota i Honda. Toyota Prius je dugo bio prvi izbor, ali me je Honda Civic iskreno iznenadila i naterala da preispitam odluku. Tu je i hibridna Toyota Camry kao možda najracionalnija opcija od svih.

I sada dolazimo do pitanja koje se nameće samo po sebi – da li se kajem?

Ako gledam isključivo kroz brojke, možda bih mogao da kažem da je kupovina bila nepotrebna. Ali automobili nikada nisu bili samo brojke. Chrysler 300 mi je pružio upravo ono što sam u tom trenutku tražio: priliku da putujem na duže relacije, da istražujem i da uživam u vožnji na način koji mali automobili jednostavno ne mogu da ponude.

Na kraju, možda je najpoštenije reći sledeće: to je bio pravi automobil, ali za jedno određeno poglavlje života. A kako se poglavlja menjaju, tako se menjaju i naši izbori.

I ja se, očigledno, uvek nekako vratim manjim automobilima.

Zoran Tomasović

(696)