Priča dečaka koji je voleo automobile

Stara indijska poslovica kaže „ Ako hoćeš da budeš srećan jedan dan – napij se. Ako hoćeš da budeš srećan nedelju dana – oženi se. Ako hoćeš da budeš srećan celog života – gaji cveće.”. Moje cveće su automobili. I putovanja. I putevi. I bicikli. A, hvala Bogu jedinom, moje najopojnije cveće  je porodica.

I ne sećam se da li je to, to sa automobilima, počelo onog dana kada sam prvi put seo u dedinu ko krv crvenu bubu!? Da, sećam se da sam joj sa samo tri godine, svojom mašallah krupnom glavudzom, razbio dosadnu ravnu nemačku šoferšajbnu. Izleteo sam kao đule  iz čvrstog zagrljaja uplašene nane na kočenju ispred raskrsnice.

Da, deda je bio opasniji od Fanđa i jurio je kao da nikog nema iz suprotnog smera. Nikada. Četiri i po sahata od Pazara do Dubrovnika sa Golfom „Kecom“. Dizelom. Kao kamikaza. Nikada nikog nije ubio, a dva puta je leteo u provaliju. Srčani udar je u 75-oj godini je dočekao za volanom ☹, (opet Volkswagen i opet Golf), vozeći levom rukom 22 kilometra do bolnice.

Ne, nije počelo sa „Bubom“, niti Volkswagenom, ali i dan danas osećam hladan dodir crvenog metala na instrument tabli i čvoruge na duši, glavi i srcu.

Možda je počelo sa komšijinim belim Sitroenom DS? Oh kako sam voleo onaj volan sa jednim paokom koji se zariva u tablu i one ponosne farove, i zavodljivu, propetu siluetu. Ava Gardner međ automobilima. Čak i one uske gume i sićušne, prćaste, namrgođene štopove. Uh, i danas poželim DS i stvarno bih trebao pojuriti jedan, jednom, nekada, ako Bog da.

Ne, nije počelo ni sa Sitroenom.

Možda je počelo sa Moskvičem na pedale koje se prodavao u Beogradskoj robnoj kući, odmah do konjića kojeg su generacije jahale, a niko nije ukrotio. Kuda sam sve stigao sa tim Moskvičem i možda zbog njega dan danas pedaliram.

Naravno da nije počelo sa Moskvičem i crvenim skajem koji mi je kvasio leđa kad god bih se vozio u starom belom taksiju.

Možda je počelo sa narandžastom Ford Granadom sa crnim krovom koju smo ja i brat upalili i to u brzini, hramljujući ka njoj u sunetskim košuljama i uspeli da zaustavimo, u panici, na dlaku ispred uličnog pretrpanog kontejnera. Deda bi nam glave otkinuo, a nikada nas nije ni prstom takao. Meni je u životu kupio jednu igračku i to klavir. Što je dobro, jer bih u suprotnom dobio Volkswagen 😊

Nije počelo sa Granadom, a voleo sam kako je sedela, čvrsto i pospano opako, na točkovima, ta Granada.

Mislim da je sve lampice upalio jedan neboplavi Pežo 205. Kažu da je to bio drugi Pežo 205 koji je prodat u Tehnoprometu, prvom uvozniku Pežoa u SFRJ, nekoliko minuta hoda iznad Brankovog mosta. I ne znam da li je to zato, što je bio jednostavan i jeftin, a elegantan i lep, što je imao onog lavića između krupnih očiju, da li zato što sam voleo grbu na leđima, onaj utisnuti c stub ili onu stepenastu crnu plastiku a’la Testarossa između zadnjih ozbiljnih farova ili one crvene trake po obodu branika i plastika.

Zapravo, mislim da je to zbog toga, što sam se divio vožnji dajidže koji ga je majstorski brzo, a neosetno i spokojno vozio kroz krivine. I dan danas taj plavi Pežo 205 i dajidža gledaju sa pritajenim smeškom sa zida kuće u kojoj više ne živi niko. Sem sećanja.

Oduvek sam mislio da je “small is beautiful” istina. Voleo sam i ratkapne tog Pežoa i tastere, i ključ, i sedišta. I danas volim da ga vidim, da ga gledam i volim kad upali šarene lampice iznad volana.

Dajdža je celog života leteo i jurio, vozio Pežoe, Mercedese, Range Rovere i onda opet neki Volkswagen u prolazu i opet kraj. ☹ U Pivskom jezeru. Sa ćerkom, mojom sestrom, od 20 i nešto leta.

I sećam se kao danas kad mi je osamdeset i neke  zazvonio on, taj omiljen dajidža. Sećam se kad me ja mama pozvala i ja izašao trčeći, a on mi šeretski dao samo ključ i pokazao Evropski automobil osamdeset i sedme čini mi se, Pežo 405, boje šampanjca. Sećam se krivog kupolastog okvira, koji je me je kupio i tada mekane sunđeraste plastike i opet kao na 205-ici stepenaste plastike između zadnjih elegantnih štopova i kosih uskih prednjih očiju.

Uske farove, koji trepću je imala i prva Japanka koju sam voleo, crvena Mazda MX-5 prve generacije. Jedini automobil čiji je poster visio na zidu moje sobe. I onda, napokon, pre par godina, sam doživeo da mogu da je posedujem, ali sam odrastao toliko (i ledja i stomak) da ja u nju, moj dečački japanski san, ne mogu da stanem. “A” stub me bode u oko, rame se zariva u staklo vrata, a okvir šoferšajbne zatvara pogled. Kako se vratiti u devedesete? Back to future anyone?

A u osamdesetim sam sanjao i crnu, nisku kao peglu, a kratku i prpošnu Hondu CRX. Jurio sam je sa belom, očevom, stodvdesetosmicom, gde god bih je sreo. I nju sam, Hondu, sanjao, a bela Zastava nas je sa poljskom kamp prikolicom vodila od Ohrida do Dubrovnika, od Zlatibora do Sarajeva. Lepe stare osamdesete. A ta bela zastava (simbolički baš i ne) nas je vozila i debelo kroz devedesete, ali se nismo predavali.

Od prve plate sam odvojio deo za srebrnu Alfu 156, koju nikad nisam kupio. A još uvek je volim. I uvek ću. A možda ću je baš kao onog belog komšijinog DS-a jednog dana kupiti. Za merak. Za sebe.

I prvi put sam pravu poljubio u dajidžinom BMW-u 525 (E39), I prvo i drugo dete i prva i druga sreća je stigla kući u Feliciji. Nju, ne pitajte kako sam je kupio, jer je ja nisam izabrao. A ona mi jeste donela sreću, ali me je ostavila u najoštrijoj krivini na putu za… za venčanicu. Razbijenog motora i probušenog novčanika.

I onda Honda, nije CRX, ali jeste Honda Jazz i devet i po godina, kao u fimu, sreća, deca i odrastanje. I danas, crna kao mamba, ljuta, niska kao pegla Honda Civic X, malenih pluća i gromkog srca.

I tako sam ja zavoleo i voleo automobile i nisam Volkswagen.

A šta ste Vi voleli? U kojim su Vas automobilu doneli kući, u kojem ste suprugu u bolnicu odvelu, decu iz bolnice doneli… Koji ste model automobila prvi kupili svom najstarijem sinu? Koji su automobili Vas voleli, koji su Vam dušu parali, a koji novčanik prelamali?

P.S. Alfa 8c competizione anyone?

J4ZZ3R

(2248)