AR putopis: U zemlji Dacije Sandera (MEGAGALERIJA)

Ukoliko ste pomislili da je reč o Rumuniji, u zabludi ste, radi se o Maroku, gde je bukvalno svaki drugi četvorotočkaš Dacia Sandero.

Početak maja, Sunce je na Starom kontinentu i dalje stidljivo, ko želi da ga ovo obasja, sreću bi trebalo da potraži južnije, zašto da ne u zemljama Magreba, odnosno u Maroku! Iskreno rečeno, dole potpisani razmišljao je i o Portugaliji, Lisabon je recimo veoma interesantan grad koji sam jednom davno posetio, na kraju odluka je pala da se spustimo još malo niže, sve do grada Essaouira u Maroku. Ubediše nas naša deca koja godinama idu u Maroko, s tim da je za njih znatno interesantniji Marakeš, kontinentalni grad gde mladi iz celog sveta dolaze pre svega radi provoda i intenzivnog noćnog života.

Kako je ta etapa daleko iza nas, izabrali smo primorski grad Essaouira, jedan od najlepših i najinteresantnijih u Maroku, šetnje i sunčanje, ukoliko ne i kupanje u moru, znatno su nam bitnije od bazena u Marakešu, iz kojih naše devojke ne izlaze. Zamišljeno učinjeno, nakon pretrage na internetu pronađoh dve bezmalo džaba avionske karte kod kompanije Rayanair, verovali ili ne supruga i ja odosmo i vratismo se za nekih 150 evra!

No, ko poznaje ovu kompaniju zna da postoji jedno ali što sreću kvari, avionske karte su jedno a prtljag drugo, za kofer od 20 kg, bez kojeg gospođa Rajković nije ni pomislila da otputuje (uz kartu je uračunat samo mali ručni prtljag), doplatih tako još 80 evra, pa još 40 evra za osiguranje u slučaju da let bude otkazan. Zbog rata u Iranu, mnoge avionske kompanije sve više otkazuju nerentabilne letove, a sve usled nestašice kerozina, odnosno njegove cene na svetskom tržištu.

S moje strane, otputovati negde a ne iznajmiti automobil prosto je nezamislivo, za 170 evra pronađoh vozilo u B segmentu (za jednu sedmicu), rekoše Dacia Sandero ili nešto slično. No, kako sam već bio u prilici voziti po Maroku (bilo je nekoliko prezentacija pre 7 – 8 godina), gde su na putevima pored automobila mačke, psi, koze, krave, konji, kamile i ko zna još kakve životinjke, ali i brojna deca, rekoh sebi mudro je uzeti dopunsko osiganje u slučaju štete, ode još 50 evra i za to!

Osim toga, imam izvesne rezerve u poštenje Marokanaca prema strancima. Kao i u mnogim drugim nerazvijenim zemljama, nacionalni sport je kako ih „odrati“, odnosno prevariti. Kažem ovo jer mi je uzeta akontacija od 1.200 evra, te iako sam pregledao vozilo po preuzimanju, sutradan pronađoh par oštećenja karoserije koje ne vidoh i ne obeležih, u trenutku dok kuckam ove redove sa zebnjom očekujem da vidim hoće li biti posledica…

Po povratku, sedam dana kasnije, ne videh nikoga u birou za iznajmljivanje, iako je „lik“ koji mi je dao ključeve trebalo da otvori agenciju znatno ranije, kao što je to pisalo na vratima! Elem, dođe i dan polaska, da bi mogao ponuditi niske cene, Rayanair ima rane jutarnje letove, polazak s lokalnog aeodroma u 5h45, udaljenog 80 km od Pariza, zahteva buđenje u 2h ujutru, ma ništa ne beše od spavanja!

Uzeh moj privatni automobil za koji platih parking na aeodromu još 55 evra za sedam dana, troškovi se malo po malo uvećavaju… No dobro, kao što reče jedan Marokanac na izvrsnom francuskom, dok smo kod njega kupovali suvernire „profitiraj i uživaj od svojih para, u protivnom drugi će profitirati“, slažem se, novac je da se troši, pod uslovom da ga ima!

I tako, nakon 3 sata i 15 minuta leta, eto nas bezmalo 3.000 km od kuće, u Suncem obasjanoj Essaouiri, odnosno Mogadoru, kako se nekada zvao ovaj grad na obali Atlantika. Da ne idem dalje od XV veka, grad su u to doba držali Portugalci, koji su i započeli gradnju zidova tvrđave nazvane Castelo Real, no nakon oružanog otpora lokalnog stanovništa, brzo su od toga odustali i pobegli.

Zasluga za konstrukciju grada zapravo pripada sultanu Mohammedu ben Abdallahu, koji je počevši od 1.760 godine, od njega napravio jedan od najvažnijih u regionu, koji je služio kao veza s kontinentalnim i primorskim Marokom, njegova luka bila je najveća i najprometnija, kako za potrebe ribara, tako i za transport sve druge robe.

No krajem XIX i početkom XX veka nastupila je kriza, grad nije više internacionalna luka i diplomatski centar, da bi nakon nezavisnosti Maroka 1956. godine, do tada veoma brojna i snažna jevrejska populacija napustila grad. Srećom te od pre tridesetak godina, Essaouira opet doživljava preporod, pre svega zahvaljujući turizmu i kulturi, dok je stari grad, poznat pod imenom Medina, pod UNESCO-ovom zaštitom od 2001. godine.

Dan prvi

Nakon što smo podesili satove na lokalno vreme (-1h),  ispade da je pred nama ceo dan, iako neispavani nije nam palo na pamet da legnemo. Na malom ali internacionalnom aerodromu dočeka me, šta drugo do jedna prljavo bela Dacia Sandero (niko je nije oprao sigurno mesecima), sa nekih 40.000 km na kilometar satu. Koji motor beše ispod haube nisam znao, no jedno je posve sigurno, bila je u najnižem završnom nivou, gola „k’o pištolj“, ni govora od nekakvog ekrana ili satelitske navigacije, pa čak i bez radio prijemnika.

A kako su saobraćajni znaci misaona imenica, bez GPS-a bio bih izgubljen k’o magarac u magli, te odmah na aeodromu kupim lokalnu SIM karticu za telefon za 15 evra, sasvim dovoljno za internet komunikaciju tokom našeg boravka. Podrazumeva se da je Maroko u takozvanom romingu, i ukoliko je građanima u Srbiji posve normalno da kupuju kartice kada izađu iz zemlje, nama koji živimo u zemljama EU ovo je postalo komplikovano, upravo kao i menjanje novca u menjačnicama.

Elem, promenih 300 evra za šta dobih nekih 3.000 dirhama, što je otprilike minimalac u Maroku. E da, populacija je siromašna, i dok velika većina Marokanaca želi da napusti zemlju, mi hrlimo u Maroko jer je navodno jeftin, što je samo donekle tačno… O tome malo kasnije, vratimo se mom Sanderu, s kojim za pola sata stigosmo do našeg smeštaja.

Aeodrom je udaljen tek dvadesetak kilometara, realno nisam ni morao iznajmiti automobil (raspitah se, vožnja taksijem košta oko 15 evra), no cilj je bio upoznati se s Marokom i posetiti mesta u okolini. Za upravljačem Sandera 2024. godište, osetih da se radi o verziji s turbo punjačem, dileme nema ispod haube beše trocilinraski 1.0 TCe od 90 KS, a ne obični atmosferski agregat 1.0 Sce, sa skromnih 65 KS. Posve nebitno jer okolnosti na putu ne dozvoljavaju da se vozi brzo, da ne pričamo o policiji na svakom ulasku ili izlasku iz grada, potom i na svakih par desetina kilometara!

U Marokou ne postoje „pravi“ autoputevi, maksimalna dozvoljena brzina je 100 km/h i u interesu vam je da je poštujete. No, ni to ne pomaže ukoliko naletite na korupirane „pandure“ s mobilnim radarom, njihova reč je poslednja, jedino što se možete dogovoriti je visina kazne… Ja sam imao sreće, zaustavili su nas dva puta, ali kako je sve bilo po propisu, nastavih put bez problema. Inače dosta Marokanaca, posebno u državnim službama kao i u turističkim mestima, zna francuski jezik, tim bolje po komunikaciju.

Sama saobraćajna policija me neodoljivo podseća na onu u nekadašnjoj Jugoslaviji, slične uniforme, šapke i beli kaiševi, upravo kao i samo ponašanje, autoritativno i nadmeno. Stigosmo dakle do našeg apartmana koji se nalazio u „narodskom“ delu grada, što će reći sirotinjkom i prljavom čak i za srpske uslove, jednom prilikom šetao sam se s kesom za đubre sve do turističkog dela grada, nigde nekakve kante ili kontejnera da je bacim!

Osetih da je moja supruga neprijatno iznenađena, da ne kažem prestravljena, jedostavno nije navikla na sve to, iako takvih kvartova ima i po Parizu koliko hoćete. No, za razliku od Francuske, ovde nema nikakvih problema po pitanju sigurnosti, osim što su Marokanci ljubazni i komunikativni domaćini, Maroko je policijska država, tokom našeg putovanja izvan grada videsmo silne zatvore, za nepoštovanje zakona lako se dobijaju višegodišnje zatvorske kazne.

Uostalom država ima velike prihode i koristi od turizma, tako da su u Marokou turisti zaštićeni kao beli medvedi. Prošle godine na aeodromu mojoj ćerki neko je zabunom uzeo kofer (bio je identičan kao njen), sva uplakana bila je ubeđena da je definitivno izgubila sve stvari od velike vrednosti (voli markirane proizvode, njene patike često dostižu cenu od 700 – 800 evra i nije ih joj tata kupio), no već sutradan osoba koja ga je uzela vratila je kofer na aeodrom, ništa nije nedostajalo.

Tim bolje, što se odnosi i na apartman, iako kvart i kuća na tri sprata spolja nije obećavala, naš smeštaj beše upravo kao na fotografijama, dakle nov i namešten s ukusom, uz ogromnu terasu (pogledajte slike), svakodnevno „zalivenu“ izmetom nebrojenih galebova. Dočeka nas Fatoua, Marokanka od 34 godine, kako već nameće religija obučena u tradicionalnu široku haljinu s maramom na glavi (hidžab).

Zahvaljujući imućnoj familiji završila je studije za finansije u Londonu, no jedna je od retkih koja ne želi da živi i radi „napolju“. Uostalom zašto bi ukoliko ne mora, jednom prilikom ispred kuće sretoh je za upravljačem njenog Audija Q5, nakon što se vratila iz Marakeša, udaljenog tri sata vožnje, gde je skoknula za vikend.

Naš apartman na poslednjem spratu je godinu dana ranije kompletno renovirala i dekorisala s ukusom, jednu sedmicu preko kompanije Airbnb platio sam 360 evra. U oglasu je stajalao da imam parking, recimo da je to samo donekle tačno, u ovom delu grada parkiranje je besplatno, ali sam mesto morao potražiti po okolnim ulicama. Kad smo već kod parkiranja ovde se ne naplaćuje na sat, već na dan ili noć, 20 – 30 dirhama (2-3 evra) i mirni ste, pod uslovom da nije pun, kao što je to obično u turističkim delovima u okolini Medine.

Ukoliko vam je izraz Medina stran, znajte da označava poseban deo grada, odnosno stari grad, koji je obično opasan zidovima, u čijoj su unutrašnosti brojne uske ulice, zbog čega je saobraćaj motornih vozila uglavnom zabranjen. Tako beše i u ovoj našoj Medini, s tim da je u njoj bila ogromna pijaca i neverovatna količina prodavnica, butika, restorana, barova, kafića, hotela…

Sve to se može nazvati i Suk, a radi se o trajnoj trgovačkoj četvrti, kakve pronalazimo u praktično svim arapskim gradovima i državama. Ovde nema šta nema, lokalnih proizvoda na tone, tu mešavinu robe, boja i mirisa teško je pronaći negde drugde. Transport robe se odvija kolicima s ljudskom zapregom, čak se i turistima tako transportuje prtljag do brojnih luksuznih hotela u Medini. Svašta videh u i na tim kolicima, od svežeg mesa i ribe, koja dolazi iz luke u sastavu Medine, pa do aromatičnih trava, voća i povrća, tepiha, grnčarije, suvernira…

A kad spomenuh sveže meso, ne bih se zakleo da je uvek sveže, svi mesari odmah po otvaranju okače ispred prodavnice čitave polutke goveđeg i jagnjećeg mesa, koje tako stoje do uveče, izložene muvama i prašini. Naprotiv, pileće je sigurno sveže, jer se, kao nekada na našim prostorima, živina prodaje živa, po kupovini joj se odmah odrubi glava, ili se živa nosi kući pa se tamo zakolje, kao što je nekada davno radila moja pokojna majka u kadi!

Medina u Essaouri je savršeno zamišljena, čitava unutrašnjost grada je sastavljena od nazovi „boksova“, veće ili manje površine, koji se zatvaraju u kasnim večernjim satima. Mislim na prizemlje zgrada, dok je iznad stambeni prostor, ili su to još češće hoteli, restorani i barovi, uglavnom namenjeni stranim posetiocima, u njih Markoanci uglavnom ne zalaze. Ne samo zbog cene, koja je neuporedivo viša nego li u lokalima ispod, već i zbog alkohola, zabranjenog za muslimane.

Ne beše ga ni u nekoliko marokanskih rastorana gde smo jeli odličan „kus-kus“ (vrsta testenine u obliku malih zrnaca koja se dobijaju od griza kuvanog na pari, odnosno brašna durum pšenice) i Tajin (u Francuskoj se izgovara tažin). Tajin je tradicionalna marokanska posuda od kermike ili gline, s niskim dnom i karakterističnim konusnim poklopcem, u kojoj se spremaju ukusna jela. Ova su često u kombinaciji meso, povrće i voće, uz brojne marokanske začine, stvarajući tako bogatsvo ukusa i aroma.

U zavisnosti gde ih poručite ova dva specijaliteta koštaju od 8 – 15 evra, što naravno zavisi i od vrste mesa koja je korišćeno (piletina, jagnjetina, mergeze, plodovi mora). No naš jelovnik uglavnom je bio zasnovan na proizvodima koje smo kupili u jednom francuskom supermarketu (pre svega doručak), kao i ribi, koje u Essaouiri ima u izobilju. Tu dolazimo do priče o luci, i ukoliko sam se ovih nagledao i posetio u mnogim evropskim državama (Francuska, Belgija, Holandija, Španija, Italija, Grčka), ovako nešto do sada ne videh!

Na stotine tradicionalnih plavih barki, gotovo identičnih, kao i mnogo većih ribaskih brodova, stisnuti jedan do drugog, zaista impresioniraju! Nije bilo dana da nisam naterao suprugu da odemo do luke, prošetamo se i napunimo oči i stomake, bogami i nozdrve, ne preterano prijatnim mirisom! Neverovatno kakav je to tamo haos, mešavina turista, kupaca na veliko i malo i ribara, ujedno mnoštvo divljih „restorana“ nudi vam svežu ribu tek izvađenu iz mora.

Naime na štandovima izaberete i platite ribu u količini koju planirate pojesti, a odmah pored vam je spreme na roštilju za neku siću od par evra! Ok, ne bi trebalo očekivati nikakav luksuz i higijenu, ovo je nepoznata reč na ovakvim mestima, ali jede se izvrsno i jeftino! Nešto se može pojesti i s nogu, u časicama se nude proizvodi kao što su marinirane sardine, lignje i škampi, odnosno ostrige (ništa od toga nije kuvano ili pečeno), sve obilato zaliveno limunom.

Kad spomenuh sardine tek napomena da ih ima toliko da su se i nebrojenim mačkama zgadile. Mačke su posebna priča, ima ih svugde, na svakom koraku, pitome su i zaštićene, svi ih maze, paze, hrane i neguju. Mačke su simbol grada i izvrsno su integrisane, kod muslimana važe za čiste životinje, navodno ih je i Mohamed voleo. Sreću se u retoranima i barovima, gde sednu pored vas ili ih morate pomeriti kako biste seli, procenjeno je da ih samo u Medini (starom gradu) ima oko 4.000.

Mi smo kod nas u stanu donedavno imali jednu, planiramo opet usvojiti jednu drugu, ali mi je muka kada pomislim da će me to zadovoljstvo koštati par stotina evra, da sam mogao rado bih poneo jednu iz Essaouire.

A plaža?

Spomenuta Medina jednim delom spojena je s kilometarskom plažom, slične možemo pronaći na čitavom Atlantiku, počevši od samog severa Starog kontinenta, pa eto i do Afrike. Zapravo dobar deo obale čine peščane plaže, sve imaju manje – više zajedničkih tačaka, dakle sitan pesak i plitko more, s velikom plimom i osekom. Nažalost Atlantik je hladan, kupanje često nije izvodljvo i zbog ogromnih talasa, dok snažni vetrovi nose pesak koji bukvalno bičuje telo kupača.

Kada smo na odmoru u Marbelji često kroz Gibraltar izađemo iz Mediterana kako bi otišli do grada na Atlantiku, poznatom pod imenom Tarifa, koji se nalazi tačno preko puta Maroka (jedva 40 minuta brodom), no obavezno proverimo hoće li dan biti vetrovit. Ista priča i u Maroku, ali vreme nismo mogli da biramo, čitave sedmice brzina vetra pored mora iznosila je između 40 – 50 km/h, osim u zavetrini bilo je nemoguće skinuti se i sunčati.

Naprotiv, ovako vetrovito mesto pravi je blagoslov za „jahače“ na talasima, koji s upregnutim padobranom dostižu neverovatne brzine, često lebdeći iznad površine mora. No kako Sunca nije nedostajalo, a temperatura vazduha je preko dana iznosila oko 22 – 23° C, duge šetnje s stopalima u moru prosto su se podrazumevale. Nesvesni njegove jačine, trećeg dana osetismo prve simptome sunčanice, posebno moja supruga, glavobolje i povraćenje pokvariše joj dva dana odmora i pre svega odličan ručak na jednoj drugoj plaži, udaljeno tridesetak kilometara, u odličnom francuskom restoranu.

Ovoga puta uz dorade i lokalne specijalite, sve zaliveno dobrim rozeom iz Maroka (račun za dve osobe iznosio je bezmalo 80 evra), jednog francuskog vlasnika vinarije. Francuza u Maroku ima mnogo, kako turista tako i biznismena, spomenutu vinariju, koja se prostire na oko 50 hektara, posetimo jednog drugog dana, bogami sva vina koja smo probali behu veoma kvalitetna. Ukoliko se prave u Maroku cena je koliko toliko pristupačna (oko 15 – 20 evra buteljka), ali ukoliko su uvozna, višestruko su skuplja zbog raznoraznih taksi.

Čak i u supermarketima postoje ograničenja za njihovu kupovinu, u zasebnoj prostoriji istog dozvoljen je pristup samo punoletnim osobama i radno vreme za prodaju alkohola je skraćeno. Znatno su veće cene i svih ostalih uvoznih proizvoda kao što su recimo sirevi, većina Marokanaca nema šanse da ih kupi. Naprotiv, sve što se proizvodi u Maroku je izuzetno jeftino i pristupačno, na jednoj fotografiji možete videti pun sto voća i povrća koje smo kupili na lokalnoj pijaci ispod našeg apartmana.

Verovali ili ne, za 80 dirhama (8 evra) u stan smo doneli 3 kg odličnih pomorandži za đus, dve kile ovogodišnjeg luka i po kilogram krastavaca, mladih tikvica, paradajza, boranije i paprika, plus pola kupusa i vezicu mente! Slično je i s voćem koje smo kupovali svakodnevno, beše mladih kajsija i jagoda, podrazumeva se i južnog voća kao što su ananas, mango, lubenice i banane, na stotine kilograma ovih naslagane su na povećim kolicima, koje prodavci uveče odguraju do svog prebivališta, koje je često i na samoj pijaci.

Oni malo imućniji koriste za prevoz motocikle, na slikama možete videti neke meni nepoznate marke (kao da su se inspirisali filmom Mad Max), koji pozadi imaju nakalemljena ogroman kolica. Radi se dakle o triciklima, znatno jeftinim i pokretljivijim od nekakvih dostavnih četvorotočkaša. Kacige na glavama vozača ne videh, upravo kao ni na glavama mladih na mopedima kineskih prozvođača, kojih isto tako ima u izobilju.

Sam saobraćaj je ujedno komplikovan i tečan, pravila gotovo niko ne respektuje ali se sve odvija spontano i bez svađa i urlanja, verujem da bi u sličnim okolnostim na našim prostorima, pa i u Francuskoj, bilo mrtvih u međusobnim obračunima… Posebna priča su taksisti, u Essaouiri svi su obavezno plave boje i u 99% slučajeva radi se o Daciji Sandero, klasičnoj izvedbi s četvoro vrata ili hečbeku. Godište varira, videh i najnovije verzije ali i prvu generaciju od pre koju deceniju, no ono što im je zajedničko je cena vožnje!

Verovali ili ne, svi ih koriste jer su izuzetno jeftini, u okviru samog grada, koji evidentno nije velik, cena iznosi 8 dirhama po vožnji (0,8 evra), odnosno 10 dirhama posle 20h! Količina taksija je neverovatna, verujem da čine 30-40 % svih vozila u gradu! Transportovati se može još jeftinije, kako nema gradskog prevoza, mnogo je i konjskih zaprega, odnosno isto tako plavih kočija za šest osoba. Ove su znači u funkciji taksista, ali samo na jednoj aveniji u dužini od 6 – 7 kilometara, koja se proteže čitavom dužinom grada. Potencijalni putnici ih zaustave gde hoće i siđu gde požele, ali putovanje dele s nepoznatim osobama, sve dok ima mesta u kočijama. Cena po osobi je „smešna“,  iznosi samo 3 dirhama (0,3 evra), ali zbog čestog zaustavljanja, ulaska i silaska, kao i sporog hoda konja, ne bi trebalo biti u žurbi.

Izlet u Safi

Naše prvo malo dalje putovanje bilo je pred kraj boravka, sve do tada Sandero sam koristio tek za odlazak do udaljenog supermarketa i spomenutih restorana izvan grada, odnosno vinograda. No kad sam ga već iznajmio rekoh hajde da se malo provozamo i posetimo jedan znatno veći grad, nazvan Safi, isto tako na obali mora, ali 100 kilometara severnije. Mogli smo sići južnije do Agadira, ali je ovaj još veći, a nama je gradskih gužvi dovoljno i u Parizu.

No za tih stotinak kilometara trebalo nam je bezmalo tri sata vožnje, iako na putu ne beše nikog. Jednostavno maksimalnu brzinu, ograničenu između 40 i 80 km/h, na pojedinim deonicama bilo je neizvodljivo razviti zbog radova i oštećenja, kao i koza na putu. Tako dođe vreme i da se malo bolje upoznamo sa Sanderom, mada o njemu verovatno svi sve znamo. Navedeni agregat pokazao se diskretnim i ekonomičnim, nakon više hiljada pređenih kilometara na putnom računaru ostao je zabeležen prosek od 6,6 litara, dok je moj bio niži za dobrih 0,5 lit.

No na putu zadovoljio se s nepunih 5 lit, tim bolje jer gorivo ni u Maroku nije jeftino. Uprkos niskom životnom standardu cena iznosi nekih 1,4 – 1,5 evra, što je ipak znatno jeftine nego li u Francuskoj, gde se trenutno kreće između 2 i 2,2 evra. Agregat obezbeđuje sasvim solidne performanse, ubrzanja i međubrzanja su korektna (12,2 sekundi do 100 km/h), uz maksimalnu brzinu od 175 km/h. Navedenih 90 KS razvija pri 4.600 o/min, dok maksimalni obrtni moment iznosi 160 Nm.

U sprezi je s ručnim petostepenim menjačem, ništa dakle posebno uzbuđujuće, ali dovoljno za svakodnevnu upotrebu. Kao i kod svih Dacia, ogibljenje Sandera je podešeno na udobnost, tim bolje jer na putevima u Maroku izloženo je silnim rupama i oštećenjima. Bez obzira na deprimirajući enterijer, vozač se prijatno oseća na svom radnom mestu, ergonomija komandi je bez većih zamerki, dok se sedišta i upravljač mogu podešavati.

Sandero spada u najprostranija vozila u B segmentu, iako nismo koristili zadnju klupu, nakon nedavnog testa osveženog Sandera 1.2 Eco-G 120, uverih se da ga ima dovoljno za dve odrasle osobe. I prtljažnik zapremine 328 lit je korektan, bez imalo muke stade u njega ogromna koferčina od moje supruge i još dve omanje torbe. Srećom te je manuelni klima uređaj u serijskoj opremi, iako temperature nisu bile nepodnošljive svakodnevno sam ga uključivao. Za pohvalu je i veliki rezervoar za gorivo od 50 lit, kao i relativno mala težina vozila od nekih 1.120 kg, tim bolje po performanse i potrošnju.

Nakon tri sata truckanja, uz po jedno zaustavljanje na usputnoj plaži, stigosmo u Safi, grad poznat po keramici. Obiđosmo i nekoliko mesta gde se prave sve moguće vrste tanjira, vazi, posuda i razni suverniri, saznadosmo tako kako se priprema glina iskopana iz obližnjih rudnika, pre nego li predmeti dobiju završni oblik i odu na pečenje, u pećima koje dostižu temperaturu od bezmalo 1.000° C.

Reći da smo nakupovali svega i svačega za sitne novce, ta da smo bili na muci kako sve to odneti avionom, verovatno nije neophodno, ali šta da se radi kada je sve gotovo džaba. Predmete koje smo plaćali par evra iste prodaju trostruko skuplje na pijaci u našem mestu, iako ni tamo nisu skupi! Grad kao grad je moderan, široki bulevari podsetiše me na Novi Sad, ali umesto drvoreda ovde su silne palme. Posetismo i najveći tažin na svetu (setite se radi se o posudi za kuvanje hrane), postavljena je na trgu nazvanom po aktuelnom kralju Mohhamedu VI.

Njegove slike i portreti mogu se videti svugde po Maroku, kult ličnosti mora da se poštuje, bez obzira što se to mnogim Marokancima ne sviđa… Uzgred rečeno, mnogi su zaista veliki vernici, za vreme molitve prestaje se s poslom. Ukoliko se ne varam ima ih pet svakodnevno, a prva je u 5h ujutru, reče naša gazdarica kako se obavezno probudi malo ranije da se pripremi, obavi molitvu i vrati se na spavanje.

I mi smo se svakodnevno budili u 5h, okolne džamije (mosquée ma francuskom) preko zvučnika glasno puštaju molitvu, što mi zaista nije smetalo, mi smo u Maroku bili gosti, te je na nama da se adaptiramo običajima. Inače Safi nije turisticki grad, što se ogleda i u ceni hrane i pića, u restoranu se „ubismo“ od količine ribe koju su nama servirali, ručak za dve osobe uz veliku flašu kisele vode (nema vina), ne beše skuplji od 250 dirama (25 evra)!

Iako sam želeo ostati do uveče na lokalnoj plaži, natera me supruga da se vratima danju, reče samo nam to treba da nam se auto pokvari na putu u nekoj vukojebini! Šta reći do razmažena Parižanka nenaviknuta na ovakve uslove i neupućena u automobilska zbivanja, jedna Dacia Sandero nikad ne ostavlja vlasnika na cedilu.

Stigosmo u naše prebivalište predveče da još jednom uživamo u magičnom zalazaku Sunca na plaži (nešto pre 21h po lokalnom vremenu), te opet pomazimo kamile kao i predhodnih dana. Sprijateljismo se s jednim Marokancem koji ih ima čak tri, nakon što sam mu dao neku siću prvog dana, mogli smo bez dopunskog plaćanja slikati ih do mile volje. Ovo je inače lokalni biznis, turistima se nudi da se popnu na kamile i jašu plažom.

Ukoliko niste znali ili ste zaboravili (to sam morao da objašnjavam supruzi jer u francuskim školama nije naučila ništa drugo osim da čita i piše), kamile mogu da tokom letnjih dana provedu najmanje dve sedmice bez vode (više meseci bez hrane), odnosno i do mesec dana kada nije preterano vruće.

No kad je pronađu popiju odjednom preko 100 lit, sve to je moguće zahvaljujući grbi, gde je uskladištena neophodna masnoća. Masa jedne kamile varira između 450 i 650 kg, no ukoliko ne jedu i piju u navedenom periodu mogu da izgube i do 30 % ukupne mase. Žive oko 40 godine i na tržištu u Maroku dostižu cenu od 4 – 5 hiljada evra.

I tako, malo po malo približio se kraj našeg boravka, opet ista priča, buđenje u cik zore kako bismo stigli na vreme na aeodrom. Polako se slažu utisci i iako nisam bio razočaran, sumnjam da ćemo ponovo otputovati u Maroko. Jednostavno za nekih 1.500 evra, koliko nas je manje – više koštalo ovo putovanje, mogli smo provesti jednu sedmicu recimo na jugu Španije ili Portugalije.

Naprotiv, moja dece se već godinama redovno vraćaju u Marakeš, ali ono što one očekuju od Maroka nema veze s našim viđenjem stvari. No dobro, život je k’o knjiga, što više pređeš više znaš, još jedno novo iskustvo samo nam je proširilo vidike. Naš problem je što je Francuska izuzetno lepa, raznovrsna, bogata i razvijena zemlja, samim tim kriterijumi su nam veoma visoki.

Koliko god da su određeni regioni u Maroku zanimljivi, nesvakidašnji, nisu nas impresionirali do te mere da bi ponovo poželeli posetiti ih, kao što je to recimo slučaj s Andaluzijom, kojoj se verno vraćamo skoro svake godine, inšalah (na arapskom ako Bog da) i ove!

Tekst i slike: Perica Rajković

(228)