Zanimljivost dana: Vector W8

Američka automobilska industrija se uvek mogla pohvaliti jeftinom snagom i kroz istoriju su postojali pristupačni četvorotočkaši za šire narodne mase kojima bi i italijanska i nemačka egzotika pozavidela na račun broja „konja“ pod haubom. Ali istovremeno, gotovo nikada nisu imali one čistokrvne egzotične sportiste gde bi ljudima zastao dah kada bi prošli pored njih na ulici.

Možda jedino možemo staviti model Ford GT u tu kategoriju, mada bi neki verovatno želeli da je prošire i sa Chevroletom Corvettom i Dodgeom Viperom, ali svi znamo da nijedan od njih ne može u isti koš sa firmama kao što su Ferrari ili Lamborghini.

Jedan Amerikanac je smatrao da postoji šansa da nadmaši evropske firme u toj igri, onda kada je predstavio čuveni Vector W8. Njegovo ime je Džeri Vigert i rođen je 1944. godine, a ime je stekao početkom sedmadesetih godina prošlog veka radom, i to kao dizajner za firme kao što su General Motors, Ford i Chrysler.

Međutim, Vigert je imao dosta veće planove i osnovao je firmu Vehicle Design Force 1971. godine sa ciljem da razvije prvi američki čistokrvni sportski automobil. On je trebalo da se zove Vector i planirano je da ga pokreće rotacioni motor.

Ciljana cena je bila 100 hiljada američkih dolara (oko 715 hiljada „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca). Nakon što su crteži objavljeni u uglednom magazinu „Motor Trend“ i nakon što su dobili dosta pohvala, započet je rad na prvom prototipu, ali je proces tekao dosta sporo zbog već poznate naftne krize.

Koncept je konačno debitovao 1978. godine pod imenom Vector W2. Pokretao ga je 5,7-litarski turbobenzinac sa osam cilindara pozajmljen iz Chevroleta sa preko 600 konjskih snaga, a Vigert je javno pričao kako njegovo čedo može da dostigne maksimalnu brzinu od čak 390 km/h.

Model W2 je bio potpuno funkcionalni koncept, ali nikada nije testiran pri tolikim brzinama. Osnivač firme ga je svakodnevno vozio i sa njim prešao preko 160 hiljada kilometara sa ciljem da privuče investitore. U tome je i uspeo i razvoj serijskog modela je započeo sredinom osamdesetih godina pod imenom W8.

W8 je zapravo bio unapređena verzija ranijeg W2-a, a Vigert je otvoreno pričao da je pronašao inspiraciju u još jednom velikanu, konceptu po imenu Alfa Romeo Carabo. Pružao je veoma futuristički stil i više ličio na borbeni avion nego na vozilo, što zapravo nije bila slučajnost.

Naime, Vigert je takođe imao iskustvo kao inženjer u avionskoj industriji i W8 je bio prvi četvorotočkaš sa opisom „Aeromotive Engineering“ (štaviše, digitalni brzometar je preuzet direktno iz aviona). Šasija je razvijena od aluminijuma, a školjka od plastike obajačne ugljeničnim vlaknima i kevlarom.

I pored glomaznog centralno postavljenog motora i dužine od 4,3 metra, W8 je bio težak tek 1.506 kilograma. Stil je zapravo toliko delovao da je s italijanskim duhom, da mnogi nisu poverovali da je W8 zapravo američki automobil.

Najviše pažnje je svakako privukla mehanika. Firma Rodeck je razvila poseban 6,0-litarski benzinac sa osam cilindara, a u kombinaciji sa turbo punjačem je razvijao čak 625 konjskh snaga i maksimalnih 880 Nm obrtnog momenta. Menjač je bio detaljno modifikovani General Motorsov trostepeni automatik, a pogon na zadnju osovinu.

Vigert će tvrditi da W8 može da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za 3,9 sekunde i da dostigne maksimalnu brzinu od 390 km/h. Kolege sa sajta „Road & Track“ su bili prvi kojima je pripala čast da ga testiraju. Zabeležili su ubrzanje od nule do 100 km/h za 4,2 sekunde, ali im nije bilo dozvoljeno da se oprobaju i po pitanju maksimalne brzine. Zaključili su da bi ona trebala da iznosi oko 350 km/h, a glavnog krivca pronašli u menjaču sa samo tri stepena prenosa.

Serijska proizvodnja je zakazana za 1989. godinu po početnoj ceni od 450 hiljada američkih dolara (oko 1.085.000 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca). Jedan od prvih primeraka je isporučen teniskoj zvezdi Andreu Agasiju, a ovaj će da tuži firmu dve godine kasnije nakon što se njegov W8 zapalio.

Teniser će tvrditi da je do požara došlo zbog pregrejavanja na sistemima za odvod izduvnih gasova, dok će Vigert reći da je Agasiju isporučen automobil uz obećanje da ga neće žestoko voziti dok ne budu uklonjene rane mane.

Negativna lista je nastavljena i 1991. godine kada je Car & Driver dobio tri primerka za testiranje, ali nijedan od njih nije uspeo da ga kompletira zbog mehaničkih problema. S druge strane, spomenuti Road & Track će reći da nisu imali nikakvih zamerki i da je W8 izdržao sve napore iako ga novinari nisu ni malo pazili.

Vector W8 bi ostvario verovatno veći komercijalni uspeh da svet nije pogodila ekonomska kriza početkom devedesetih godina, posle čega je kupovna moć naglo pala. Isporučeno je tek 19 jedinica u periodu od 1989. do 1993. godine.

Do tada je Vigert imao neke druge probleme pošto nije uspeo da vrati dugove poveriocima, a komandu nad Vectorom je preuzela firma Megatech. On se uporno borio i uspeo da vrati vlasništvo tek 2008. godine, nakon čega je razvio naslednika pod imenom WX-8. Izrađena su dva prototipa, ali firma nije imala finansijske moći da ih pusti u serijsku proizvodnju. Vigert je preminuo 2021. godine, a sa njim je verovatno propala svaka šansa da ćemo WX-8 ikada videti na ulicama.

I da li je Vector W8 onda zaista bio „američki Ferrari“? Pa u svoje vreme je zapravo imao šansu da to postane, ali je mnogo toga funkcionisalo protiv njega – od nepostojećih finansija pa do vremena kada se pojavio u prodaji. Svakako je zanimljiv pokušaj ako ništa drugo, danas je ređi nego bilo koji Ferrari ili Lamborghini.

Oh da, i da kažem da sam uvek obožavao da ga vozim u Gran Turismou 2…

Zoran Tomasović

(1408)