Početna Istorija Mitsubishi A6M Rei-sen (Zero) – japanska legenda iz Drugog svetskog rata
Mitsubishi A6M Rei-sen (Zero) – japanska legenda iz Drugog svetskog rata
0

Mitsubishi A6M Rei-sen (Zero) – japanska legenda iz Drugog svetskog rata

1.84K
0

U ranim godinama Drugog svetskog rata, u svetu vazduhoplovstva, teško da je postojao bolji lovac od Mitsubishija A6M Rei-sen. Ostatak sveta ga je poznavao pod jednom drugom oznakom i to “Zero“ (engleska reč za “nula”), ali teško da je postojala saveznička armija koja ga se nije plašila. Možda najviše od svih najveća vojna sila na svetu, Sjedinjene Američke Države, koje su osetile gnev Zeroa tokom napada na luku Perl Harbor …

Japan tokom tridesetih godina

Nasuprot verovanju, Japan se nije odmah pridružio Nemačkoj i Italiji u formiranju Sila osovine, ali je bio jedan od začetnika Drugog svetskog rata. Još od ranih tridesetih godina prošlog veka, Japanska imperijalna armija (JIA) je okupirala delove Kine i vremenom kovala planove i za okupaciju ostatka Azije i Okeanije. S jedne strane, cilj Japana je bio isterati evropske imperijaliste iz Azije, ali u isto vreme preuzeti takve države kao svoje kolonije.

Jedan od glavnih ciljeva je bila današnja Indonezija, tada kolonija Holandije, a tokom 1935. godine, SAD, Australija, Velika Britanija i Holandija uvode embargo Zemlji izlazećeg sunca na prodaju nafte, čelika i metala. Japan je ovu odluku shvatio kao provokaciju, pa je državni vrh rešio da se naoruža što bolje i preuzme kontrolu nad zemljama s bogatim prirodnim resursima.

Japansko vazduhoplovstvo

U spomenutom periodu, većinu japanskog vazduhoplovstva po pitanju lovaca je činio takozvani “bi-plane“ (dvokrilac) Kawasaki Ki-10. Iako je takva konstrukcija delovala zastarelo, ovaj avion je posedovao odličnu okretnost i pobedio je u konkurenciji modernih rivala kao što su Nakajima Ki-11 i Mitsubishi Ki-18.

Iako Mitsubishi nije uspeo da pobedi na konkursu, kompanija je mnogo naučila iz iskustava s prototip modelima. Početkom 1934. godine, JIA je poslala zahtev svim većim proizvođačima i zatražila novi lovac maksimalne brzine od minimalno 350 km/h, koji će moći da se popne na visinu od 5.000 metara za samo 6,5 minuta. Mitsubishi je ovaj put izašao kao pobednik i predstavio model A5M, koji se pokazao relativno dobro protiv konkurencije sa zapada kao što su Curtiss Hawk III i Boeing P-26C. S druge strane, sovjetski Polikarpov I-16 u rukama kineskog vazduhoplovstva, bio je tvrđi orah. Iako nije ispunio sve planove, Japanci su bili više nego zadovoljni s A5M.

Novi konkurs

Početkom 1937. godine, kada je A5M tek ušao u serijsku proizvodnju, JIA je već vredno planirala uvođenje naslednika, pošto su planovi sada bili daleko veći. Ne samo što je cilj bio pokoriti evropske kolonije u Aziji, već je postalo jasno da je nemoguće izbeći rat s Amerikancima. Iz tog razloga, JIA je tražila ponude od dve najveće japanske vazduhoplovne firme, Mitsubishija i Nakajamija, sa zahtevom da avion mora biti u stanju da dostigne maksimalnu brzinu od 500 km/h, popne se na visinu od 3.000 metara za 9,5 minuta, zatim bude u stanju da leti dva sata pri maksimalnoj brzini, odnosno šest do osam sati pri “krstarećoj brzini“ i na kraju ponese dve bombe težine od 60 kilograma.

Uz sve to, takav lovac je morao da ima u dva veća projektila od 20 mm i dva mašinska mitraljeza od 7,7 mm. S tehničke strane, širina aviona nije smela preći 12 metara, da bi se “smestio“ na tadašnje brodove nosače, a okretnost je morala da bude minimalno identična onoj koju je posedovao A5M. Možda najveći problem je ležao u podatku da je projekat bio toliki prioritet, da nije postojalo vreme da se razvije i testira nova mehanika, što znači da je morao da koristi već postojeću. Nakajama se brzo predao i izjavio da su takvi zahtevi nemogući za ispuniti.

Mitsubishi kreće s razvojem

Iako će u razvoju novog Zeroa raditi veliki broj inženjera, lidersku ulogu je preuzeo mladi Jiro Horikoši. On je shvatio da je zahteve moguće ispuniti, samo ako proizvede avion dovoljno lagan, pa se tokom razvoja obraćala pažnja na svaki gram. U razvoju prototipa, Hirokoši je koristio novu vrstu aluminijuma nazvanu ESD, koji je lakši i čvršći od standardnog, ali je on istovremeno morao da bude izuzetno tanak, da bi se zadržala niska težina. Zaštita za pilota, motor i posebno rezervoare, praktično nije ni postojala. To je učinilo Zero lovcem s najvećim radijusom, ali istovremenom je bilo moguće oboriti ga sa svega nekoliko metaka, uključujući i onima sa Zemlje.

Zanimljivo je da su i neki detalji “pozajmljeni“ od Amerikanaca. Tokom 1937. godine, dok su dve strane još uvek bile u primirju, američki proizvođač Vought, prodao je jedini prototip model V-141 Japanu, a vlasnik kompanije, Čans Vot će kasnije reći da je Zero imao identičan pod kao i njegovo delo. Mnogi će izneti da je ličio i na britanski Gloster F.5/34, posebno zato što je japanski proizvođač Nakajima u predratnom periodu proizvodio neke Glosterove modele pod licencom.

Tehnički detalji

Mitsubishi je svom velikanu dao zvanično ime A6M Rei-sen Type 0 po poslednjem broju imperijalne godine 2600. (1940.), a ostatak sveta ga je nazvao “Zero”. Amerikanci, poznati pod kodnim oznakama za sve strane vojne proizvode, su ga “prekrstili“ u “Zeke”.

Zero je bio dugačak 9,06 metara, uz širinu s krilima od 12 metara i visinu od 3,05 metara. Dva rana prototip modela su koristila Mitsubishijev agregat od 780 konjskih snaga, ali je JIA smatrala da bi Nakajimin motor od 940 “konja“ bio bolje rešenje (dve kompanije će deliti proizvodnju do 1945. godine).

Tokom narednih nekoliko godina su stigle i određenje promene, posebno po pitanju zapremine rezervoara do maksimalnih 518 litara. Nakajima je proizveo i verziju s kompresorom, koja je podigla snagu na 1.130 “konja“, ali je ona značajno podigla potrošnju, pa je verzija sa 940 konjskih snaga ipak bila idealna. Tokom poslednjih meseci rata, Mitsubishi je testirao i svoju verziju s kompresorom sa 1.560 “konja“, ali je kapitulacija Japana stopirala serijsku proizvodnju. Nakajimin agregat je pružao maksimalnu brzinu 534 km/h uz domet od 3.104 kilometra.

Debi

Zero je imao svoje “vatreno krštenje“ u Kini u julu 1940. godine, kada je 13 primeraka napalo 43 Polikarpova I15 i I16. Posle svega tri sata borbe, svi sovjetski avioni su bili srušeni uz niti jedan Mitsubishijev gubitak. Kada je vest stigla do Amerike, većina eksperata ju je ignorisala uz priču da se radi o preuveličavanju i da je nemoguće za nekog lovca da bude toliko dobar.

Međutim, za “Jenkije“ svi košmari su postali realnost 7. novembra 1941. godine, kada je JIA napala njihovu vojnu luku Perl Harbor na Havajima. U tom napadu su korišćene 43 jedinice, a Amerikanci ne samo što su bili šokirani njegovim performansama, već i podatkom da je Japan već imao preko 500 primeraka u upotrebi. Čak i britanski Supermarine Spitfire, koji je bio brži, nije mogao da parira po manevarskim sposobnostima i uglavnom je izlazio kao poraženi u direktnom duelu.

Mane

Međutim, iako impresivan u brzim akcijama, Zero nije bio bez mane. Najveća od njih je bila ona da nije imao gotovo nikakvu zaštitu i samim tim bi ga bilo relativno lako oboriti. Japanski piloti su koristili taktiku po kojoj bi napadali otpozadi, a zatim bežali dok ne naprave dovoljno veliku razliku. To im nije uvek polazilo za rukom, posebno u direktnim borbama na Pacifiku s američkim Grumman F4F Wildcatom.

Iako ni približno brz ili okretan u poređenju sa Zerom, Wildcat je imao reputaciju čvrste konstrukcije i otpornog oklopa. Čuveni japanski pilot, Saburo Sakai, priseća se akcije u kojoj je “sasuo“ preko 500-600 metaka direktno u Wildcat, ali je američki avion, iako oštećen, nastavio da leti. Slična situacija je bila i s ostalim američkim lovcima, kao što su Curtiss P-40 Warhawk, Vought F4U Corsair i Lockheed P-38 Lightning.

Akutan Zero

Zero je bio velika enigma za saveznike sve do jula 1942. godine, kada je jedan izuzetno očuvan primerak pronađen na Akutan ostrvu u sastavu američke savezne države Aljaske. Tokom napada na Perl Harbor je oboreno devet primeraka, preko kojih su Amerikanci saznali neke tehničke detalje (kao što je loša zaštita), ali su svi bili toliko oštećeni da nikada više nisu poleteli.

Bez modela za testiranje, postalo je jasno da je nemoguće znati kako se Zero ponaša tokom leta, pa je samim tim bilo nemoguće napraviti i taktiku. Sredinom 1942. godine, Kinezi su uspeli da pronađu jedan model u solidnom stanju, ali se transport do SAD odužio. U junu 1942., Japan je napao Aleutska ostrva u jugoistočnom delu Aljaske.

Tokom dva dana napada, Zero je bombardovao ciljeve nekoliko puta, a jednim od njih je pilotirao mladi devetnaestogodišnjak, Tadajoši Koga. Njegov avion je pogodila sitna artiljerija s broda PBY-5A Catalina i Zero je počeo da gubi ulje. Koga je pokušao da se vrati na nosač aviona, ali nije uspeo u tome i njegov avion se srušio na ostrvo Akutan. On nije preživeo pad i poginuo je na licu mesta.

Amerikanci nisu znali za lokaciju ovog aviona oko mesec dana, sve dok ga spasilačka ekipa nije slučajno primetila. Nakon nekoliko dana, avion je poslat za San Dijego, gde se nalazila jedna od mnogobrojnih vojnih luka, a nakon sitnih popravki je ponovo poleteo 20. septembra 1942. godine. Na testiranje su pozvani i čelnici svih većih američkih kompanija, a prednost je dobio Grumman.

Prvi čovek firme, Roj Gruman, izjavio je da će novi F6F Hellcat moći da parira Zerou u svakom pogledu osim po dometu, koji je bilo nemoguće ostvariti bez da se ugrozi sigurnost pilota. Tokom testa, piloti su zaključili da Mitsubishi ima izuzetno slabu upravljivost pri brzinama većim od 370 km/h i da “skretanje“ udesno i naglo poletanje može da bude problematično. U takvim uslovima je napravljen plan kako se odbraniti od napada. Akutanski Zero će zatim biti reklamiran kao ratni plen, a uništen je tokom leta 1945. godine.

Ostatak rata

Iako je u početku imao dosta uspeha u planu da dominira Azijom i Okeanijom, posle 1943. godine, Japan se uglavnom branio. Zero je kasnije korišćen u takozvanim “kamikaze“ napadima, ali u direktnim duelima sa zapadnom konkurencijom bi uglavnom izlazio kao poraženi. Do tog perioda, američka i britanska konkurencija je predstavila moderne proizvode, dok se Zero kroz celu istoriju uglavnom nije menjao. To se posebno odnosi na North American Aviation P-51 Mustang, a iako su Japanci debitovali s novijim proizvodima kao što su Kawanishi N1K i Ki-100 i Nakajima Ki-84, u to vreme to više nije bilo ni bitno i Zemlja izlazećeg sunca je potpisala kapitulaciju 1945. godine.

Tokom pet godina proizvodnje je sa trake sišlo približno 11.000 primeraka (većinu njih, oko 6.200, je proizveo Nakajima), ali veoma mali broj je danas u originalnom stanju. Većina muzejskih primeraka je sastavljena od raznih modela i s nekim američkim ili britanskim agregatima, a samo jedan, koji se nalazi u muzeju u saveznoj državi Arizoni, poseduje originalni Nakajimin motor.

Japan je sanjao carstvo u Aziji slično onom koje je Adolf Hitler želeo u Evropi, i čak uspeo da osakati jednu od najvećih mornarica na svetu u Perl Harboru. Mitsubishi Zero možda nije uspeo da pobedi u ratu, ali je inspirisao pobednike da budu bolji i jednako napredni. Iz tog razloga, iako s poražene strane, zaslužuje svoje mesto u istoriji.

Autor: Zoran Tomasović

Uredio: Pavle Barta

(1838)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

Ostavite komentar

avatar