AR test: Da zavoliš otpozadi – BMW 740d xDrive

Diskonektovani, anestezirani, rejuvenirani…

Čovek s godinama sve manje mari za materijalna dobra, dok se intenzivira žudnja za društvenim priznanjem. Pobeđuje želja da se pre smrti čovečanstvu ostavi nešto u amanet, da se s mlađim naraštajima podeli mudrost stečena iskustvom, s onima koji ionako nisu u stanju da apsorbuju dovoljno svega što im želimo ubrizgati u srca i razum. Ne želeći da budem takav znanje-nepropusni „mladić“, s radošću slušam šta predsednik koncerna Delta, Miroslav Mišković ima da nam kaže u izlivima motivacionih beseda, i zaista se trudim da prepoznam dalekometne vrednosti, onde gde postoje. A ima ih zaista sijaset…

Otkud Mišković u ovoj priči? Pa ne toliko zbog nesumnjivih preduzetničkih sklonosti i uspeha, već pre zbog toga što, poput Batmanovog automobila zvanog „batmobil“, ili ludih kreacija na četiri točka u posedu Pobesnelog Maksa, i on ima svoje transportno čedo: „Miškomobil“. To je Serija 7, koja u očima mnogih deluje kao osavremenjen stilski nastavak vozila Mad Maxa, i samim tim kao promašaj za ovozemaljsko prevozno sredstvo, ali, BMW 740d je sve, samo ne promašaj!

Serija 7 je već i pre aktuelne generacije krenula da na sebe navlači animozitet iskonskih ljubitelje bavarske marke, pa su se tada mnogi žalili na preveliku masku hladnjaka koja je navodno ružila utisak o skladu vozila. Međutim, kasnije se ispostavilo da je restilizovana verzija sedana prethodnog naraštaja zapravo bio smeran predstavnik škole novog stila BMW-a.

Da nije bilo tog iskoraka, verovatno bi još teže bila svarena tranzicija na novi stilski jezik upotrebljen za oblikovanje modela BMW-a s vrha ponude. Dok na stražnjicu i nema nekih povika, pa je ocenjena kao ubedljivo privlačniji deo poslovne limuzine iz Minhena, dotle se mnogi drvljem i kamenjem bacaju na izgled njuške vozila. Ne bez razloga.

Maska je i daje povelika, ali je ono što još više smeta to što su svetlosne grupe postale dvodelne, sa gornjom tankom sekcijom za dnevna svetla i sa donjom grupom koja je baš jednostavno, prosto oblikovana. Od novijih kreacija, na ovaj fazon smo videli neke modele Citroena, Hyundaija i Škode. Nije baš neko reprezenatativno društvo, naravno, u smislu ambicija koja konstruktor premijum marke ima s perjaničnim adutom, što će reći da mi ni na kraj pameti nije da omalovažim pomenute firme.

Zaista, na temelju fotografija sa prezentacije, nije mi preostalo ništa drugo nego da se složim. Serija 7 kakva je danas ni ne liči na ono što verujemo da bi trebalo da bude. To je stav nas koji BMW još uvek doživljavamo kao marku koja promoviše sportski doživljaj u vožnji. Međutim, pošto velike i uspešne kompanije rade na temelju analiza i ispitivanja tržišta, uprava BMW-a je shvatila da je većinski deo globalne populacije (čitaj „Kina“) ne zapaža kao sportski, već kao luksuzni brend.

Šta je većina htela, to je od BMW-a i dobila! Luksuz, pre svega. A on kreće od oblika (školjke), onog koji je mnogima, kako rekosmo gadan. Istovremeno, on je i bolno upečatljiv. Nisam ginekolog ali mogu da pogledam – pa hajde da se usudim tako da prokomentarišem i dizajn, iako zaista nikada nisam imao smisla za medicinu. Dakle, za moj ukus, Serija 7 izgleda spektakularno. Hauba je veoma duga, skoro paralelno postavljena ploča u odnosu na zemljinu ravan, dok je njuška kao udarena peglom. Velike je površine, veoma je uspravna i kako rekosmo, donosi dva para „farova“.

Pogled na nos vozila donosi i, već na oko vidno manju staklenu površinu šoferšajbne, pa je tu utisak potpuno zaokružen. Da ne znate koji automobil opisujem, rekli biste neki Bentley, ili Rolls-Royce iz iste kuhinje iz koje stiže i Serija 7, zar ne? Reći ćete da sam džudža, i verovatno ćete i biti u pravu, ali meni se automobil sviđa, baš takav kakav je i ja ga ne bi menjao za evolutivnu doradu one generacije umesto koje je novi došao na svet. Ono što je ovde ključno, uz simpatije za vozilo i to što sam džudža, jeste to da sam ja taj na čije emocije i sentiment gađa Stvoritelj iz Minhena. Nisu to oni koji Seriju 7 komentarišu iz kaprica, opšte „kulture“ i drugih nepotrošačkih pobuda.

Možda to paradoksalno i zvuči, jer istraživanja koja je svojevremeno naručio Mercedes, govorila su o tome da je većina kupaca S Klase, kao pandana Serije 7, prosečne starosti od 38 godina i da su rezidenti Narodne Republike Kine. Čovek bi pomislio da su logični konzumenti ovih proizvoda matorci poput mene, pa i stariji. Verovatno oni na koje moja žena misli kada mi u ljutnji kaže: „Mili, ima da nađem nekog starijeg i bogatijeg od tebe“. Kako bilo, automobile ove klase i cenovnog razreda kupuju oni koji su uspešni u poslu i oni koji adrenalinske zezalice traže na drugim mestima, ako uopšte još uvek i neguju potrebu za istim.

Iako u nekim recenzijama možete pročitati da Serija 7 može da ponudi i zavidnu dozu vozačke radosti, ne verujte tome, jednostavno ne može. Naravno, ne može u poređenju s bilo kojim manjim automobilom s plavo-belim grbom na haubi, pa makar on nudio i prednji pogon. Limuzina je preglomazna, skoro 5,4 metara duga i kao takva se postavlja spram produženih verzija rivalskih poslovnih sedana.

Pride, iako zvaničan podatak o težini Serije 7 s ovim motorom govori o masi između 2,2 i 2,3 tone, veoma brzo, već nakon 3 kilometra i prve krivine, stekao sam utisak da je ta cifra znatno preko 2,5 tone jer se automobil malo nervoznije poneo (rekoh li „zaneo“) u prvoj krivini. To je bilo dovoljno da shvatim da ono što sam navikao da tražim na izlazu iz salona ovog brenda, neću naći za volanom ovog automobila. Ubrzo mi vozna dinamika nije ni bila važna.

Imao sam dogovor sa sve dražim likom, onim što mu tepamo „moron“ podsećajući s tim nadimcima na neki mafijaški klan, da se predveče malo provozamo drumovima koje svečano otvara predsednik svega u Srbiji, predstavljajući ta postignuća svojim, iako su se drugi ljudi znojili, a drugi ljudi su sve i finansirali, pri čemu će ti finansijeri tek da budu rođeni (deca naša i unučići). Ipak, veoma je verovatno da je u svakoj od tih građevina, predsednik ugradio i deo sebe. Na procente mislim, dakako!

Kako bilo, nađosmo se na Novom Beogradu, pokupismo još jednog dragog lika, pa se sva trojica zaputismo ka Milošu Velikom. Ona dvojica su se menjala za volanom, ja želje da se vratim na to mesto nisam imao. Prvi put otkako se zaljubih u BMW. Sedeo sam nazad i uživao u luksuzu, razmišljao o mladosti, o narodnoj muzici, o najavama novih angažmana, o prvoj ljubavi. O svemu, bez napora i bez oporih tonova iako nema glatkog dana na poslu, a mnoge su pesme narodne tužne, pa ni prva ljubav više nije sa mnom…

I tu sam shvatio poentu, tu na licu mesta. Kao kada na telefonu, kada si u inostranstvu pa te ne zovu, ti još isključiš funkciju prenosa mobilnih podataka, pa te nema ni na Viberu, Whatsappu, Messengeru… Diskonektovan si, brate! Jezdiš, lebdiš, ploviš okružen, čini ti se, samo onim što oduvek zaslužuješ, a tek si sada uspeo da stekneš! Nema bolje! Dobro, ima jednako dobro, u S Klasi je vožnja nazad fabulozna, mogu lično da potvrdim, a za Audi A8 verujem da isto važi, iako nisam imao prilike da se vozim u novoj generaciji te limuzine.

Kada već pomenuh švapski proizvod, da kažem da je nivo luksuza u S Klasi verovatno za pola oktave intenzivniji, a pride je i nešto veća radost voziti taj automobil (za ne verovati, jel da?), ali nikada ga ne bih izabrao pre Serije 7. Razlog za to je opet paradoksalan. S Klasa je konvencionalnija, lepša, običnija – skoro kao podgojena C ili E Klasa. Serija 7 je drugačija, nije s ovog sveta. Hvala ekipi dizajnera, i hvala onome ko je razumeo potrebe i ukus ciljne grupe.

Da dodam da sam S Klasu vozio krajem 2020. godine, ili je možda već započela 2021. ne sećam se dobro, ali znam da je pod haubom bio trolitarski dizel i da su gume bile tanje od koeficijenta inteligencije mnogih predsednika opština u našoj zemlji.

Naša Serija 7 je nosila 21-ice, posedovala je veoma reprezentativan spektar opreme, odnosno punu ratnu spremu predviđenu za zadnju klupu. Tu je funkcija masaže sedišta s bezbroj programa, ekrančići na unutrašnjim panelima vrata, kraljevsko-digitalni središnji naslon za ruke, muzički sistem za poželeti, fotelje s dodatnim funkcijama „koje leče artritis“… Zaboraviš na vreme!

Ponavaljam, jedina želja mi je bila da moron ne izgubi volju da vozi automobil. A nije je gubio i ispostavili smo se kao dobitna test-kombinacija. Non-stop je hvalio lakoću vožnje u gradu, i to je isticao, čini mi se kao najveći kompliment, a zaista i jeste tako jer je automobil ogroman! Čovek bi rekao da je vožnja u urbanim sredinama ekvivalent kaznenom društveno korisnom radu, tipa skupljanje opalog lišća u jesen, ali ne, to iskustvo ostaje prijatno, i svedoči o tome kako dobar posao su Bavarci uradili.

Opet, na autoputu je „svoj na svome“ – to klizi, to pluta. Vazdušno ogibljenje vrši odličan posao, zvučna izolacija je odlična, kočnice su za svaku pohvalu po svim kriterijumima procenjivanja, mada kažem, jači utisak je ostavio luksuz, kvalitet ambijenta, upotrebljeni materijali, preciznost izrade, energija koju donosi efektan stakleni panoramski krovni otvor.

Ne kažem, jednako, ako ne i veće oduševljenje je na mene ostavila i informacija da je potrošnja verzije 740d bila stalno ispod 10 litara nafte na stotinu kilometara (prema arhivi iz putnog kompjutera), dok je naš prosek bio bliži cifri od 9 litara (fizičko testiranje), iako je ogroman deo probne vožnje proveden u gradu.

Podsećamo da je motor linijski biturbodizel sa šest cilindara i 299 konjskih snaga uz 650 njutn metara najvišeg obrtnog momenta. Zašto motor 40d u Seriji 7 nudi manje od 300 „konja“ a isti taj u X7 više od 350, ne znamo, mada perspektivni prodajni savetnik kaže da su se zbog emisije izduvnih gasova, softverom poigrali inženjeri iz oblasti informacionih tehnologija. Snage svakako ne fali, lađa jezdi punim jedrima i s ovom konjicom.

Isto tako, to što sam ljubitelj marke mi daje mogućnost da brzo prepoznam još neke nelogičnosti. Ova se tiče muzičkog uređaja. Dok je kod modela s povišenim odstojanjem od tla (X7), fenomenalni muzički sistem ozvučenja Bower and Wilkins skupoceni opcional, dotle je serijski u limuzini (Serija 7). Kako to? Pa lepo, u limuzini ne stiže „u fulu“ to jest sa 20 zvučnika, već je vozač donekle „osakaćen“ po ovom pitanju. Onaj nazad uživa kako god okreneš! Ko doplati 5 hiljada i nešto evra, on dobije svih dvadeset zvučnika i u sedanu…

Mnogima će za oko zapasti boja karoserije demo vozila, i reći ću da je ona „prava“. S liste individualnih (čitaj ekstremno skupih) opcionala je, ali je i beskrajno efektna. Ne volim crne automobile, ali ovome to stoji, baš mu dobro stoji.

Cena konkretnog primerka je malo jača od 166 hiljada evra, ali nju više doživite kao početnu tačku za pregovore jer svi prodavci nešto uvećaju cenu kako biste bili srećni što ste dobili „popust“. Uostalom, evo datoteke iz porodice fajlova PDF, pa ćete uvidom u istu spoznati koliko šta od opreme zapravo košta.

740D XDRIVE

Ja ću reći da bih uspeo da skockam Seriju 7 za nekih relnih 120 hiljada evra i da bi imala sve što bi trebalo. Svakako ne bih birao nikakve sportske pakete opreme koji donose „ništa“ za 10+ hiljadarki, a biraju ih svi.

Da se na kraju, vratimo na početak. Bio sam na jedan dan Miroslav Mišković i mnogo mi se dopalo. Miškomobil će me verujem počekati još koju godinu, još uvek ima dečačke iskre u meni. Potrebno je da prođe još nekoliko Zemljinih krugova oko Sunca sigurno, potrebno je da bi obrusili i dalje postojeće nemire i donelo mi odgovore na pitanja koja su još uvek enigma za mene. Možda odgovor na njih s godinama i ne dođe, ali će njihov značaj onda svakako opasti u smiraj najaktivnijeg dela životnog staža.

U zdravlje!

moron je imun na doggy style ali obožava da vozi „sedmicu“

Iz moje perspektive, pokušaj da se ukratko opišu utisci o jednom ovako ozbiljnom vozilu, deluje kao hod po neobeleženom minskom polju, posebno što sve to sledi posle kraćeg druženja sa njim, Prosto, veliki je rizik i „ogrešenja o vozilo“, a i rizik „samopovredjivanja“. Pa, ipak, okušaću sreću.

Kada sam pre oko godinu dana gledao prve tada dostupne fotografije nove Serije 7, bio sam šokiran spoljnim dizajnom. Ali, i enterijerom, mada već ni tada nisam imao dileme da je sve to saglasno vladajućim trendovima. Prosto, bila je to za mene baš velika promena u odnosu na ono što sam navikao i što bih očekivao u ovoj klasi da vidim od BMW-a.

No, odavno mi je legao taj pomalo zastrašujući spoljni dizajn. U prvom fizičkom kontaktu Sedmica mi je svojim dimenzijama delovala veoma kolosalno, ali istovremeno i skladnih proporcija za jednu limuzinu. A ono što mi je posebno privuklo pažnju gledajući je sa boka, jeste to da nema baš izraženu padajuću liniju zadnjeg dela krova (što je odavno i kod svih limuzina prosto „must have“ u cilju što bolje aerodinamike) i verujem da to ima blagotvorno dejstvo na ponudu prostora za trup i glave putnika pozadi, a za čije uživanje je ova klasa vozila i namenjena.

Tek, odmah po mom susretu, „kapetan ladje“ se uz šeretski osmeh smestio u svoje rajske odaje na zadnjoj klupi i kratko izdao zapovest da zaplovimo, pa nemah šta drugo do da zauzmem poziciju kormilara. Da budem iskren, mada mi je „kapetan“ odmah skrenuo pažnju i na tu osobinu vozila, nisam tada (a ni do kraja druženja) uočio na spoljnim kvakama senzor za automatsko (elektro) otvaranje vrata, a ni taster iste funkcije (za zatvaranje) u kolima, tako da vrata otvorah i zatvarah relativno tradicionalno (kažem „relativno“, zato što odredjena elektroasistencija svakako postoji čak i u varijanti manuelnog zatvaranja).

Na mestu vozača vrlo lako i brzo nađoh udobnu poziciju, kao da je sve bilo skrojeno za mene, mada sam i relativno visok, a i dugotrupan kao neki pas jazavičar. Sve je tu prostorno baš u izobilju, a posebno za jedno vozilo sa panoramskim krovom, uz napomenu da se roletna panorame kod Sedmice namotava ka unapred, a od čega štetu uglavnom nemaju oni napred, a blagodet osete oni pozadi, u vidu više mesta za trup i glavu.

Što se tiče samog dizajna enterijera, svakako je moderan. Sada mi se čak i dopada ta savremenost, pa i dominatnost multimedijalnog sistema s dva velika ekrana, a uz opštu prisutnost velikog broja taktilnih komandi (pa i za putnike zadnje klupe) i uz fizičke tastere u nešto manjem obimu.

Taktilnim komandama kao promenom u svetu ergonomije sam bio dosta razočaran kada sam se prvi put sa time sreo, pre skoro deset godina na tadašnjem Peugeotu 308 druge generacije. Ali, prosto, „vreme leči sve“ i to je smer u kome je autoindustrija odavno krenula i tu povratka kao da nema (istina, neki proizvodjači se tome još odupiru). Ali, ako čak i jedna Škoda Scala već u drugom nivou opreme godinama ima taktilno podešavanje klimatizacije (i ko zna još čega), koji bi bio smisao da tu preovladjujuću taktilnost zameram ovom kraljevskom BMW-u.

Možda se sa njom i malo preteralo, jer ne znam da li je baš bilo nužno da se i na primer protočnost duvaljki centralne ventilacije podešava taktilnim klizačima. Ali, broj „stvari za podešavanje“ na ovom vozilu je toliki, da bi verovatna alternativa tome bila samo „milion tastera“. Prosto, idealno rešenje ne postoji.

Grafika virtuelnog kokpita i centralnog displeja je zaista vrhunska, bogatstvo dostupnih informacija, kao i mogućnost raznovrsnih prikaza, a ako bih nešto i zamerio (možda više tek da se „malo pljucne“), rekao bih da je šteta što virtuelni kokpit nema i mogućnost prikaza tradicionalnih okruglih instrumenata (brzinomera i obrtomera). Mislim da bi bilo lepo imati i tu mogućnost, bar za sve nas (matore) „klasičare“, ali je istina i da je to rešenje BMW odavno napustio (pa se to već uglavnom prežalilo).

Kao što rekoh, nije da u vozilu nema i klasičnih tastera. Naprotiv. Ima ih na multifunkcionalnom volanu, na centralnom tunelu (tu ih je baš dosta, pa i točkić za podešavanje jačine zvuka, a i onaj za upravljanje informativno-zabavnim sadržajem), na prednjim vratima  (na primer, tasteri za električno podeševanje položaja prednjih sedišta) i još ponegde.

Tek, „ušaltah ga u brzinu“ i oduševih se pri tome kako je selektor automatskog menjača jednostavno rešen i kako je sve tu meni veoma logično. I krenuh. Bio sam malo u strahu pri prvom manevrisanju i okretanju na parkingu sa ovim čudom, a bez da sam prethodno stekao osećaj gde bi mogli biti njegovi krajevi, kako ga u tom „nevidjenju“ ne bih „redizajnirao“ već u prvim sekundama vožnje.

Mada je sve oko tog (i svih kasnijih) manevrisanja bilo uspešno, već tada sam uočio nešto meni malo neobično. Ili je u pitanju samo optička varka. Možda moja navika (na nešto drugo). Prednji vetrobran mi je iz vozačke perspektive nekako delovao baš maleno (u smislu „visine“, to jest vertikalne dimenzije, posmatrano iznutra), što je verovatno posledica kombinacije nižeg (limuzinskog) sedenja i činjenice da je dno vetrobrana relativno visoko u odnosu na visinu očiju (a možda i zbog visoke prednje haube, što se primeti kada se posmatra profil vozila).

Dok sam još u fazi “pljuvanja”, da kažem da je na početku moje vožnje padala kišica i brisači su bili u režimu Auto, a svaki put kada bi se metlice aktivirale i došle do “gornje mrtve tačke”, čulo bi se jasno “TAK”, kao da bi leva metlica brisača “udarila” u A stub (verovatno u lajsnu vetrobrana). Bio sam malo u čudu. Ali, i nisam.

Jer, sve može da se pokvari, pa i dok je još novo, ma kog brenda da je. Nema tu izuzetaka, a smisao garancije proizvodjača i jeste da se svi eventualni naknadno nastali nedostaci otklone. Dakle, problem nije. A i brisači su tako lupkali samo dok su bili uključeni 😊 Ugasiš ih, i oni ćute. Voziš i gledaš izmedju kišnih kapi 😊 Dok ne odeš u servis.

A sada i lepe stvari vezane za ovu “samohotku”… Jer, u osnovi, sve je to čista bajka. Što bi naši ljudi rekli: “Nemam reči”. Neverovatno je koja je to bila harmonija i ne znam čime sam bio više oduševljen:

– načinom kako “poteže” trolitarski dizel motor (onih 650 Nm je prosto nemoguće ne osetiti), posebno me oduševio u par “letećih startova” koje sam odradio na autoputu (i usput par puta nesvesno uletah debelo u zonu zabranjenih brzina, ali, to je bilo nemoguće izbeći, sem da stalno držim uključen radarski tempomat i tako „isključim sebe“, a što apsolutno nisam želeo u ovom vozilu, jer sam imao želju da ga „vozim“, a ne on mene ),

– radom automatskog menjača, koji bestrzajno menja stepene prenosa kao da je CVT (dakako, bez one nekima iritantne CVT akustike), a svaka pohvala i za rešenje “selektora” menjača, u smislu algoritma i same ergonomije (a sa njim sve može i „na slepo“, što je vrlo korisno pri eventualno iznudjenim bržim manevrisanjima uz promene smera kretanja),

– adaptivnim vazdušnim ogibljenjem i opštom udobnošću (pri čemu je vozilo bilo na točkovima od 21”), ali i akustičkom udobnošću (ono je „more tišine“) i veoma je teško čuti i sam motor (a vrlo je prijatnog zvuka),

– opštom ergonomijom,

– informtivno-zabavnim sistemom, načinom kako je rešen, lakoćom upravljanja i brzinom odziva, kao i samim “instrumentima”.

– kvalitetom upotrebljenih materijala i završnom obradom,

– načinom kako rade sistemi asistencije (taj deo me posebno oduševio, uz napomenu da je pri jednom dosta diskretnom automatskom kočenju, “kapetan ladje” sa zadnje klupe pogrešno stekao utisak da je u pitanju regenerativno kočenje),
– bogatstvom opreme…

Sve je to „za desetku“. A posebno ona udobnost. Jer, to je zaista prava ladja. Jahta.

„Kapetanu ladje“ je, inače, u jednom trenutku očito dosadila „plovidba“ autoputem i naredio je da se kormilo okrene u smeru centra grada („pravac Slavija!“). Najpre se u sebi naježih od te njegove ideje, jer mi vožnja automobila kroz gradsku gužvu generalno deluje kao čisti mazohizam, a posebno mrzim „stresanja kičme“ kao posledicu silnih rupa, šahtova, ležećih policajaca i drugih deniveleacija i nekada mi se čini da mi je vožnja automobila po gradu udobna koliko i vožnja kartinga. Ali, ova Sedmica kao da je lebdela iznad svih tih „rovova“. Jedan potpuno nadrealan dožvljaj gradske vožnje po pitanju udobnosti. Sasvim novo iskustvo (za mene).

Ako bismo se još jednom vratili onom „pljuckanju“, sa mesta vozača, imao sam utisak da se eventualno malo preteralo sa ambijentalnim osvetljenjem, koga ima „svuda po vozilu“ (i sa mogućnošću izbora, čini mi se, „milion boja“), ali, kome smeta, može i potpuno da se isključi. Opet, dok sam jedno vreme bio na poziciji suvozača, sve to oko toga mi se povremeno činilo veoma lepim.

Mogu tek misliti koji je osećaj u pogledu na sve to sa zadnje klupe ili kroz panoramski krov koji je sav išaran veoma tankim i diskretnim svetlećim LED trakama. A kako gore pomenuh, ostaje za diskusiju da li se preteralo sa količinom taktilnih komandi, no kako god da su to rešili, taj omer u odnosu na klasične tastere, uvek bi čovek (ako baš želi) mogao naći razlog da tu nešto zameri.

Ostaće mi možda za žaljenje i što nisam prihvatio (naknadnu) ponudu „kapetana ladje“ da se malo provozam i sedeći pozadi. Trebalo je da mi to ponudi čim smo se sreli i tada bih to izvesno rado prihvatio kao nešto sasvim logično. Ali, najpre poverena uloga kormilara ove ladje mi se tokom vožnje suviše dopala, da me ni sva ona „svila i kadifa“ zadnje klupe nije uspela predomisliti, pa ni to što je po blaženome izrazu lica „kapetana ladje“ koga sam gledao u retrovizoru bilo očigledno da je njemu tamo pozadi „prokleto dobro“. A i ne bilo mu tako dobro pozadi, kada je u ovoj ladji dosta toga namenjeno prevashodno za maksimalno uživanje plemstva zadnje klupe.

Šta za kraj reći? Pa, ako sam do juče razmišljao da bih u trenucima dokolice mogao da povremeno vrtim pedale bajsa „mlateći lovu“ radom za Glovo, sada mi već privlačnije deluje ideja da za nekog plemića ( sa ukusom ) povremeno budem „šofer“ ovakve ladje, pa makar i kao „Part Time Job“ 😊 Pa, neka on uživa pozadi, a ja ću da se „zlopatim“ napred 😊 Vozilo i za patricije i plebejce. Dva u jedan. Dobitna kombinacija.

Svakako dobra jahta. Za preporuku kupcima ladja iz te klase. I njihovim „šoferima“.

Aleksandar Dragović i Zvezdan Božinović

(7035)