1. Home
  2. Istorija
  3. Poseta muzeju Studebaker (MEGAGALERIJA)
Poseta muzeju Studebaker (MEGAGALERIJA)
21

Poseta muzeju Studebaker (MEGAGALERIJA)

560
21

U bogatoj istoriji američke automobilske industrije, Studebaker je bio brend koji je sa ponosom tvrdio da je drugačiji. Šta je konkretno bilo drugačije u vezi s njim, tema je o kojoj bismo mogli dugo pisati, ali spomenućemo par argumenata. Verovatno najpoznatiji od njih je onaj koji govori o tome da je Studebaker bio jedna od retkih kompanija koja se uspešno „prebacila“ sa proizvodnje kočija na sklapanje automobila, a onda je na toj poziciji opstala više od šest decenija, pre nego što je „sahranila“ isto ono šta će pre desetak godina da napravi problem General Motorsu i Chrysleru.

Studebakerov muzej je bio treća lokacija u veoma napornom danu, provedenom u američkoj saveznoj državi Indijani. Sve je započelo u gradu Ouburn gde se nalaze muzeji Auburn-Cord-Duesenberg i još jedan pod imenom National Automotive & Truck, da bi me zatim put, sat vremena vožnje zapadno, naneo grad Saut Bend. Iako je reč o gradu solidne veličine, sa populacijom od oko 100.000 stanovnika, stiče se utisak da od njega nije mnogo toga pozitivnog ostalo i da ga je uništila nedavna recesija. Štaviše, čak i lokacija samog muzeja koja je navodno trebala biti u solidnom delu grada me je podsetila na napuštene delove Detroita sa mnogo prljavštine i kuča u raspadu.

Ali, kao i veliki broj muzeja, i onaj od strane Studebakera je uređen u fabrici koja je nekada služila kao lokacija gde su čelnici, inženjeri i dizajneri vodili pregovore o tome šta budućnost treba da donese. Sam muzej nije preterano veliki i pruža uvid u „samo“ oko 70 vozila, od čega su neki od partnera Packarda, dok se ostatak fokusira na fotografije zaista bogate istorije. Pa krenimo redom…

Studebaker je osnovan 1852. godine od strane petoro braće poreklom iz Nemačke. Njihova su imena bila Henri, Klement, Džon, Piter i Džejkob. Svi su imali iskustva u izgranji kočija pa je novonastali Studebaker brzo stekao reputaciju takvih proizvoda.

Muzej poseduje veliki broj kočija, kako onih „putničkih“ tako i „komercijalnih“. a najstarija potiče još iz 1835. godine. Iako Studebaker kao kompanija još uvek nije postojao u navedeno reme, jedan od spomenute braće (Džon) je lično izgradio, kao porodičnu kočiju za putovanje između saveznih država Pensilvanije i Ohaja. Prema dostupnim informacijama, metalni delovi na kočiji su zamenjeni krajem osamdesetih godina devetnaestog veka, ali je kompletno drvo staro približno dve stotine godina.

Tokom 19. veka posao je cvetao, a kompanija počinje da izrađuje i skupocene kočije koje su koštale i do 1.500 dolara, što znači da je njihova cena iznosila koliko i skupoceni nemački premijum automobil u današnja vremena. Uskoro su krenule da stižu narudžbe i od poznatih političara, a muzej poseduje kočiju u kojoj se tadašnji predsednik Abraham Linkoln vozio do pozorišta večeri kada je bio ubijen. Kočija je vraćena Studebejker familiji 1890. godine i nalazi se u njihovom vlasništvu do današnjeg dana. Kočije ovog proizvođača su koristili i predsednici Bendžamin Herison, Vilijam Mekinli i Tiodor Ruzevelt.

Studebaker će nastaviti da proizvodi kočije sve do kraja Prvog svetskog rata, ali je 1902. godine u ponudu dodao i prvi automobil. Reč je o električnom kupeu koji je mogao da dostigne brzinu od oko 40 km/h i da pređe 120 kilometara između punjenja baterija. Po ceni od 1.850 dolara (48.500 zelenih novčanica u današnjoj vrednosti novca) u desetak godina proizvodnje će biti prodat 1.841 primerak. Zanimljiv je i podatak da su same baterije bile teške oko 450 kilograma, a muzej poseduje model iz 1911. godine.

Nakon što je Ford Model T pokazao da budućnost leži u benzincima, Studebaker debituje sa svojim prvim takvim proizvodom 1908. godine, a sve do Drugog svetskog rata će nastaviti da osvaja kupce, pre svega bogatom ponudom od onih jeftinih primeraka, kao što su Rockne, pa sve do skupocenih limuzina s oznakama Commander i President. Zanimljiv je i podatak da je kompanija imala model Dictator, čime ime je ugašeno nedugo nakon što je Adolf Hitler postao lider Nemačke.

Ako bi morali da tražimo zlatni period Studebakera, on bi svakako bio u vreme kada je Rejmond Lovi bio dizajner. Njegova dela su viđena u posleratnom periodu, pa je Studebaker bio prvi američki proizvođač sa potpuno novim modelom, lansiranim 1947. godine u vreme kada je konkurencija još uvek proizvodila osvežene predratne primerke.

Kompanija uspeva da stekne neku „sredinu“ iznad jeftinih brendova kao što su Plymouth, Ford i Chevrolet, ali opet daleko od premijum proizvođača. Takav trend se pokazao pozavidnim i 1950. godine Studebaker dostiže svoju najvišu prodaju u istoriji kada je prodato 343.116 vozila. To je omogućilo investicije u dodatne modele, kao što su prelepi kupei dizajnirani od strane spomenutog Lovija, ali i kompaktnu limuzinu Lark.

Ipak, do sredine pedesetih godina, Studebaker upada u tešku finansijsku krizu sličnu onoj kroz koju su General Motors i Chrysler prošli u skorije vreme. Problem je ležao u činjenici da je kompanija, koja je već tada bila stara preko stotinu godina, imala veliki broj zaposlenih, ali i penzionisanih radnika kojima je bilo potrebno platiti penzije i zdrastveno osiguranje.

Iz tog razloga, tokom 1954. godine Studebaker se udružuje sa još jednim posrnulim proizvođačem Packardom, pa su određeni modeli bili samo prepakovani. Primera radi, muzej poseduje relativno retki Packard Hawk iz 1958. godine (samo 588 proizvedenih), koji je zapravo ništa više nego Studebaker Golden Hawk sa nekoliko novih oznaka, a za tako nešto je kupac morao da izdvoji 4.000 dolara (današnjih 35.900 dolara). Tu je i jedini preživeli Packard Predictor koncept iz 1956. godine, o kome smo ranije pisali, ali i Studebaker Sceptre koncept iz 1962. godine koji nikada nije ugledao serijsku proizvodnju.

Packard je bankrotirao 1958. godine dok je Studebaker opstao osam godina duže. Dok je to bio kraj automobilskog brenda, kompanija je tokom godina investirala u veliki broj ostalih biznisa, pa je poslednji od njih (zapravo banka) postojao sve do 2008. godine.

Tako da, ako vas put ikada nanese u Saut Bend, obavezno posetite Studebakerov muzej. Ne izdvaja se kvantitetom koliko kvalitetom, ali će vas vratiti u istoriju verovatno daleko duže nego bilo koji drugi automobilski muzej.

Uživajte u ovoj ogromnoj galeriji.

Zoran Tomasović

(560)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
guest
21 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments
moron

Prelepo … Svaka čast Tomasoviću. Tradiocionalno – od tebe.
Nego, koliko su ovakva mesta danas uopšte posećena’ Postoji li interesovanje? Bojim se da je po tom pitanju „mrka kapa“ i da „nove generacije“ ovo sve manje interesuje.

Yankee

Zavisi na kakve institucije spominjes. Recimo ovakvi profesionalni auto muzeji su jako slabo poseceni, bude po koji covek (uglavnom stariji). Eto ja sam isao u subotu, koji bi trebao da bude najposeceniji dan i osim mene, brata i caleta je bilo jos mozda 4-5 ljudi u celom muzeju. E sad, ono sta jos uvek jeste jako poseceno su skupovi negde na livadi gde se okupi gomila ljudi, dovezu svoje aute i onda se druze uz muziku, hranu, pice i slicno. Recimo na ovom skupu prosle godine je bilo toliko ljudi da sam nekada morao bas da cekam da se svi… Pročitaj više »

moron

Da, razumem šta hoćeš da kažeš. A onog „skupa“ ( sa linka ) se sećam (mada nisam bio tamo), jer sam čitao taj tvoj tekst i gledao one silne slike. Baš je bilo lepo.

Yankee

Nadao sam se ici i ove godine jer polako krecem da trazim oldtajmera za kupovinu (pa se predomislim, pa se onda opet rodi zelja i tako u krug), ali je otkazan zbog korone.

moron

Šta planiraš da uzmeš ? I ako ima slika …

Yankee

Imam par izbora, samo sto su svi poprilicno popularni, a samim tim i skupi. Trenutno mogu da priustim „originale“, znaci one koji nisu restaurirani, ali znam da ce biti rupe bez dna, tako da mislim da je bolje da sacekam da skupim jos malo novca i kupim restaurirani model. Prvi izbor mi je 1968 Dodge Charger … Onda ide 1968-1969 Chevrolet Chevelle … Pa 1949-1950 Mercury Custom, u ovom stilu sa spustenim krovom, prosirenim krilima, itd (cesta prerada za 1949-1950 Mercury). I poslednji nesto tipa 1958-1960 Ford Thunderbird … Volim aute iz kasnih 1950-ih godina, nisu nesto ni preterano skupi.… Pročitaj više »

moron

Od „ponudjenog“, ovaj 1968-1969 Chevrolet Chevelle bih mogao da vozim „za dušu“ …

Yankee

Jedino mi na njemu bas udara u oci ta „Chevrolet“ oznaka jer sam ja Fordovac …

D_C

Onda ovaj lik nece bas da te odusevi:
comment image

Dikh tu kava

Ok, meni onda jedan Charger, molim.. Ovaj „Cobretti“ Mercury ipak je za malo veće „šmekere“..

D_C

U mom ‘selu’ tip ima narandzastog Dodge Challenger-a sa pocetka sedamdesetih i jos, sada ne mogu da se setim, Camaro ili Pontiac-a. Kad budem isao na tu stranu, probacu da ih uslikam. Na tog Challenger-a se jezim kada vidim ili cujem, koliko je dobar. Ujedno mi je i omiljeni muscle car jos od kada sam kao klinac imao jednog zutog od Matchbox-a.

moron

A, ovaj lepotan „1949-1950 Mercury Custom“, koliko ima kilograma po jednoj konjskoj snazi? Reklo bi se da je baš silan i potentan, ali, malo sutra.
Znaš li mu neke bliže specifikacije?

Yankee

U originalnom stanju, tu oko 1500 kg za kupe, 1700 kg za limuzinu i kabrio i 1900 kg za karavan. Originalni motor je bio 4,2-litarski V8 sa 110 ks. E sad, jako malo ljudi zadrzava originalnu mehaniku kad pravi hot rod i to je nesto sto me nevidjeno nervira. Za ocekivati je da ce hot rod imati najbolje delove i da nece zadrzati originale, ali bi bilo lepo da su barem od istog brenda. Recimo, 1932-1940 Ford je najpopularniji hot rod u Americi, ali motor je obavezno neki Chevroletov iz 1960-ih godina, jer je Ford imao lepse skoljke, a Chevy… Pročitaj više »

moron

Očekivao sam da limuzina bude teža od tih 1.500 kg, ali i da motor ima veću snagu od tih 110 ks.

Yankee

To je bila poslednja evolucija motora iz 1930-ih godina, Fordov legendarni „Flathead“ koji je stekao slavu kao prvi pristupacni V8 na svetu. Jednostavno je Drugi svetski rat zaustavio razvoj naslednika pa kada su debitovali prvi posleratni modeli nije se moglo mnogo investirati u nove motore jer se zurilo da se osvezi dizajn. To je vec bio kraj takve mehanike, vec 1954. godine je stigao Y-Block da zameni zastareli Flathead. Bio je iste zapremine (4,2 litre), ali je razvijao 160 ks. Do 1958. godine Mercury je postao prvi koji je imao masovno proizvedeni motor sa preko 400 ks, cuveni „Super Marauder… Pročitaj više »

moron

Pa, to je pre više od 50 godina bilo jače nego danas Zvezdanov savremeni karavan 😊😊😊

D_C

Hajde da se i ja nadovezem iako me niko nista nije pitao 🙂 I sa ove strane bare je slicno, muzeji automobila generalno zvrje prazni osim ako se ne radi o Porsche ili Mercedesovom muzeju u Stutgartu i njima slicnim. Muzeji koji imaju vise od samo automobila, imaju dobru posecenost pri cemu mislim na nesto nalik Technic Museum Speyer, Technik Museum Sinsheim, Verkehrshaus der Schweiz (Lucern). Peugeot-ov muzej u Sochaux je mnogo zanimljiv jer je Peugeot kroz istoriju pravio sve i svasta ali je posecenost u vreme kada sam ja bio – bila skoro na nuli. Iako ih obilazim, i… Pročitaj više »

moron

Da, ništa bez okupljanja na livadi 😊

Vla-do

U Technik Museum Sinsheim sam bio i apsolutna preporuka. Šta tamo sve ima od tehnike, auta, avioni (ima i konkord), vozovi, motocikali, sportska auta i razni bolidi, vojna oprema…

Rekao sam da ću kad-tad ponovo otići tamo. Rekao sam i porodici da ću ih voditi tamo, svidelo se to njima ili ne. 😀

орангутан

Један Avanti за мене не питам пошто