Zanimljivost dana: Italijanski BMW

BMW je početkom šezdesetih godina predstavio automobil koji ljubitelji nazivaju poslednjih pravim klasikom izrađenim od strane ovog nemačkog giganta. Nije doneo revoluciju u pogledu dizajna, pa ni tehnike, a opstao je na tržištu samo tri godine. Ali i to je bilo dovoljno da postane jedan od najskupljih klasika firme iz Minhena. Donosimo vam istoriju BMW-a s indeksom 3200 CS.

Bavarski BMW je i pre rata bio veoma cenjen i širom Evrope omiljen proizvođač luksuznih četvorotočaša. Kompanija je originalno nastala, ne da proizvodi automobile, već motore za avione i takva divizija je opstala sve do ratnih godina. Dolaskom nacista na vlast, BMW tokom ratnih godina postaje  jedan od glavnih snadbevača nacističke Nemačke.

To se posebno odnosi na motore i ostalu mehaniku za avione i motocikle, a kao što nam je poznato, Nemačka je bila jedna od poraženih strana. To je takođe označilo da kompaniji nije bilo dozvoljeno da nastavi s proizvodnjom automobila i bilo kog dela u avionskoj industriji, a BMW nekako uspeva da preživi zahvaljujući motociklima, biciklama i posuđu.

Komunisti su napravili novu firmu na otpacima nekadašnjeg BMW-a, o čemu ste ranije i imali prilike da čitate na našem sajtu, ali je kompanija iz Minhena pokrenula tužbu. BMW će 1952. godine izaći kao pobednik i njima je, ne samo dozvoljeno da ponovo proizvode automobile, već su dobili pravo i na ime, značku i poznati dizajn maske hladnjaka.

Prvi automobil novog BMW-a je nosio oznaku 501 i pojavio se u prodaji 1952. godine. U pitanju je bila veća limuzina, s motorom koji je promovisao šest cilindrara, kao i s atraktivnim dizajnom urađenim od strane čuvene italijanske kuće Pininfarine. Iako je publika bila oduševljena, njegova cena od petnaest hiljada maraka (što je bilo četiri puta više od godišnje plata prosečnog Nemca) je označila da samo oni sa najdubljim džepom mogu da ga priušte.

Dve godine posle 501, na tržište je stigao i 502 sa unapređenim dizajnom i većim motorima V8, s kojima su bili u stanju da dostignu maksimalnu brzinu od preko 160 km/h. Tokom 1956. godine, na identičnoj platformi su stigla još dva automobila iz klase gran turizmo. Bili su to kupe 503 i kabiolet 507.

Oba modela su razvijena za potrebe američkog tržišta, nakon što je Maks Hofman, glavni uvoznik BMW-a za ovaj kontinent, zahtevao automobile koji će da pariraju Mercedesu. Oba modela je pokretao 3,2-litarski V8 sa 150 „konja“, s kojima je ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h trajalo jedanaest sekundi, uz maksimalnu brzinu od 200 km/h.

Međutim, zbog visoke cene, koja je prelazila cifru od deset hiljada dolara (oko 115.900 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca), nijedan od njih se nije prodavao u velikim tiražima i oba modela su ugašena posle 1959. godine. Zbog maloserijske proizvodnje od 412, odnosno 242 primerka, oba automobila su danas među najskupljim BMW-ovima u istoriji.

Nemački gigant je uglavnom zavisio od prodaje Isette, mikroautomobila proizvedenog pod licencom italijanske firme ISO, ali je vredno radio na novitetima koji će da promene imidž kompanije. To se, pre svega, odnosi na Neue Klasse (Novu Klasu) i popularni kupe CS E9, ali dok oni ne budu spremni, kompanija je odlučila da ponudi duhovnog naslednika na identičnoj platformi. Nadenula mu je ime 503,

On je trebalo da deli bazu pomenutog aduta i mnoge dizajnerske linije, ali da pritom bude i prostraniji, jednako moćan i jeftiniji. Za dizajn se ovaj put postarala italijanska kuća Bertone, koja je zadržala mnoge prepoznatljive linije BMW-a, pre svega u vidu maske hladnjaka i farova. Slične linije će kasnije biti viđene i na CS E9, što nam govori da su Italijani imali mnogo veći uticaj nego što bi Nemci hteli da priznaju.

Zanimljivo je da je BMW odobrio prototip, nakon što je Bertone sproveo samo sitne modifikacije na 503, i nakon što je već tada bilo poznato da će projekat doneti gubitak velike sume novca. Bilo je zamišljeno da Bertone u Torinu takođe proizvodi školjke, i da ih zatim pošalje u Minhen, gde je BMW trebalo da ubaci mehaniku, pre nego što se gotov proizvod nađe u prodaji. U vezi ovog noviteta važi još jedan zanimljiv detalj, a to je da je on u stvari, nesuđena Lancia Flaminia s nekoliko izmena.

Naime, jedan od inženjera BMW-a Helmut Bonš je primetio da školjka Flaminije bez većih modifikacija može da stane na šasiju spomenutog BMW-a 503, i želeo da je kontaktira Pininfarinu (koji je proizvodio školjke za Lanciju) da modifikuje dizajn i da na taj način BMW dobije dodatni model. Međutim, čelni ljudi kompanije su odbili ovu ideju i kontaktirali Pininfarinog velikog rivala Bertonea i zahtevali novitet s minimalnim budžetom.

Novi BMW 3200 CS (Coupe Sport) je zvanično debitovao na Salonu automobila u Frankfurtu 1961. godine zajedno sa još jednim novitetom kompanije, 1500 (koji je ujedno bio prva verzija Neue Klasse). Publika je oduševljeno primila oba modela, ali iz različitih razloga.

Dok je 1500 bio jeftiniji model promovisan s ciljem da zauzme poziciju između priuštivijih Fordova i Opela i skupljih Mercedesa, 3200 CS je i dalje trebalo da konkuriše nekim od najviše sportskih automobila na svetu. 3200 CS je bio dugačak 4.850 milimetara uz masu od 1.500 kilograma, a pokretao ga je identičan 3,2-litarski V8 koji je služio u prethodniku.

Snaga ovog motora je povećana na 160 „grla“, dok se prenosila na zadnje točkove preko četvorostepenog manuelnog menjača. To je bilo dovoljno za ubrzanje od nule do 100 km/h za oko osam sekundi, dok je maksimalna brzina iznosila više od 200 km/h. Na domaćem tržištu početna cena je iznosila povelikih 30 hiljada maraka, dok su američki kupci morali da izdvoje oko 7.500 dolara (današnjih 79.080 dolara).

Spomenućemo da je ovaj automobil bio skuplji od većine konkurenata, ali je takođe bio jedan od retkih predstavnika u klasi koji se mogao pohvaliti sa standardnim motorom konfiguracije V8. Sam BMW je znao da će 3200 CS doneti velike gubitke i da će prodaja istog biti limitirana, ali ni on sam nije mogao da pretpostavi da će do 1965. godine, kada je proizvodnja završena, biti prodato samo 603 primerka.

Kompaniji u početku nisu smetali gubici, jer je ovaj automobil podizao imidž brenda, ali kada se Neue Klasse pokazao velikim uspehom, potrebe za njim više nije bilo i on je u septembru 1965. godine tiho ugašen.

Oko polovine proizvedenih primeraka je preživelo, od čega se 25 trenutno nalaze u Severnoj Americi, a ostatak u Evropi. Njihove cene se kreću oko 120 hiljada dolara/evra, pri čemu se za automobile u originalnom stanju plaća i do tri puta više u odnosu na sume koje se izdvajaju za restaurirane primerke.

Iako je 3200 CS bio veliki komercijalni neuspeh, ipak je veoma bitan model u istoriji BMW-a. Ne samo što je u teškim vremenima održavao imidž kompanije, već se do današnjeg dana smatra poslednjim vrednim klasičnim BMW-om. A to je nekada bitnije nego sama zarada na prodatom vozilu.

Zoran Tomasović

(211)