Zanimljivost dana: Poseta prestonici profesionalnog auto-moto sporta (GALERIJA)

Ne, ne pričamo o Nirburgringu, Monci, pa ni o Monte Karlu. Ako bismo morali da tražimo stazu koja je ugostila toliko različitih formi profesionalnog auto-moto sporta, teško da postoji veća od Indijanapolisa. Nalazi se u istoimenom gradu unutar američke savezne države Indijane, i letos mi se ukazala prilika da je posetim. Desilo se da tokom sredine avgusta šampionat NASCAR gostuje na ovoj stazi i to baš na moj rođendan, pa se otvorila šansa da uživo posmatram spektakl mog omiljenog auto-moto sporta. Posle nešto više od tri sata vožnje od savezne države Viskonsin, stigli smo u Indijanapolis i tokom prvog dana uživali u svemu što može da ponudi.

Ruku na srce, Indijanapolis zaista nije veliki grad. Populacija je nešto manja od milion stanovnika, ali je toliko „razbacan“ da, kada uđete u sam centar grada, pomislićete da se nalazite u nekom dosta manjem gradu. Zaista je pun istorije i preporučujem ga svima koji žele da nauče više o ranoj kulturi Sjedinjenih Američkih Država i zašto je Indijana igrala veliku ulogu.

Ključni razlog je onaj da se nalazi „na putu“ između istočne i zapadne obale pa je tokom ranih godina veliki broj doseljinika putovao prema zapadu u potrazi za boljim životom i morao je proći kroz Indijanu. Tog dana domaći profesionalni fudbalski tim (i to američki fudbal, a ne ono šta ostatak sveta smatra fudbalom) Indianapolis Colts je takođe imao utakmicu pa je grad bio prepun turista.

Ali, vratimo se našoj priči i razlogu zašto sam proveo tri sata za volanom, a to je sama staza. Izgrađena je još 1909. godine, a na ideju o njenoj gradnji je došao biznismen po imenu Karl Fišer. Nekoliko godina ranije je posetio Evropu i primetio veliki broj profesionalnih staza, a onda se zapitao zašto Jenkiji ne bi imali nešto slično.

Većina lokacija za trkanje „preko bare“ u navedenom periodu je bila u vidu ulica gde nisu postojale šanse za dostizanje velikih brzina. Međutim, njegova originalna ideja se nije odnosila na auto-moto sport već na testiranje fabričkih automobila i želeo je lokaciju gde će proizvođači biti u stanju da dostignu maksimalne brzine od preko 200 km/h.

Fišer je rođen u saveznoj državi Amerike Indijani pa je za lokaciju izabrao najveći grad u blizini – Indijanapolis. Izgradnja je koštala oko tri miliona američkih dolara (73 miliona dolara u današnjoj valuti). Staza je dugačka četiri kilometra i odlikuju je dva pravca (svaki dugačak po jedan kilometar), četiri krivine u dužini od po 400 metara i dva manja pravca između krivina dužine 200 metara.

Za potrebe nekih drugih takmičenja, centralni deo staze se može preraditi za oštre krivine, tako da je Indianapolis idealan za praktično sve forme auto-moto sporta. Čak i spomenuti NASCAR, koji je poznat po trkanju u krug, je ove sezone koristio istu konfiguraciju koju smo ranije viđali na trkama Formule 1.

Prva trka je vožena 19. avgusta 1909. godine, a rezultirala je smrtnim ishodom, ali vremenom staza je unapređena pa je dve godine kasnije osnovana legendarna trka Indianapolis 500, koja se vozi do današnjeg dana i važi za jednu od najvećih trka na svetu. Dugo vremena tokom šezdesetih godina prošlog veka, Indianapolis 500 je služio kao jedna od trka u tadašnjem šampionatu Grand Prix (prethodnik današnje Formule 1).

Vremenom na ovoj stazi su voženi i neki drugi zvanični šampionati. Jedan od njih je NASCAR, koji je debitovao 1994. godine i vozi se takođe do današnjeg dana. Tu su i Formula 1, MotoGP, IndyCar i mnogi drugih. Spomenućemo da tribine oko staze nude 257.327 sedišta, ali u realnosti, kompleks može da primi preko 400 hiljada gledalaca.

Moramo opet da kažemo da je Indijanapolis umalo bankrotirao tokom Drugog svetskog rata i neki biznismeni su želeli da ga sruše i na toj lokaciji naprave tržne centre, ali ga je spasio Lem Troter. Staza se nalazila u vlasništvu njegove familije sve do nedavno, kada je kupio vlasnik mnogobrojnih trkačkih timova Rodžer Penski. O tome ste mogli da čitate u jednom od ranijih izdanja zanimljivosti dana.

Vremenom su debitovale neke modernije staze u Americi kao što su Daytona (u saveznoj državi Floridi), Road America (Viskonsin), Laguna Seca (Kalifornija) i Circuit of the Americas (Teksas), ali Indianapolis je taj koji se smatra originalom i prestonicom.

Da li se staza isplati videti, čak i ako ne volite trkanje? Definitivno. Deo koji me je najviše oduševio je poveći muzej koji je doduše posvećen ne samo stazi i svim formama trkanja, već isključivo američkom „open wheel-u“. Pričamo o šampionatima kao što su današnji IndyCar i raniji ChampCar, a na samom ulazu će vas dočekati poveća statua čuvenog vozača Ej Džej Fojta i njegovog bolida iz 1970. godine.

Reč je o jedinom vozaču u istoriji koji je pobedio na takmičenjima pod nazivom: Indianapolis 500, Daytonu 500, 24 sata Daytone i 24 sata LeMansa, a i danas je veoma aktivan u vođenju svog tima A.J. Foyt Enterprises iako ima 86 godina. Zatim ulazite u sam muzej gde će vas dočekati veliki broj bolida iz šampionata IndyCar kroz istoriju.

Obično su raspoređeni po vremenskom periodu tokom kog su se takmičili, a najstariji od njih je iz 1911. godine. Spomenute godine je vožen prvi Indianapolis 500, a trijumfovao je Rej Harun za volanom modela Marmon Wasp („Osinjak“) sa šestocilindarskim motorom. Prvi put je strana kompanija trijumfovala tri godine kasnije, a muzej poseduje i ovaj primerak.

Vozač Rene Tomas je vozio model kompanije Delage pri prosečnoj brzini od 131,8 km/h, a zatim se vratio 1973. godine da sa istim bolidom bude takozvani „pace car“ kada je imao čak 89. godina. Zanimljivija je i prostorija sa istorijom trofeja, pneumatika i još mnogo toga.

Ostatak vremena pre trke je protekao u obilaženju prodavnicu sa suvenirima, a zatim i u boravku na tribinama. Nekada je pristup bio daleko prometniji i bilo je moguće ući u sam pit stop i komunicirati sa vozačima, dok sa današnjom političkim klimom, sve je ograđeno zaštitnom žicom i možete da posmatrate samo sa distance.

Sama trka je bila izuzetno zabavna, mada je trajala daleko duže nego što je trebalo pošto se desio poveći sudar kada smo čekali više od sat vremena da se staza očisti. Na kraju je trijumfovao Ej Džej Almendinger u Chevroletu.

Usledio je povratak kući, a danima nakon toga mi je još uvek zvonilo u ušima (iako sam na stazi kupio čepiće) od buke glomaznih V8 motora. Fantastičan rođendanski vikend koji nikada ne bih menjao za bilo šta drugo.

Ranije smo pisali da je Indijana centar nekoliko izuzetno velikih automobilskih muzeja, a sada znamo i da je sedište jedne veoma važne i popularne staze s burnom istorijom. Nadam se da ćemo se opet videti krajem maja kada se vozi 106. u nizu Indianapolis 500….

Zoran Tomasović

(400)