AR test: Citroen C4 X 1.5 BlueHDi/130 EAT8 Shine Pack, prvi deo

Tour de Europe

Umesto uobičajnog letovanja u Andaluziji, na samom jugu Španije, ove godine izbor je pao na Crnu Goru. Ništa neobično za mnoge građane Srbije, no od Pariza do Boke Kotorske put u dužini od preko 2.000 km vodi nas kroz najmanje šest država, eto prilike da novi Citroen C4 X pokaže šta zna i ume…

Nekada davno, moj prijatelj Mile Miletić, po opredeljenu Crnogorac, ponosio se Njegoševim citatima i izrekama, često izmenjenim i adaptiranim njegovom ukusu, ponekad i nepravedno pripisanim ovom slavnom vladaru, vladiki, pesniku i filozofu, koji je umro 1851, sa samo 38 godina. Jedna od njegovih omiljenih (Miletova, ne Njegoševa) glasila je ; „Blago onom ko se blesav rodi, pa mu vazdan život u veselju prođe“.

I pored dobre volje, ne uspeh da pronađem autora ovih mudrih reči, ukoliko to nije moj drugar Mile, s godinama nalazim da zaista imaju smisla i i težine! Bilo kako bilo, ukoliko je suditi po tome koliko se nerviram, „sekiram“, opterećujem i brinem, često i za potpuno nebitne stvari, očigledno nisam blesav, tim gore, ili tim bolje po mene… Jer kako drugačije protumačiti toliku nervozu pred odlazak na godišnji odmor, iako moram priznati da su se ove godine stvari baš iskomplikovale, pre svega na organizacionom planu.

Naime, u današnje vreme posve je normalno da dve osobe, dakle Madame Rajković i moja malenkost, sednu u avion i slete recimo u Beograd, pa odatle kolima do „dole“, ili još bolje direktno odlete za Podgoricu ili Tivat (kada je u pitanju čitava porodica okolnosti su drugačije)!

Tako beše i planirano, ali ne lezi vraže, usled razno-raznih poslovnih obaveza moje supruge nikako da definišemo datum polaska na, ovaj nama nesvakidašnji godišnji odmor, kao što rekoh u podnaslovu već decenijama ugavnom ga provodimo na jugu Francuske ili Španije.

Vreme tako prođe, avionske karte se rasprodaše, to što je ostalo trebalo je platiti suvim zlatom, ma šta da vam pričam svi znamo kako je to u punoj sezoni! Šta ću do da nađem alternativu, jedna beše da sednem u ostareli Renault Megan 1.5 dCi/100, koga i onako više ne smem da vozim po francuskoj prestonici (ne prolazi Eco norme), te da ga zauvek ostavim u Novom Sadu, gde mi je mesto boraka kada dođem u Srbiju.

Greota jedna da ga oteram na otpad, motor sa „samo“ 130.000 pređenih kilometara prede k’o mače, a i tehnički pregled prošao je pre par meseci k’o iz šale! I taman kad sam poverovao kako je stvar rešena, jer ćemo posle iz Novog Sada do mesta Risan u Boki Kotorskoj automobilom prijatelja, kad ono „zapatio“ jedan naš čovek u Parizu da mu prodam Megana!

I on bi da da otera u zavičaj gde ide znatno češće od mene, tek da stalno ne iznajmljuje rent-a-car koji ga svake godine košta kao moj Megan, dakle oko 900 evra za koliko sam mu ga prodao… Što bi rekli dobar i lud su braća, ne mogoh da ga odbijem i za navedenu sumu rastadoh se nakon punih 18 godina od mog voljenog Megana, gotovo sa suzama u očima.

Dug je to period, srodili smo se, a i nikad me nije izneverio, ali mi ne treba, za grad nedavno kupih jednu malu Nissan Micru 1.2, mlađu i pre svega sposobnu zadovoljiti norme o količini izduvnih gasova. Izumemo li par problemčića veznih sa tu famazonu ključ-karticu i podizač stakla sa strane vozača (oba problema su poznata i rasprostranjena kod mnogih Renaulta iz tih godina), zaista se pokazao na visini očekivanja, s prosečnom potrošnjom od nekih 5-5,5 lit.

Neka mu je srećan nastavak života negde u okolini Smedereva, ako slučajno sretnete na ulici jedan metalizirano sivi sedan, s francuskim tablicama i sav izudaran od grada, znajte da je to taj! Elem, ode Megan a šta ćemo mi, i to samo par sedmica pred predviđen put?

Isto k’o i prošle godine, opet se setih atašea za štampu kod Citroena, pomagaj Francois, napisaću jednu podužu reportažu o našim avanurama i naravno islikati test vozilo i osvrnuti se na njegove kvalitete i mane. „Avec plesir“  (sa zadovoljstvom), odgovori mi čovek još istoga dana na moj mail, biraj želiš li C5 X PHEV ili C4 X? To mu je ostalo „na lageru“, bogami na „prvu loptu“ poželeh veliki C5 X, ali brzo zaključih kako nije prilagođen mojim potrebama, jer čemu služi jedan PHEV ukoliko ga neću moći svakodnevno puniti, plus mu je rezervoar za benzin smanjen na samo 40 litara?

Odlučih se za C4 X pre svega jer je ovaj bio dostupan uz dizel blok 1.5 BlueHDi/130, pa još u sprezi s automatskim menjačem EAT8! Prava mašina za ovako dug put, posebno jer sam se nedavno nakon test vožnje Peugeota 308 SW, s istim agregatom, uverio u veoma nisku potrošnju. Tim bolje, jer put nas vodi preko Francuske, Nemačke, Austrije, Slovenije i Hrvatske, a kako na odmor krenusmo bezmalo jednu sedmicu pre nego li se kuća kod prijatelja ispraznila, trebalo je rezervisati 4-5 noćenja po hotelima, nimalo jeftinim.

Kartu Evrope na sto, iako se danas bez satelitske navigacije ne može, ipak više volim „po starinski“, sam odlučujem kojim ću putem, GPS je tu tek da kaže gde treba da se izađe ili skrene! U principu 2.000 km „otresem“ za dva dana, dakle s jednim noćenjem, no kako imasmo vremena na pretek, odlučili smo da ostanemo po dva dana u svakom mestu koje smo planirali da obiđemo.

Jer koja je svrha doći negde kasno i samo prespavati u hotelu, te sutradan rano otići? Prva stanica beše nam tako grad Innsbruck (Insbruk) u Austriji, nakon nešto više od 900 pređenih kilometara. Taman da se krene u ujutru, da bih nakon 10 do 11 sati vožnje i uz dosta pauza stigli do željenog cilja!

Zašto Insbruk zapitaće se neko, posebno ukoliko poznaje geografiju i zna da to baš i nije najkraći put prema Crnoj Gori? Bogami nije, i umesto kroz Nemačku mogli smo i preko Italije gde su autoputevi skuplji, dok je izboru ovog grada u Alpima presudilo nekadašnje iskustvo, nekada davno ovde smo samo prenoćili, da bi se ujutru uverili kako zaslužuje da se ostane malo duže!

Uostalom planine leti znaju biti fantastične, osim toga provešćemo dosta vremena na moru, te zato „idemo u planine jer tamo nema zime…“! „Malo morgen“, ima i te kako, leto je ove godine zaobišlo pojedine regione, no o tome malo kasnije, pozabavimo se  našim C4 X i pripremama pred put.

Jer kada je supruga na kraju saznala da ćemo na odmor test vozilom verujem da je povadila sve živo iz ormara, što za nju, što da razdeli „sirotinji“. Šta da vam kažem, potrošačko društvo, previše se kupuje svega i svačega, pojedina garderoba od nas i dece i dalje ima etikete, nikada nije bila nošena. Posebno od jedne ćerke, gospođica Anasatija ima razno razne „dilove“, to jest tu i tamo radi kao foto-model za mnoge firme od kojih zauzvrat dobija „tone“ garderobe!

Nešto proda, nešto pokloni, no većina svega ostaje na milost i nemilost moljcima, eto prilike da se mlade Crnogorke pohvale garderobom iz Francuske, iako je pojedina fabrikovana gde drugde do u… Kini! Kažem Crnogorke jer ove godine u Srbiji ostadosmo tek dva dana, i to sticajem okolnosti, u startu nije bila predviđena…

Sreća moja te sam omatorio i ne nosim gomilu garderobe kao nekada, zadovoljih se tek s nekoliko šorceva, košulja i majica, uz nešto lake obuće (uostalom nije Kotor Marbela), sve stade u jedan omanji avionski koferčić. Jer iako prtljažnik kod Citroena C4 X poseduje zavidnu zapreminu od 510 litara, ne stade sve u njega, završiše bogami torbe i kese i na zadnjoj klupi, što sam po svaku cenu želeo izbeći.

Opreznost nikad nije na odmet, u principu ništa od vrednosti ne ostavljam da se vidi u kabini (u Parizu ni kutiju cigareta, puca staklo ukoliko se nekom klošaru pripušilo u po noći), iskustvo me je naučilo…  Dakle za neupućene oznaka X kod ovog Citroena označava produženu verziju za 24 cm, no svi ti dopunski santimetri odoše uglavnom na prtljažnik, odnosno na forme zadnjeg dela.

Drugim rečima ovde se više ne radi o hečbeku s petoro vrata, već trovolumenskoj karoseriji s klasičnim prtljažnikom, iako se to ne može uočiti na prvi pogled. Iz profila gledano C4 X deluje pre kao nekakav „kupe-krosover“ nego li klasičan sedan, verovatno i zbog povišenog klirensa (16 cm) i velikih proreza za točkove, uokvirenim crnim zaštitnim plastikama koje se protežu na pragove i donji deo prednjeg i zadnjeg branika.

Spomenimo i gume, visokog profila (690 mm), što nam sugeriše da se radi o vozilu sposobnom napustiti asfaltirane puteve! I dok je kod običnog C4 zadnji deo veoma „komplikovan“, ovde je sve pojednostavljeno, forme zadnjeg dela su znatno smirenije, uz manje-više standardnu svetlosnu grupu.

Što se tiče dimenzija s 4,36 m, koliko ima C4, novi C4 X izdužio se na čitavih 4,6 m, čime je bezmalo na pragu D segmenta, iako počiva na platformi modela u B segmentu, koja je ista kao kod Peugeota 2008 i Opela Mokke. Što se tiče prednjeg dela nema nikakvih razlika, verujem da je njegovo lice sada svima dobro poznato, tako da nema potrebe trošiti vreme na opisivanje. Posebno jer će uskoro biti izmenjeno, na donjoj fotografiji, u stvari renderu, možete videti na šta će ličiti dogodine… Ako se prognoze obistine.

Prvo fruštuk pa ondak na put

Ako išta mrzim je da se pred put probudim u cik zore, kako bismo pošli pre svih, te izbegli gužve i vrućine! Problem je što milioni drugih vozača imaju istu ideju, lično uvek sam davao prednost ideji da krenem dan-dva kasnije kako bih izbegao letnje migracije, vodeći se parolom da je putovanje sastavni deo odmora.

Uostalom prošla su vremena kada sam vozio noću jer nismo imali klimu u kolima, Bože koliko li je samo bilo naporno ostati budan i koncentrisan celu noć, uz sve opasnosti koje ovakva vožnja nameće. I tako, iako smo mogli krenuti u subotu, nonšalatno se probudismo u nedelju u 7h, te nakon kafice i lakog doručka „zapucasmo“ praznim autoputem A4 za Strasbourg (Strazburg), na samoj  granici s Nemačkom.

Za neupućene, nedeljom kamioni nemaju pravo kretati se evropskim autoputevima sve do 22h, dok je većina vozača privatnih automobila već stigla na odredište. Milina jedna, regulator brzine podešen na 140 km/h (relano oko 135 km/h) dozvoljava bezbrižan prolazak ispred brojnih radara (fiksni imaju toleranciju od 5 %, mobilni čak 10 %) i „lepu“ prosečnu brzinu, uz potrošnju od 5,7 litara!

Super, s jednim punim rezervoarom s kojim me je Citroen „častio“, bezmalo da prevalismo pola puta, odnosno do spomenutog grada u Austriji. Po preuzimanju vozila na putnom računaru stajala je autonomija od tačno 1.000 km, da ali pod uslovom da se vozi u optimalnim uslovima. Prvo što odmah proverih je ima li rezervni točak, nažalost u dnu prtljažnika pronađoh samo pribor za opravku guma s kompresorom!

Biće kako bude, rekoh sam sebi, ukoliko je verovati statistikama današnje gume u proseku se probuše nakon 80.000 pređenih kilometara! Ne pitajte me kako su izmerili taj prosek i gde su vozili, moj prosek po tom pitanju je znatno „bolji“, pre par meseci dva puta sam u gumama test vozila pronalazio eksere… A unutašnjost mog C4 X pitate?

Nakon rezervnog točka druga stvar koja me je zainteresovala su sedišta, to jest čime su obložena. Prethodnih godina često su bila kožna, preciznije rečeno od „eko kože“ (čitajte od „zmije skajke“), lele kad se zagreju na Suncu gori stražnjica i butine, o oznojenim leđima da ni ne pričam.

E pa ovde sedalni deo beše od Alkantare (nešto kao prevrnuta koža), materijal znatno prijatniji bez obzira o kom se godišnjem dobu radilo. OK, nakon dve sedmice provedenih za upravljačem većeg C5 X-a, učiniše mi se manje udubnim i s nedovoljno dugim sedalnim delom, uz to nisu s električnim podešavanjem kao kod većeg brata.

Elem, neću da cepidlačim, generalno uzevši pokazala su se na nivou očekivanja, s integrisanim specifičnim slojem sunđera otpornim na deformisanje (Citroen to naziva Advanced Comfort). No prilikom vožnje po brdsko/planinskim predelima poželih jače bočne oslonce, bez njih grčevito sam se držao za upravljač u jačim krivinama.

Uzevši u obzir da sam vozilo preuzeo dva dana pred put imao sam vremena „familijarizovati“ se s enterijerom (sada će svemoćni urednik, lektor i patron Zvezdan da pizdi na upotrebu ove reči, ukoliko je ne izbriše i nju i ovaj komentar… – neću, bre brate Peki, nek ti bude, familijarizovati na „pekijevskom“ jeziku koji Google na raspoznaje, znači „sroditi“, „upoznati“, „navići“, smajli), pre svega obratih pažnju na satelitsku navigaciju i prektične detalje.

GPS marke TomTom pokriva celu Evropu, iako se od Francuske pa do izlaska iz Hrvatske može koristiti i satelitska navigacija na smartfonu, u zemljama EU nema takozvanog „rominga“. Ekran je od 10 inča i idealno je smešten da ne zaklanja pogled na put, normalno, test vozilo bilo u najvišem završnom nivou Shine Pack.

Mala napomena, proizvođač je nedavno izmenio oznake za završne nivoe, sada se nazivaju You, Plus i Max, o čemu je i sama AutoRepublika izveštavala pre nekih desetak, petnaest dana, dok je ponuda agregata neizmenjena i sastoji se od benzinskog s oznakom 1.2 PureTech od 100 i 130ks, plus električno izvođenje i voženi dizel 1.5 BlueHDi/130.

Između ostalih praktičnih detalja izdavajam bežično punjenje smarfona, iako sam se „naoružao“ svim mogućim kablovima za punjenje i konekciju. Kao što verovano znate, mnogi proizvođači su prešli na USB-C priključak, kod pojednih pronalazimo ujedno i bivši, to jest USB- A.

Za ovako dug put, praktični aspekt enterijera ima primarnu ulogu, strpah odmah i gomilu flašica s vodom u police na vratima, mada za njih postoje i udubljenja pored sklopke automatskog menjača, na centralnoj konzoli. Ipred suvozača i dalje je „mašinerija“ koja po mom mišljenju ne služi ničemu, radi se o držaču za tablet ispod kojeg je fioka gde se isti može uredno složiti.

Ostavih kod kuće taj plastični „lažnjak“ i oslobodih ovu policu za nešto potrebnije, kao što su putne karte i nebrojeni računi, kao bi na kraju odmora mogao izračunati koliko je manje-više koštalo jedno ovakvo putovanje. Mislim naravno na hotele, putarinu, vinjete, gorivo… Ne na restorane i druge troškove, mada ću i njih „provući“ kroz ovu priču…

A kad smo kod putarine kao što rekoh „jezdimo“ kroz Francusku autoputem A4, koji svi vozači na „privremenom radu“ (privremeni rad koji zna da traje čitav život) iz naših krajeva dobro poznaju, jednostavno vodi na istok, ka zavičaju!

Treba računati na nekih 500 km pre nego li se uđe u Nemačku, za šta je neophodno platiti oko 40 evra putarine. Put do Insbruka bi bio nešto kraći da smo ‘“presekli“ Švajcarsku, no ova praktikuje godišnju vinjetu za strana vozila u vrednosti od 42 evra, dok su kroz Nemačku autoputevi besplatni, no u letnjem periodu stalno su u radovima, što redovno prouzrukuje ogromne gužve.

Upozori me na to jedan prijatelj koji je prošao istim putem samo par dana ranije, džaba bilo kada se mora tuda, nismo imali sreće iako je bila nedelja, dakle bez spomenutih kamiona i klasičnih jutarnjih gužvi zbog vozača koji idu na posao. Jer zaboravio sam, 15. avgust i „Veliku Gospu“ (katolički praznik) koji je pao u utorak, koji su mnogi povezali s vikendom i dobili četiri neradna dana.

OK, na pojedinim deonicama put beše prazan što mi je omogućilo da vozim znatno brže nego li u Francuskoj, poterah tako moj C4 i do 200 km/h, tek da vidim kako se ponaša. Ruku na srce po pitanju agregata sve je u superlativima, sa samo 3.000 o/min i dalje je daleko od crvenog zabranjenog područja (zasluga svakako pripada menjaču s osam prenosnih odnosa), no previše mekano ogibljenje nije mi ulilo poverenje, posebno nakon jednog veoma blagog zavoja (rekoh sebi poletećemo), te se u nastavku putovanja zadovoljih krstarećom brzinom od 150-160 km/h, kada je potrošnja i dalje vredna hvale (oko 6,5 lit).

Naša sreća nije dugo trajala, negde u okolini Minhena ostadosmo dobrih dva sata u mestu, a sve zbog sobraćajke prouzrokovane suženjem puta. Užas jedan, ljudi vrše nuždu pored puta, nema sramote kada se mora „isprazniti“! Uđosmo nekako u Austriju u večernjim satima, nakon što kupih vinjetu od 9,9 evra (važi 10 dana), da bismo u hotel stigli mnogo kasnije nego što smo planirali, oko 22 h.

Poučeni iskustvom mudro smo stavili u omanju torbi samo neophodne stvari za dva dana koliko smo ostali, sve ostalo ostadade u dubini prtljažnika. Jer zapremina je jedno a praktični aspekt drugo, peta vrata bez sumnje neuporedivo su zgodnija od malog ulaznog otvora.

Kao što rekoh C4 X je ipak samo jedna trovolumenska limuzina (sedan ukoliko više volite), izvaditi sve iz dubine prtljažnika nije ni malo jednostavna stvar, a i same šarke su nepraktične te je ponekad nemoguće zatvoriti vrata ukoliko je isti prepunjen! Sam hotel (naziva se Hwest) beše korektan, ako ništa drugo čist, ali su za te pare (210 evra za dve noći) mogli platiti nekoga da ostane na recepciji, jer u navedeno vreme ostadosmo k’o budale ispred zaključanih vrata!

Naime, brojni hoteli štede na radnicima, te je posle 20 h sve automatizovano, u male trezore ispred vrata hotela ostavljaju se ključ/kartice, koji se otvaraju prosleđenom šifrom. Problem je što mi Booking, preko koga je rezervisan i plaćen hotel, nije poslao šifru (barem je ja nisam dobio), tako da ostadosmo još barem pola sata napolju, da bi na jedvite jade, nakon silnih telefonskih poziva, dobio tu magičnu šifru od sefa gde nam je bio ključ!

Ista priča ponovila se nakon tri sedmice po povrataku, ovoga puta u „Njemačkoj“ u jednom povećem „pansionu“ (nije isto što i hotel, radi se o privatnom smeštaju s nekih 25 soba), iako smo došli u 19h30m, dakle 30 min pre zvaničnog zatvaranja. Opet lupanje na vrata i nerviranje, nekako se jedna starija gospođa koja ne priča ni jedan drugi jezik osim nemačkog pojavila i spasla nas spavanja u kolima.

Nekako shvatismo i da se u toj selendri nadomak gradića Passau (granica između Austrije i Nemačke) može večerati samo u jednoj piceriji ili preko puta hotela kod Kineza, izem ti „tradicionalnu“ nemačku kuhinju… Sreća te kineski restoran beše retko dobar i jeftin (37 evra za dva jela i 4 pića), u svakom slučaju bolji od onih koje posečujemo u Parizu!

No vratimo se Insbruku, na samom zapadu Austrije u Alpima, koji je ujedno glavni grad regiona Tirol. Grad preseca reka Inn, tako da i samo ime grada potiče od reci „Inn“ i „Brucke“ (most), što bi u prevodu bilo most na reci. S nekih 190.000 stanovnika peti je grad po veličini u Austriji, ali se od ostalih pre svega distancira turističkom ponudom, odnosno zimskim sportovima.

Naime okružen je planinama, na kojima su 1964. i 1976. bile održane Zimske Olimpijske igre, što će reči da poseduje izvrsnu infrastrukturu i nebrojene piste za skijanje. Leti do izražaja dolaze pre svega lepote starog grada, koji je uvek prepun turistima iz celog sveta, no neću vas opterećivati detaljima, pogledajte fotografije i sami se uverite u njegove lepote.

Napomenuću samo da čuveni brend Swarovski vuče korene upravo iz ovog grada, posetismo tako jedan prodajni salon/muzej, u kome vidosmo razno-razne kreacije od kristala, skupe i po meni nepotrebne, na granici s kičom! Pored samog grada pažnju zaslužuju i okolna sela smeštena na obroncima, u jedno takvo odosmo ni malo slučajno na ručak (pronašli smo ga na internetu kao jedno od najlepših u okolini), no kako se isti služi samo do 14h, morali smo se zadovoljiti izvrsnom supom s jednom ogomnom knedlom sa špekom (slaninom), što je ujedno specijalitet kuće!

Uzgred budi rečeno ,restoran je više nego renomiran, na zidu vidoh gomilu slika sa svetski poznatim likovima (nekoliko galerija iznad) koji su ovde ručali i večerali, kao što su Dastin Hofman i Arnold Švarceneger, koji je uostalom poreklom Austrijanac (sada mogu da stave i moju slik :-).

Dva dana kasnije put nas vodi ka Sloveniji, no u Austriji dohvati nas u planinanama takvo nevreme praćeno gradom, da smo se svi morali zaustaviti na sred puta, odnosno potražiti spas izlaskom na jedan sporedni, gde ispod podvožnjaka nekako sakrih moj Citroen. Odmah sam se latio mobilnog telefona kako bih sve snimio i opravdao se kod mog atašea za štampu za eventualnu štetu, ruku na srce bio sam ubeđen da će sva stakla popucati, pre svih ono na krovu!

Srećom nisu, grad je u početku bio veličine klikera, tek kasnije, kada sam se sklonio ispod podvožnjaka postao je veći, otprilke kao orasi, i tako tokom dobrih petnaestak minuta! Ovo mi je bilo prvi put da se nađem za upravljačem dok grad besno tuče po vozilu, teško je opisati buku koju stvara, ma čudo jedno da sam se sa C4 izvukao tek s par jedva vidljivih oštećenja karoserije.

Još pod šokom nastavismo put koji nas je doveo do Slovenije, pre toga prođosmo kroz dva poduža tunela koji se naknadno naplaćuju. Vinjeta nije dovoljna, ukoliko me pamćenje dobro služi ovo zadovoljvo koštalo nas je još oko 30 evra. Sva sreća te u Austriji dizel ne beše skup kao u Francuskoj i Nemačkoj (u zavisnosti gde se kupuje može biti i skuplji od 2 evra), na periferiji Insbruka cena se kreće oko 1,7 evra po litri.

Jos jedna stvar nas je opasno nervirala tokom vožnje kroz Nemačku i Austriju, navikli na beslatne toalete u Francuskoj teška srca smo plaćali po jedan evro za upotrebu istog (takozvana „pisarna office“). Same benzinske stanice s restoranima znaju biti veoma dobre, uz izbor hrane i pića kakav se samo poželeti može.

Odlične ali skupe do bola, čak smo i običnu ekspreso kafu plaćali po tri i više evra (automat), dok je ista na autoputevima u Francuskoj 1,7 evra. Dranje se nastavlja po ulasku u Sloveniju, za to malo autoputa platismo još 15 evra (vinjeta za 7 dana), no za razliku od Austrije vinjeta se ne lepi na vetrobransko staklo, već se dobija potvrda koja se kupuje na automatima pri ulasku.

OK, autoput do Hrvatske je dobar, ali „Janezi“ zaista preteruju s tarifom, šta da se radi, može im se! U Hrvatskoj se naprotiv i dalje plaća klasična putarina, rekao bih tako je poštenije, posebno ukoliko se retko koriste autoputevi. Cena dizela ovde je još niža, tj iznosi oko 1,4 evra, barem toliko sam ga platio u okolini Plitvičkih jezera, gde smo zahvaljujući redakciskom prijatelju „moronu“ (Aleksandar Dragović) prenoćili u jednom simpatičnom hotel-pansionu Winnetou u mestu Kapela, za „simboličnih“ 84 evra.

Uzgred budi rečeno, nedelju dana kasnije popismo piće u jednom kafiću pored mora nedaleko od Herceg Novog, imali smo šta reći jedan drugom… Poreklom iz ovih krajeva Aleksandar nam je detaljno objasnio gde se najbolje jede, no na kraju ostadosmo na terasi u našem hotelu, ćevapi u lepinji behu izvrsni (12 evra porcija od 10 komada).

Iako u sred leta predveče je bogami zazimilo (nadmorska visina iznosi oko 850 m), tako da brže bolje potražismo džempere i jakne iz kola, debeli pokrivači na krevetima pokazali su se neophodnim!  Bezvoljno se osvrćem na naše ratove iz devedesetih godina, no ne mogu a da ne konstatujem kako je etnička struktura u regionu potpuno izmenjena, te da je pravoslavni živalj nestao s ovih prostora.

Tužna priča koju je na svojoj koži osetio i vlasnik spomenutog pansiona Refik, kako reče Aleksandar objekat su mu prvo zapalili Srbi, a posle i Hrvati! Nemojte me pogrešno shvatiti, verujem da sam odlaskom u Francusku 1991. godine ostao pošteđen domaćih nacionalizama, no količina hrvatskih zastava (bukvalno na svakih desetak metara puta), kako malih tako i ogromnih koje prekrivaju razne objekte i kuće, zaista je preterana!

Olakšavajuća okolnost je spomenuta Velika Gospa, (noćili smo upravo 15. avgusta), biće da su pojedini Hrvati veći katolici čak i od samog Pape… Elem, na toliko čuvene slapove i Plitvička jezera ne odosmo, iz barem dva razloga!? Prvi je ograničen broj posetilaca, ukoliko sam dobro shvatio UNESCO je ograničio broj dnevnih ulaznica na 10.000, što je znatno manje od broja ljudi koji žele da ih posete, zbog čega je često neophodno čekati satima!

Nemamo mi više živce za takve da izvinite na izrazu zajebancije, osim toga cena karata popela se na 40 evra po osobi, plus parking za automobil. Pozdravismo se zato s Plitvicama i sutradan ujutru odlučismo da skoknemo do mora, odnosno Šibenika, udaljenog oko 200 km, odnosno 2h30 minuta vožnje.

Opet se latih Bookinga i na brzaka pronađoh sobu u aparmanima Lena, s popustom cena ovog veoma pristojnog smeštaja iznosila je samo 60 evra. Interesantno, posebno jer gospođa Ružica prihvata goste i na samo jednu noć (mnogi zahtevaju najmanje 2-3 noćenja, pa i više), osim toga radi se o retko ljubaznoj osobi koja nas je odmah počastila domaćom kafom i zrelim smokvama iz njene bašte.

Čak i u odlasku nabrala nam je još barem dva kilograma istih, plus nam je poklonila teglu pekmeza. Od njenih „suseda“ (komšija) kupismo i dve litre domaćeg maslinovog ulja po ceni od 12 evra po litri, nažalost jedna nam puče usput, možete zamisliti na šta su ličile svari i prtljažnik…

U opisu apartmana stajalo je da se nalazi na 2 km od plaže, no naš izbor pao je na jednu drugu nazvanu Solaris, udaljenu nekih 12-13 km. Šta reći a ne ogrešiti dušu, priroda je lepa dok je more toplo i čisto, ali sam nakon silnih godina od kako nisam bio na ovom delu Jadrana zaboravio da ima previše betona, sve što je moglo da se betonira se betoniralo!

Peščane plaže su retke, za razliku od Francuske i Španije gde su zastupljene u izobilju. Uveče odosmo do starog grada po kome je Šibenik poznat, iako prepun turista ovaj ima poseban šarm i treba ga obići. Iz nekih ličnih razloga odlučih da supruzi platim „ozbiljniju“večeru u nekom boljem restoranu, nakon silne šetnje pronađosmo jedan, relativno skup, ali dobar.

Dve porcije Dorade i buteljka Žilavke (belo vino) koštale su me 85 evra, toliko bi platio i u Parizu, dok bi u Merbeji račun bio upola niži! Tu negde saznasmo i da se kuća u Risnu ispraznila, tako da brže bolje opet spakovasmo stvari i pravac Crna Gora. Usput, i dalje nedaleko od Plitvica, ne odoleh a da ne stanem ispred jednog omanjeg štanda pored puta (bilo ih je na svakih par kilometra), gde se prodaju med i sirevi.

Od starice koja je barem tako izgledala (jedva 60 god, dokaz kako težak život može uticati na zdravlje i izgled), kupismo par teglica i kolut kozjeg i kravljeg sira, koji se par dana kasnije u Risnu pokazao izvrsnim. Nakon toga dohvatismo se odličnog autputa, no stotinak kilometara dalje isti se završio, te me moj GPS uputio kroz Bosnu, što na kraju odbijam, želeći da nastavim vožnju takozvanom Jadranskom magistralom, pored mora.

Jer poželeli smo stati i u Dubrovniku, gradu koji je odredio moju sudbinu, gde sam pre 35 godina upoznao sadašnju suprugu Oliveru, i zbog koje (neko će reći zahvaljujući kojoj) ostatak života provedoh „napolju“. No vožnja se odužila, velike gužve oduzeše nam dragoceno vreme, osim toga parking je u Dubrovniku teško pronaći, tako da posetu odložismo za neku drugu priliku…

Stadosmo ipak na brdo iznad grada kako bismo bacili pogled i napravili par slika, uostalom Dubrovnik zaslužuje mnogo više pažnje od kratke šetnje Stradunom i kafe po ceni od 10 evra! Pre Dubrovnika put nas je vodio preko Neuma, gradića u Bosni koji jedini ima izlaz na Jadransko more.

Dok sam vozio dolinom reke Neretve zapitah se hoćemo li ipak morati i kroz Bosnu, ne znajući da je u međuvremenu pušten u promet most koji omogućava da se s jedne obale pređe na drugu i da se ne napusti teritorija Hrvatske. Ruku na srce lep most, koji se za sada ne naplaćuje, kao ni most Franje Tuđmana ispred Dubrovnika (mogli su i lepše ime da mu daju).

Sve u svemu polako napredujemo ka Crnoj Gori, prosečna brzina vožnje ne prelazi 40 km/h, kao ni potrošnja od nepunih  4 lit u proseku. Stranih tablica iz cele Evrope je mnogo, sudeći po njima sezona će biti uspešna. Po prvi put nakon pet dana putovanja vadimo i pasoše, ulazak u Crnu Goru ujedno je i izlazak iz EU, gde nas dočeka namrgođeni „đetic“ pred penzijom, kome je po svemu sudeći preko glave i posla i turista.

Zatraži nam papire od kola, što sam na izvestan način želeo izbeći, iz prostog razloga što su mi u pres centru Citroena dali samo fotokopiju. Takva je praksa, original ostaje kod njih kao i drugi ključ, što dotični policajac nije hteo ni da čuje, te mi lakonski reče, citiram, „ma da si predsednik Francuske Makron, s fotokopijom ne možeš u Crnu Goru“!

Vidoh biće gusto te se upustih u pregovore i objašnjenja, te popusti čovek i pozove šefa, nakon što smo se parkirali sa strane počelo je ubeđivanje! Potegoh odmah argumente u stilu eto prođoh sve granice bez problema, te da sam novinar koji je tu kako bi opisao lepote CG, čak mu i pokazah sajt AutoRepublike i moje testove, što je po svemu sudeći dalo rezultate!

Nakon neophodne „bukvice“ koju mi je očitao, uz obećanje kako ću biti pažljiv i da neću napraviti nijedan saobraćajni prekršaj kako ne bi bio zaustavljen od strane njegovih kolega, nastavismo vožnju ka Risnu s olakšanjem, dok je s druge strane nepregledna kolona od desetak kilometar čekala na izlazak. Ovuda se sigurno nećemo vratiti, rekoh sam sebi, tako i beše no to je drugi deo priče koju ću vam s zadovoljstom ispričati sledeće subote…

Tekst i slike: Perica Rajković

	Dobre strane:
	Nesvakidašnje  forme, agregat u svakom pogledu, automatski menjač, opšta udobnost,  zapremina prtljažnika, pozicija za upravljačem,  oprema, cena
	Loše strane:
	previše mekano ogibljenje prilikom temperamentne vožnje, mala instrumetn tabla, nepraktičan prtljažnik, prostor na zadnjoj klupi isti kao kod hečbeka

(2367)