Zanimljivost dana: “Doće opet Tito, j….e vam majku kada sve ovo vidi!”

Da vas malo nasmejemo…

Ima jedno petnaestak godina da za Herceg Novi uglavnom putujem preko Višegrada … Odem najčešće po 5-6 puta godišnje … Znam svaki “kamen”. Svako selo … Ali, svako. Do sutra bih mogao da ti ih nabrajam. Mnogo volim taj put. Najviše zbog Tjentišta. Nekako me vrati u davnu prošlost, pa i u srećno vreme kada sam kao osnovac na ekskurziji boravio u tamošnjem hotelu, a od koga je odavno ostao samo gradjevinski skelet, jer je sve ostalo sa njega vremenom opljačkano. Jedno vreme na njemu se mogao videti i grafit

“Doće opet Tito, jebaće vam majku kada sve ovo vidi”.

Smešno, ali, volim taj put i zbog “Milicije”. Ja mislim da sam za tih petanestak godina bar 20 – 25 puta bio “hvatan” zbog prebrze vožnje, uglavnom kada putujem sam. Nekada sam bio samo “upozoravan” (to mi je najteže padalo, jer sam imao neki teški teret na duši, osećaj krivice ).

Nekada sam “častio”. Nekada smo se “bez dinara” rastajali uz osmehe (“ljudima”, koji me obično u startu smatraju bahatim strancem-ubicom u prolazu, koji ne poštuje život domaćina) bude neverovatno kako obično znam deset sela u jednom ili drugom smeru od mesta susreta, tako da mi je maltene često bilo žao da krenem, iako taj put uglavnom vozim “na hronometar” (pa mi žao svakog “izgubljenog minuta”). Nikada me nisu “zapisali”. Ali, nikada.

Juče, na povratku, izadjem iz sela Vrba, ka tunelu Čemerno, u smeru Tjentišta i Foče i vidim na možda 200 – 300 metara ispred mene i u mom smeru dva vozila, ne idu baš brzo. Uzbrdica je par procenata. Blaga desna krivina. Ali, “otvorena”.

Pomislim: “Jebote, ako ih ne preteknem tu pre tunela, do koga ima možda jedan kilometar, ima za njima da “gudim” jedno 6 – 7 kilometara, jer je posle tunel od 2 kilometra, pa još oko 5 kilometara krivina i svuda puna linija …Ali, daleko su, neću ih stići do tunela, šanse nema … Ma, hoću…”

I na oko 50 – 60 km/h stisnem gas kao lud… I sav srećan ih sustižem. Još srećniji, čisto mi iz kontra smera .. “To je to, care, bravo ljudino, nema ti ravna”, mislim se. 

Pretičem ih, ali, tada vidim da jedan pandur jedva dotrčava iz hladovine ispred samog tunela…

“E, jbg …”, mislim se.

Kočim i stajem i pre nego je digao palicu.

Prilazi i kaže: “Dokumenta! Kako ste? Umorni?”

Dajem. “Ne, nisam umoran”, odgovaram.

“Izađite. Ugasite kola. Dođite do našeg vozila”.

Rekoh: “Treba malo da radi, topao je dan, ne smem da ga ugasim odmah, zbog turbine”

Kaže: “Dobro, ali ukočite ga dobro”

“Moron, koliko ste išli?”, govori gledajući dokumente (oslovljavajući me imenom, a ne nadimkom sa AutoRepublike) dok idemo ka njhovim kolima.

“Oko 70, tako nešto?”, ja nekako upitno i bojažljivo kažem, na šta me on saseče pogledom.

U tom se javlja drugi član patrole, mršavi, sa radarom u ruci: “Da zaustavljamo i ovog?”, misleći pri tome na jednog “došljaka”, koji je očito takođe prekoračio.

Kaže glavni: “Ne, imamo ovoga”.

Mislim se: “Uh, jbt ..”

Kaže mršavom: “Kolega, ovaj, koliko je ono bilo?”

Kaže: “64”

Ja ću: “Pa, da, kažem ja, oko 70”

Kaže glavni: “64… Išli ste brže 64 od dozvoljenog!!!”

Rekoh: “Nemoguće. Pa, tu posle Vrbe nije naselje, znači 80 je, a i uzbrdo…”

“Ne, 60 je!”

60? “Kako 60?”, bojažljivo ću. “Mislio sam da znam svaki znak i kamen odavde pa do Tulija i Graba …Nema tu znaka, mislim.”

Kaže: “Ima znak, a i da je 80, previše je 124.”

Ja: “124 ovuda, uzbrdo, ovim kolima, pa, nemojte …”?

Uzima tefter. Olovku.

Rekoh: “Uh, ljudi, nemojte, mora li to da se piše, ne mogu nazad u Gacko, mislim, zaista volim i Gacko i Gatačko polje, lepšeg u Hercegovini nema, ali, ja bih na ovu stranu, ka Foči, ako može?”

“Šta hoćeš da kažeš?, pita glavni. “Imaš li ti bosansku ličnu kartu? Ako nemaš …”

Nemam. Naravno da nemam. I razumem da sam stranac, ali …Ništa … Mislim, dobro, pogrešio sam, ali, znale su meni vaše kolege kao strancu izaći u susret, baš ovuda oko Vrbe, da se ne piše ili da oni za mene posle smene plate to što se zapiše …”

“I?”, kaže on.

Rekoh: “Ako mogu samo da odem da ugasim kola, već mi se motor dovoljno ohladio.”

Kaže: “Neka, neka radi, možda nećemo dugo. Šta predlažeš?”.

Rekoh: “Ništa, ne smem, ali, znale su kolege izaći u susret …”

“Dobro, koliko imaš?”

“Ma, nemam puno” i počinjem da vadim iz džepova pantalona u kojima sam putovao na more i posle ih nisam ni nosio, do juče. I u kojima mi je ostalo samo 60 KM (jer sam sve ostale pare, EUR, RSD, KM  i “Visu” ubacio u kovertu, pa u suncobran).

I tako, držim onih 60 i kažem: “Mislio sam za ovo da naspem gorivo u Višegradu, da dođem do kuće, ali, eto … ”

Kaže: “Pa, tih 60 nije dosta ni za ovo što si uradio!!!”

“Ma, znam, samo kažem … A, možda …Evo, meni 50, a vama 10, pa da idem?”, kažem ja.

“10 za ovo???”, glavni će. “pa, za ovo da noćiš u Gacku i čekaš ujutro sudiju!!! I smeje se.

Rekoh: “Znam, ali ljudi smo?”

I dok to govorim uzima onih 10 i veli: “Dobro, idi, ali, ne pričaj nikome o ovome, ovo je teška sramota.”

Rekoh: “Znam. Ljudi hvala do neba, nema nikoga na ovaj svet k’o vas Hercegovaca” …

Moron

(5470)