Ko je bio negativac iz filma „Ford v. Ferrari“ i šta se desilo na LeMansu 1966. godine?

Sigurno smo svi gledali film „Ford protiv Ferrarija“ i divili se holivudskom izdanju i celoj tom načinu kako nam je prenet deo akcije u vezi jednog od najvećih duela ikada viđenih na trkačkim stazama. Naravno, film nikada neće biti potpuno autentičan, a izvesni reditelj je jednom prilikom rekao kada bi to bio slučaj onda to i ne bi bili filmovi već dokumentarne emisije.

O Fordu protiv Ferrarija smo nekoliko puta pisali u prošlosti, uključujući i izdanje gde smo naveli sve namerne holivuske greške, to jest detalje koji su bili drugačiji u stvarnom životu. O tome možete da pročitate ovde. U ovom istorijskom izdanju „zanimljivosti dana“ ćemo se pozabaviti još jednom temom iz filma, a odnosi se na glavnog negativca.

Reč je o čoveku po imenu Lio Bibi, koji je tokom šezdesetih godina prošlog veka bio jedan od visoko pozicioniranih osoba u Fordu, i donosio je gotovo sve odluke povodom profesionalnog auto-moto sporta.

Pa, za početak krenimo od onoga šta smo videli u filmu. „Ford protiv Ferrarija“ opisuje Bibija kao bliskog saradnika Henrija Forda II kome se vozač Ken Majls zamerio tako što je ismevao novi Mustang. U sada legendarnoj sceni, Majls kaže, „Mustang izgleda fantastično, ali ispod metala je vreća govana napravljena da zavara javnost. Predlažem da se rešite motora sa šest cilindara i idiotskog trostepenog automatskog menjača, skratite međuosovinsko rastojanje, izgubite pola tone mase i snizite cenu, ali čak i onda bi radije kupio Chevrolet Chevelle iako je „jebeno katastrofalan automobil“.

Dve strane su i kasnije „ratovale“, pa je Bibi smatrao da Majls nije timski igrač i da misli samo o sebi, dok je Britanac bio ubeđen da njegov šef samo ume da obuče skupoceno odelo i impresionira svog nadrađenog. Ša šta je onda istina? Kao što ćemo videti u nastavku ove analize – ona je negde u sredini i ni jedna strane nije potpuno u pravu, ali ni u krivu.

Bibi je rođen 1917. godine u američkoj saveznoj državi Mičigen kao sin poljoprivrednika. U srednjoj školi je imao izuzetno dobre ocene i igrao je košarku i bejzbol. To mu je omogućilo da dobije stipendiju na uglednom fakultetu pri mičigenskom univerzitetu (University of Michigan), a nakon diplomiranja dobija posao. Zaduženje mu se ticalo prodaje automobilskog osiguranja.

Tokom Drugog svetskog rata je završio u mornarici gde mu je kolega bio niko drugi do Henri Forda II, čiji deda je osnovao giganta, kompaniju Ford. Henriju II se jako dopao smisao za organizaciju Bibija, pa mu je posle rata ponudio mesto u firmi, a kada se ovaj bude penzionisao, 1972. godine imaće čak trideset različitih pozicija unutar kompanije.

Jedno vreme je čak radio i za američku vladu u odeljku za izbeglice, gde je ponovo impresionirao mogućnošću da preuzme haos i organizuje ambijent tako da novostvorena situacija bude stabilna i sređena. To mu je donelo i pozicije koje su predviđale da predvodi Fordovu evropsku diviziju, kao i premijum brendove Mercury i Lincoln.

Ali vratimo se spomenutom LeMansu iz 1966. godine i hajde da analiziramo situaciju unutar samog trkačkog tima. Spomenuta trka izdržljivosti je bila treći pokušaj Forda da pobedi u takmičenju s modelom GT40. Tokom 1964. godine, tim je predvodio Britanac Džon Vajer, a nakon neuspeha je komandu preuzeo Kerol Šelbi.

Ova ikona američke automobilske industrije je brzo shvatil da je GT40 zapravo „Frankenštajn“ i da američki V8 motor nikako nije dobra kombinacija sa ostatkom automobila koji je razvijen u Britaniji. Tokom 1965. godine vozač u timu je bio upravo Majls i posao je dobio zahvaljujući svojim vozačkim mogućnostima.

Nasuprot onome šta nam je pokazao film, Šelbi nije morao da rizikuje poziciju cele kompanije da bi omogućio Majlsu da postane vozač. Majls se takmičio za volanom modela GT40 i na LeMansu 1965. godine, ali je morao da odustane posle samo četiri sata vožnje, i to zbog problema sa menjačem. Iako je Fordov velikan pobedio na trci 24 sata Daytone, neuspeh na LeMansu je toliko naljutio Henrija II da je bio spreman da otpusti ceo tim, a među njima je bio i Bibi.

Sezona trka izdržljivosti iz 1966. je imala 13 nadmetanja, ali samo četiri najbolja rezultata su donosila bodove u generalnom plasmanu. I pre samog početka sezone je Henri II rekao Bibiju da Ford mora da pobedi, pošto je već investirao preko 25 miliona američkih dolara (preko 200 miliona dolara po današnjoj vrednosti novca). Henrija, kao ni Bibija, nije mnogo interesovalo koji vozač će to uraditi, pod uslovom da prvi kroz cilj prođe Ford, ali je odlučeno da će Majls i Den Garni biti lideri u timu i da će svaki od njih dobiti priliku da pokaže svoje znanje.

Plan je predviđao da na svakoj trci jedan vozač bude lider, a drugi prateći koji bi preuzeo komandu ukoliko onaj prvi bude imao mehanički kvar. Sve je počelo kao iz bajke i Majls je lagano pobedio na 24 sata Daytone sa čak osam krugova prednosti nad drugoplasiranim.

Ali mesec dana kasnije na Sebringu, mnogo toga se promenilo štp će igrati veliku ulogu u kasnijim planovima za LeMans. Naime, na Sebringu je liderski GT40 vozio Garni, ali i pored svih upozorenja Bibija da on i Majls ne preteruju sa agresivnom vožnjom, vozači nisu slušali. Nakon dvanaest sati vožnje, Garniju je otkazao motor pred samu finiš liniju u momentu dok je vodio, ali na sreću Forda odmah iza njega se nalazio Majls, pa je tim ipak slavio.

Malo je reći da je Bibi bio ljut. Ne samo što dva vozača nisu pratila timska naređenja, već su se agresivno trkala u momentu kada je tim zauzimao prve dve pozicije i kada je trka trebala mirno da bude privedena kraju.

Oba vozača su preskočila narednu trku u Belgiji (1.000 km Spa), pa bi pobeda Forda na LeMansu ne samo donela veliki prestiž već i šampionsku titulu među konstruktorima. Pre početka trke Bibi je izneo svoj plan. Garni je trebalo da predvodi napad, a od svakog vozača se očekivalo da u prvoj polovini trke održava vreme kruga na oko četiri minuta.

Tim je uglavnom pratio ova naređenja sve do trinaestog sata, kada je Garneju otkazao motor u momentu dok je vodio. Ovo je inače još jedna greška iz filma gde nam je pokazano kako Ferrarijev vozač Lorenco Bandini vodi sve do ranih jutarnjih sati. To ne samo što se nije desilo, već jedini Ferrari koji je mogao da parira modelu GT40, jeste bio onaj iz privatnog tima North American Racing Team, za čijim volanom se nalazio Riči Ginter.

U svakom slučaju, nakon odustajanja Garneja, lidersko mesto je preuzeo Majls, ali je to trajalo svega sat vremena. Tada je krenula dominacija jednog drugog primerka modela GT40 (vozači Brus Meklaren i Kris Ejmon), a posle 17 sati, i poslednji Ferrari je odustao.

Tada stiže timsko naređenja da Fordovi ne smeju da se međusobno trkaju, ali je Majls to navodno ignorisao. Štaviše, u narednih nekoliko sati je postavio rekord kruga i vozio brže za čak trideset sekundi nego što je to tim planirao. Ejmon će kasnije reći da je Majls bio jedini koji nije pratio timska naređenja i da je samo zbog toga izbio na prvo mesto.

Bibi se našao u panci. Iako je do kraja trke ostalo još šest sati, samo tri GT40 je još uvek bilo na stazi iako je započelo čak trinaest njih (osam fabričkih i pet privatnih). Takođe mu je na umu bila i spomenuta trka na Sebringu gde je agresivna vožnja u momentu kada je pobeda bila osigurana za malo koštala rezultata. Majls je na kraju ipak odlučio da uspori i da posluša naređenje.

Ne postoji niti jedan jasan dokaz da je Bibi tražio da tri Forda zajedno prođu kroz cilj, samo da bi Majlsu ukrao pobedu. Kao što smo spomenuli nekoliko puta do sada, vođa tima je morao da oduševi svog šefa, a koji je bolji način za tako nešto, nego da tri automobila zajedno prođu kroz cilj. U prevodu na neki jednostavniji jezik. Majls je vozio za sebe, ali se Bibi takmičio za Ford. Uz sve to, ako pitate Ejmona, on i Meklaren su zaslužili pobedu zato što su vodili u momentu pre timskih naređenja.

Zanimljiv je podatak da ne postoji niti jedna fotografija Bibija sa pobedničkim timom, ali istovremeno niko od vozača se nije žalio na konačnu odluku. Majls je pred smrt izjavio da mu je žao što nije osvojio takozvani „Triple Crown“ (pobeda na tri najveće trke u jednoj godini), ali da razume odluku Forda i da je ovaj automobilski proizvođač bio „veoma dobar prema njemu kroz karijeru“. Britanski vozač je poginuo nekoliko meseci kasnije kada je testirao GT40-ovu zamenu Ford J-Car.

Bibi je napustio Ford 1972. godine, a zatim je nekoliko godina predavao biznis na fakultetu na Rowan University u američkoj saveznoj državi Nju Džerzi. Preminuo je 2001. godine u 83. godini života. Oni koji ga pamte kažu da njegov lik nije realno prikazan u filmu i da je to ujedno razlog zašto Ford nije želeo da sarađuje sa rediteljima.

Na kraju dana, istina je verovatno negde između, pa Majls nije svetac, a ni Bibi nije negativac. Ali, ova dva čoveka su ispunila svoj cilj i doveli su Ford do tada najveće pobede na svetu. Uspeh je ponovljen i 1967. godine, ovaj put sa Garnejem, pa smo po prvi put videli američki tim sa američkim vozačem i američkim automobilom kako pobeđuje.

Nakon toga Henri II je zaključio da je ispunio sve ciljeve, a privatni GT40 je nastavio sa dominacijama i 1968. i 1969. godine. Do daašnjeg dana važi za najpoznatiji američki trkački automobil.

Zoran Tomasović

(2406)