Gde nas je priča iz filma „Ford protiv Ferrarija“ obmanula u odnosu na stvarne događaje?

U bioskopima se nedavno pojavio film „Ford v. Ferrari“ koji prati legendarni duel dva giganta na trci 24 časa Le Mana iz 1966. godine. Film je zasnovan na istoimenoj knjizi, koju je autor ovog teksta pročitao i srdačno je preporučuje, ali se holivudsko izdanje uglavnom fokusira na američku stranu.

Sasvim očekivano rekli bismo, s obzirom na činjenicu iz koje države filmsko izdanje stiže, a kako to obično biva čak i filmovi koji su zasnovani na istinitim pričama nisu kompletno autentični. Jedan od reditelja je jednom prilikom rekao da kada bi bili 100% istiniti onda ne bi bili filmovi već dokumentarne emisije, a ovaj put ćemo se osvrnuti na neke netačne informacije koje su viđene u ovom remek-delu.

Kerol Šelbi je „otac“ Ford GT40 programa

U jednoj od scena filma Ford GT40 biva isporučen Šelbiju koji je lociran u američkoj saveznoj državi Kaliforniji, a zatim je Amerikancu naređeno da ga usavrši za čuvenu trku 24 sata Le Mana iz 1964. godine. Iako će Šelbi kasnije igrati veliku ulogu u razvoju ovog automobila, njega je zapravo razvila firma Lola u Engleskoj, a tim je predvodio Roj Lan uz inženjera Džona Vajera.

Upravo je Vajer bio možda glavni inženjer pošto je s Aston Martinom pobedio u ovoj trci 1959. godine. U svakom slučaju, tek nakon velikog neuspeha u sezoni koja je vožena 1964. godine, kada GT40 nije uspeo da pobedi niti na jednoj trci, čak ni u nižerazrednim takmičenjima, lidersko mesto je preuzeo Šelbi i počeo da niže pobede.

Kerol Šelbi nije imao puno poverenje Forda

U filmu se često pojavljuju scene koje pokazuju da Šelbijev posao nije bio samo nadmašiti Ferrari već i ubediti čelnike Forda da je on najbolja osoba za posao. Film takođe pokazuje kako je proizvođač davao prioritet svom fabričkom timu Holman Moody, ali to je daleko od istine.

Štaviše, oba tima su sarađivala i zajednički su razvili trkačke automobile, a Holman Moody je pozvan samo zato što je imao veći kapacitet za dodatnu proizvodnju. Naime, Šelbi je radio iz nekadašnjeg hangara na aerodromu i jednostavno nije imao prostor ni radnu snagu da samostalno proizvede toliki broj trkačkih modela.

Kerol Šelbi je počeo saradnju sa Fordom tek tokom GT40 programa

U jednoj od prvih scena filma vidimo čelnika Forda Lija Ajakoku kako posećuje Šelbija da ga upita da li je zainteresovan za rad na GT40. U realnosti, Šelbi i Ford su sarađivali još početkom šezdesetih godina kada je proizvođač isporučivao V8 agregate za Shelby Cobru.

Dve strane su stupile u kontakt još u septembru 1961. godine kada je Šelbi obećao Fordu da može da nadmaši Chevrolet Corvette na stazi ukoliko mu bude isporučen V8 agregat i budžet od 5.000 dolara po automobilu. Ford je na to pristao i Cobra je pobeđivala na mnogo trka pre nego što GT40 program uopšte osnovan.

Enco Ferari nije želeo da proda firmu Fordu umesto Fiata

Ako je verovati filmu, Enco je iskoristio interesovanje Forda samo da bi dobio što bolju ponudu od Fiata, ali ova priča nema veze s realnošću. Za početak, Ford i Ferrari su postigli dogovor još 1963. godine, ali je Enco odustao u poslednjem momentu zato što ne bi imao kompletnu kontrolu i neograničen budžet trkačkog tima.

Ford je želeo da ima poslednju reč, posebno za američki Indy šampionat gde je Ferrari imao volju da se takmiči, a gde su Amerikanci već imali predstavnika u vidu Lotus-Forda. „Jenkiji“ takođe nisu mogli da dopuste neograničen budžet već bi on zavisio od godišnjih rezultata poslovanja kompanije, što Enco nikako nije mogao da prihvati. Na kraju, film takođe prikazuje scenu gde je Ferrari prodat Fiatu čim su propali dogovori sa Fordom, a u realnosti to se desilo tek 1969. godine.

Ford nije voleo vozača Kena Majlsa

Pored Kerola Šelbija, glavni karakter u filmu je vozač Ken Majls. Mnoge scene pokazuju kako čelnici Forda nisu voleli Majlsa jer je bio težak za kontrolisanje, a pritom nije bio „verni“ Fordov vozač kao Brus Meklaren. Dok je istina da je Ford želeo nekoga ko će u najboljem svetlu predstavljati američkog proizvođača vozila, Majls nikada nije imao problema sa čelnicima kao što je prikazano u filmu. On je bio dugogodišnji vozač Shelbyja i Ford se nije bunio da upravo on bude jedan od vozača na LeManu 1965. godine, a još manje naredne godine.

Ken Majls je pobedio u trci 24 sata Daytone 1966. godine s malom prednošću

Film pokazuje kako Majls nije smeo da agresivnije vozi svoj GT40 na 24 sata Daytoni u 1966. sezoni iz straha da automobil neće dočekati kraj trke. Tek u finišu Šelbi mu dozvoljava da „podigne obrtaje na 7.000“ i Majls uspeva da izbije na prvo mesto pred finiš linijom.

U realnosti, on je pobedio trku sa osam krugova prednosti nad drugoplasiranim takmičarom.

Lio Bibi nije želeo da Ken Majls pobedi na LeManu 1966. godine

Ako je verovati holiduskom izdanju, jedan od glavnih Fordovih čelnika Lio Bibi je toliko mrzeo Majlsa da mu je naređeno da namerno uspori tokom poslednjih nekoliko sati vožnje i na taj način omogući Brusu Meklarenu da pobedi. Bibi zaista jeste naredio Majlsu da uspori, ali je to uradio iz dva razloga.

Pre svega, Ford je želeo da sva tri automobila zajedno pređu preko finiš linije i na taj način dobije fotografiju koja će obići ceo svet.

Mnogo bitniji razlog je onaj koji se odnosi na činjenicu da je GT40 imao veliki problem s pouzdanošću i 1966. godine čak 13 automobila je započelo trku, a samo tri bi je završila. Oko četiri sata pre kraja, kada je poslednji Ferrari morao da odustane zbog mehaničkog kvara, Bibi se bojao da bi ista sudbina mogla da zadesi i GT40, posebno zato što je Majls još uvek agresivno vozio, pa je naredio svim vozačima da uspore i čuvaju prednost.

Ken Majls se nije ljutio zbog „otete“ pobede

Četiri sata pre kraja Le Mana iz 1966. godine Majls je imao 1,5 krugova prednosti nad drugoplasiranim GT40. To je označilo da je bio na putu da postane prvi vozač u istoriji koji će pobediti u trke izdržljivosti u jednoj sezoni (24 sata Daytone, 12 sati Sebringa i 24 sata Le Mana). Onda je usledilo čuveno naređenje da sva tri GT40 zajedno prođu kroz ciljnu liniju, zbog čega je Majls izgubio trku pošto je Brus Meklaren prešao dužu distancu (njegov automobil je bio dalje pozicioniran od startne linije na početku).

Film pokazuje scenu kako Majls nije bio ljut već i dalje presretan što je uopšte dobio priliku da se takmiči na ovog legendarnoj trci, ali u realnosti je napustio tim i odbio da dalje vozi za Ford. Tek nakon razgovora sa Šelbijem je pristao da se vrati kada je shvatio da ne postoji mnogo izbora za 48-godišnje vozače.

Enco Ferari je uživo posmatrao Le Man 1966. godine

Film nam pokazuje da je Enco proveo svih 24 sati uživo posmatrajući ovu legendarnu trku, ali to nije istina. Vlasnik Ferrarija nije voleo da putuje izvan Italije i veoma retko je gledao trke uživo. Takođe je netačna i scena da se pit-stop Forda i Ferrarija nalazio jedan pored drugog jer je u realnosti postojala daleko veća razlika.

Ken Majls je poginuo za volanom GT40

U jednoj od poslednjih scena u filmu, Majls je poginuo u nesreći kada se njegov GT40 prevrnuo i zapalio. Dok je deo o pogibiji istinit, britanski vozač taj dan zapravo nije vozio GT40 već njegovog naslednika Ford J-Car.

Ovaj prototip model je trebao da donese revoluciju po pitanju niže težine koja se kretala za do 130 kilograma manje u poređenju sa GT40, ali se pokazao izuzetno nestabilnim i nesigurnim u sudarima. Vozač Volt Hangsen je poginuo u Francuskoj u aprilu 1966. godine, a Majls samo tri meseca kasnije. To je nateralo Ford da u potpunosti izmeni J-Car i da se koncentriše na četvrtu generaciju proverenog GT40.

I pored ovih „sitnih“ grešaka, film je zaista fantastičan i preporučujem svima da ga pogledaju.

Zoran Tomasović

(11247)