Porsche Panamera je inspirisan modelom Studebaker Type 542

Verovatno svi prevrćete očima i pitate se kako bi tamo neka američka limuzina od strane proizvođača koji ne postoji više od pet decenija mogla da bude povezana sa cenjenom nemačkom firmom, ali vas uveravamo da konekcija postoji. Zapravo, veza je u jednom momentu bila toliko bliska da je malo falilo da Studebaker proizvede prvi Porsche sa četvero vrata daleko pre nego što je model Panamera debitovao. Ovo je priča o ambicioznom poduhvatu koji je predviđao da Nemci dizajniraju novu generaciju Studebakerovih limuzina.

Studebaker je u svoje vreme bio jedan od najstarijih američkih proizvođača. Kompanija je osnovana još 1852. godine i bavila se proizvodnjom kočija, a na automobile se prebacila pedeset godina kasnije. O ovom brendu možete više da pročitate u izdanju koje je nastalo nakon što je AutoRepublika posetila njegov zvanični muzej u američkoj saveznoj državi Indijani.

Studebaker je u posleratni period ušao s relativno dobre pozicije, i zahvaljujući novom dizajnu, 1950. godine je prodato rekordnih 320.884 vozila. Brojka je još impresivnija kada se zna da je kompanija ciljala na kupce sa nešto dubljim džepom, ali nažalost od tog momenta, kola će krenuti samo nizbrdo.

S druge strane okeana, Porsche je takođe prolazio kroz veliku krizu. Ferdinand Porše je osnovao firmu Porsche GmbH 1931. godine, i proslavio se sa razvojom Volkswagen „Bube“ i mnogih vojnih proizvoda, ali je prvi serijski model 356 stigao u izložbeno-prodajne salone tek 1948. godine. U navedenom periodu Ferdinand je bio u francuskom zatvoru zbog saradnje sa nacistima, pa je firmu vodio njegov sin Feri.

Početkom pedesetih godina prošlog veka, Studebakerovu internacionalnu diviziju je vodio čovek po imenu Ričard Hatčinson. On je bio oduševljen spomenutom „Bubom“, a Studebakeru je čak i ponuđena opcija da preuzme Volkswagen bez ikakve finansijske nadoknade kao „ratni plen“.

Hatčinson je uporno pokušavao da nagovori svog šefa da „Buba“ može biti uspešna i „preko bare“, ali je ovaj to odbio. Kao rezultat, ako već nije mogao da bude vlasnik malenog Volkswagena, Hatčinson je odlučio da za pružanje usluga unajmi firmu koja ga je razvila, odnosno da angažuje Porsche.

Kontaktirana je nemačka firma i od nje je zatraženo da izradi prototip automobila koji bi se dopao „Jenkijima“. Delegacija Porschea, u koju su spadali spomenuti Feri, zatim glavni dizajneri Karl Rabe i Ervin Komenda i inženjer Liopold Šmid, su stigli u sedište Studebakera, odnosno u grad Saut Bend u američkoj saveznoj državi Indijani. Poseta se odigrala u maju 1952. godine.

Sa sobom su dovezli i prototip model Type 530, koji je zapravo bio ništa više nego produženi 356 sa većim vratima, višim krovom i zadnjim sedištima. Ideja nije preterano impresionirala Hatčinsona, ali urađeni posao svakako jeste. U spomenutom periodu su sportski automobili još uvek činili izuzetno mali deo ukupne prodaje i za njihovu proizvodnju bi se uglavnom postarale male i samostalne firme.

Tokom sastanka Hatčinson je Porscheu zadao novi zadatak. Naime, Nemci bi trebalo da razviju veći model sa četvoro vrata, sa motorom u konfiguraciji od šest cilindara i to vazdušno hlađen i postavljen napred, ali težina nije smela da bude viša od one s modela Studebaker Champion čija je masa iznosila tek 1.224 kilograma.

Feri je predložio unapređeni 1,5-litarski benzinac iz svog modela 356, ali su Amerikanci insistirali da njihov automobil mora da poseduje najmanje šest cilindara. Porscheu je odobren budžet od pola miliona američkih dolara (oko 4,9 miliona najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti), a novac će u velikoj meri pogurati nemačku firmu da preživi krizne godine. Zapravo, upravo su ovi američki dolari omogućili Porscheu da izgradi svoju prvu samostalnu fabriku umesto da ih iznajmljuje kao u prošlosti.

Feriju i njegovoj ekipi je trebalo dve godine da završe posao, a krajnji rezultat je bio najveće delo koje je samostalni Porsche proizveo u svojoj istoriji. Nemci su mu dali ime Type 542, ali su ga Amerikanci prekrstili u Z-87. Međuosovinsko rastojanje je iznosilo 2.819 milimetara, što je bilo za oko deset centimetara kraće od sledećeg najmanjeg Studebakera (model Champion).

Porsche je razvio dva 3,5-litarski benzinca u konfiguraciji sa šest cilindara. Onaj na vazdušno hlađenje je razvijao 98 konjskih snaga dok se motor s vodenim hlađenjem mogao povaliti sa osam „grla“ više. Za razliku od bilo kog Studebakera iz navedenog perioda, Type 542 je pružao nezavisno ogibljenje, mada je pozajmio mnoge dizajnerske linije i delove sa američkih modela. Deo koji je najviše šokirao „Jenkije“ je bio pozicija motora, pa iako su tražili da bude napred, Porsche je pratio svoje iskustvo i ubacio ga pozadi.

Iako je Porscheovo delo dobilo jako visoke ocene medija, nažalost se pojavilo u veoma pogrešno vreme, onda kada je Studebaker prolazio kroz veliku krizu. Sve je započelo 1953. godine kada je kompanija predstavila novi kupe pod imenom Starlight bez planova da proširi ponudu i na limuzinu i karavan. Studebaker se nadao da će prelepi stil oduševiti kupce i to svakako i jeste bio slučaj, ali na tržištu gde glavnu reč vode porodične mušterije, teško je bilo očekivati da će kupe doneti značajni prodajni impuls.

Promene u načinu proizvodnje su rezultirale da ponuda za 1953. godinu stigne u izložbeno-prodajne salone tek u januaru te godine, što je bio zaostatak od četiri meseca u poređenju sa konkurencijom. Uz sve to, Chevrolet i Ford su izazvali pravi cenovni rat gde su snizili cene svojih modela, što su oni svakako mogli sebi da priušte, ali manja konkurencija u vidu Nasha, Hudsona, Packarda, Willysa, Kaisera i Studebakera svakako nije. Prodaja Studebakera pada za čak 66% do 1953. godine i biva primoran da se udruži sa Packardom godinu dana kasnije.

U spomenuto vreme, Type 542 nije bio u centru pažnje i na njega je došao red tek 1956. godine. Glavni inženjer Studebakera je bio Džon Dilorijan (da, isti onaj koji će kasnije da razvije legendarni model DeLorean DMC-12), a Porscheov model mu se nikako nije dopao. Smatrao je da je pretežak za svoju kategoriju i da Amerikanci još uvek nisu spremni na motor postavljen pozadi (nešto šta će Chevrolet saznati na težak način sa modelom Corvair), a pošto je bio tri godine star i dizajnerski se nije smatrao „svežim“.

Dilorijan će reći da je bio impresioniran tehničkim mogućnostima, ali da bi Type 542 morao da prođe kroz skupocene zahvate ukoliko se želi da on postane privlačan tipičnom američkom kupcu. Porsche je ponudio da razvije novi automobil, ali Studebaker više nije imao novca za eksperimentalne pokušaje. Firma iz Indijane će kasnije biti distrubuter Mercedesa, Auto Uniona i DKW-a u Americi, i to u periodu od 1957. do 1964. godine. U tom periodu će prodati oko dvanaest hiljada jedinica.

Zanimljiv je još jedan podatak o partnerstvu između Porschea i Studebakera. Kao što smo spomenuli ranije, Nemci su originalno predložili 1,5-litarski agregat i čak isporučili nekoliko takvih jedinica. Tokom 1959. godine Studebaker je iskoristio takav benzinac u razvoju svog novog modela Lark, ali on nikada nije ušao u serijsku proizvodnju. Porscheov motor sa 70 konjskih snaga je bio postavljen pozadi i uspeo je da preživi, a danas se često može videti na skupovima klasike. Type 542 nije bio jednake sreće i pretpostavlja se da je završio pod presom kada je testiranje bilo kompletirano.

Studebaker će opstati na domaćem tržištu do 1964. godine, a u Kanadi dve godine duže. Danas je najpoznatiji po prelepim kupeima iz ranih pedesetih godina kada je dizajner bio legendarni Rejmond Levi. A Porsche će nekako uspeti da preživi krizna vremena i vremenom postati najpoznatiji proizvođač sportskih automobila na svetu.

Zoran Tomasović

(502)