Zanimljivost dana: Kada je Alfa Romeo proizvodila i teške kamione

Mercedes je jedan od retkih premijum proizvođača koji uspešno posluje u dve veoma različite industrije. Ne samo što pravi neke od najboljih luksuznih automobila na svetu, već je takođe i veliki igrač u kategoriji komercijalnih vozila. Uvek sam se pitao kako im tako nešto polazi za rukom.

Logika kaže da bi komercijalna vozila svakako poremetila imidž onih drugih četvorotočkaša, jer realno, nijedan vlasnik modela S Klase ne želi da vidi istu značku i na malom kombiju, sa sivim neofarbanim branicima i dizelom iz Renaulta ispod haube.

Bez obzira kako su Nemci uspeli u tom poduhvatu, ova priča nije o Mercedesu već samo služi za uvod u priču koja govori o tome da firma iz Štutgarta nije jedini premijum proizvođač sa komercijalnom divizijom. Alfa Romeo će takođe praviti takva vozila od 1914. do 1988 godine, a za našu priču su bitni sami oni iz najveće kategorije. Bili su to najveći modeli italijanskg giganta koje ste mogli da kupite.

A.L.F.A (Anonima Lombarda Fabbrica Automobili) je osnovana 1910. godine, da bi deo „Romeo“ stigao pet godina kasnije kada je industrijalac po imenu Nikola Romeo kupio udeo u firmi.

Nikola je i ranije sarađivao sa kompanijom i ključni razlog njegove investicije je ležao u proizvodnji vojne opreme pošto je Prvi svetski rat uveliko trajao. Prvi lagani komercijalni modeli novonastale firme su bili zasnovani na automobilima i posao je cvetao sve do kraja rata.

Civilna proizvodnja je obnovljena 1919. godine, a čelnici odlučuju da prorade na ideji većeg kamiona desetak godina kasnije. Kao što nam je poznato, kupiti licencu ili podeliti troškove sa partnerom je svakako više isplativ posao nego samostalno proizvoditi sve od nule, a Alfa stvara saradnju sa nemačkom firmom po imenu Bussing.

Oni su u svojoj ponudi već imali model NAG 50, dužine oko devet metara i sa 10,6-litarskim dizelom sa šest cilindara. Sa tek 80 konjskih snaga ispod haube, maksimalna brzina je iznosila svega 33 km/h. Alfa ga je prodavala pod kratkom i jednostavnom oznakom 50, a oni koji su imali prilike da ga poseduju su bili jako zadovoljni.

Kamion je bio robustan, pouzdan i sposoban, ali se pokazao previše skupim za prosečnog Italijana. Proizvodnja će trajati od 1930. do 1934. godine i u tom periodu će biti isporučeno tek 115 primeraka.

Alfa se nije dala obeshrabriti i nedugo kasnije je debitovao model 80 (ovo ime ne bi trebalo biti mešano sa istoimenim automobilom), a pokretao ga je 11,6-litarski dizel sa 110 „konja“. Ni on nije imao imao mnogo uspeha pošto je prodato tek 29 jedinica. Alfa će da predstavi i model 85 za potrebe italijanske vojske, a ovi primerci će imati čvršću karoseriju i moćniji dizel sa 125 „grla“.

Krajem tridesetih godina prošlog veka je počeo i Drugi svetski rat, a italijanska vlada šalje zahtev na adrese svih domaćih proizvođača za novi kamionet za potrebe vojske.

Morao je da bude težak oko tri tone i da zadovolji teške testne uslove. Alfa je spremila model 500 sa dužinom od sedam metara i relativno aerodinamičnim stilom. Pokretao ga je 6,1-litarski dizel sa 75 konjskih snaga, a mogao je da dostigne maksimalnu brzinu od 45 km/h.

Ono što je vojsci bilo još bitnije jeste podatak da je bio u stanju da prevali oko 400 kilometara zahvaljujući rezervoaru zapremine stotinu litara. Takođe je bio sposoban da savlada uzbrdice pri uglu od 27%, a italijanska vojska će ga masovno koristiti u Sovjetskom Savezu i na Balkanu.

Paralelno sa njim je predstavljen i model 800, takođe za potrebe vojske, ali je postojalo i civilno izdanje. Spomenuti 500 i 800 se nisu previše razlikovali po dimenzijama i nosivosti, ali je ovaj novi model imao moćniji 8,7-litarski dizel. Takođe je mogao da dostigne maksimalnu brzinu od 50 km/h. Posle rata će ga zameniti model 900 sa 9,5-litarskim dizelom i 128 „grla“.

Kamion po kom je Alfin komercijalni program ostao najpoznatiji je bio 1000 ili kako ga je javnost poznavala kao Mille.

Ovaj kamion je zapravo bio evolucija modela napravljenih za potrebe vojske u ratu, ali sa mnoštvom inovacija na kojim bi mu pozavideo svaki rival. U serijskom izdanju je posedovao dve osovine, ali je mušterija mogla da ga dobije modifikaciju i s tri ili čak sa četiri osovine.

Takođe ga je pokretao novi 11,1-litarski dizel sa 163 konjske snage, što je bilo dovoljno za maksimalnu brzinu od 60 km/h. Zanimljivo je da Alfa nije obavljala celokupnu proizvodnju već je šasiju i kabinu pravila firma Oto Melara.

Mille bi onda bivao poslat nazad matičnoj kompaniji na konačno sklapanje. Samostalna firma Bartoletti je na bazi Millea proizvodila i kamione za prevoz automobila trkačkim timovima, uključujući i one za fabričke timove Alfe Romeo. Spomenućemo da je Mille bio u stanju da povuče terete mase do 26 tona. Proizvodnja će trajati od 1958. do 1964. godine i biće prodato 2.518 jedinica.

Italijanski proizvođač vozila je tokom ovog perioda prolazio kroz dosta finansijskih problema i odlučio da se povuče iz kategorije velikih kamiona. To ne znači da su kompletno zapostavili lagana komercijalna vozila i neke od kombija smo viđali u izložbeno-prodajnim salonima do kasnih osamdesetih godina. Ni danas te misli nisu napustile upravu italijanske marke. 

A kamionima, bez obzira na neke propise, niko nije mogao da ospori titulu najlepših i najinovativntnijih u industriji. Uostalom, i danas nezavisni dizajneri inspiraciju pronalaze u stilu Alfe Romea, pa je tako jedan render imaginarnog savremenog teškaša apeninskog brenda, a koji smo objavili pre par godina, privukao ogromnu pažnju. Možete pogledati iznad, uz sitnu ispravku da se radi o celoj grupi kompjuterskih animacija.

Evo ih u originalnom članku, naravno ako vam se dopala ilustracija iznad.

Pored toga, nedavno je u Brazilu pokrenut sledbenik kamionske ideje Alfe Romea.

Zoran Tomasović

(521)