Zanimljivost dana: Ferrari na američki način

Sigurno se sećate one scene iz filma „Ford v Ferrari“ gde je legendarni Enco iskritikovao Amerikance i nazvao ih svakakvim imenima. Scena nije baš realistična, već je reč o holivudskoj magiji, ali istovremeno nikada nije krio kako Jenkijima neće oprostiti što su mu bombardovali fabriku u Drugom svetskom ratu. Ali, ni sam Enco nije mogao da ignoriše ovo tržište, najviše iz razloga što su Amerikanci voleli njegove automobile i bili spremni da izdvoje poveće sume novca, što je osnivaču Ferrarija omogućavalo da nastavi sa svojom najvećom ljubavi, a to je takmičenje u profesionalnom auto-moto sportu.

Tokom pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, vrh Ferrarijeve ponude je činio model America i kao što mu ime kaže, ciljao je na kupce „preko bare“.

Ponuda se delila na one standardne modele s nazivom America, pod kodnim oznakama 340, 342 i 375, i luksuznijim i moćnijim, onim pod imenom Superamerica koji su bili poznati kao 400 i 410. Većina njih je bila čistokrvnog italijanskog porekla, kako u pogledu mehanike tako i po pitanju stila, jer je Enco znao da Jenkiji baš to žele. Nije bilo potrebno „amerikanizovati“ Ferrari jer na kraju dana, imućni kupci i nisu zahtevali tako nešto. A onda se Ghia umešala i napravila automobil koji se do današnjeg dana smatra jednim od najružnijih Ferrarija u istoriji.

Ruku na srce, moramo odmah da kažemo da je Ghia imala veliko iskustvo saradnje sa Amerikancima. Ne samo sa Fordom, pod čijim vlasništvom će se kasnije nalaziti, već su pravili i dosta prototip modela za korporaciju Chrysler, o čemu smo i pisali, a takođe su koristili američku mehaniku za sopstvene modele. Jedan od prototipova razvijenih za Chrysler je bio model Dart i dobio je odlične reakcije javnosti kada je debitovao 1956. godine.

To nas dovodi do modela Ferrari 410 Superamerica. Proizvodio se od 1955. do 1959. godine i u tom periodu je pronašao svega 35 vlasnika. Za proizvodnju se uglavnom postarala samostalna kuća Carrozzeria Pininfarina, ali su dve šasije sa mehanikom dopale do ruku još dve firme. Jedna od njih je Carrozzeria Boano, a druga pod brojem 0473SA pogađate – jeste Ghia.

Istorijske knjige kažu da je imućni industrijalac Bob Vilk bio veliki ljubitelj Ferrarija i u želji da se razlikuje od svakog drugog vlasnika ovog legendarnog italijanskog automobila, uvek je tražio specijalne primerke gde neće postojati više od jednog.

U periodu od 1951. do 1955. godine je naručio pet specijalnih jedinica, od čega su prva dva primerka bili spremljeni od strane Vignalea, a onaj treći od Ghije. Nakon što je bio veoma zadovoljan urađenim poslom, ponovo je kontaktirao Ghiju i ovaj put zatražio „Ferrari na američki način“.

Italijani su dobili šasiju novog primerka modela 410 Superamerica, a većina izvora će se složiti da je Vilk bio taj koji je izabrao dizajnerski pravac i često je posećivao Italiju dok nije bio zadovoljan svakim detaljem. Takođe mu se očigledno dopao spomenuti Chrysler Dart razvijen baš od strane Ghije, i dva automobila će deliti mnogo toga.

Očigledno je da su potražili inspiraciju u američkim četvorotočkašima iz pedesetih godina, pošto su pružali mnogo hroma i poveći spojler, to jest rep. Ferrari ne bi bio Ferrari bez svoje upečatljive crvene boje, a celokupna školjka je razvijena od aluminijuma. Automobil je bio jednako dramatičan i po pitanju enterijera, i na prvi pogled je više ličio na nekog „Frankenštajna“ napravljenog u privatnoj garaži, nego na model od velike i cenjene kuće kao što je Ghia.

Ali dok stil možda nije bio italijanski, mehanika svakako jeste. Model 410 Superamerica je pokretao 5,2-litarski benzinac sa dvanaest cilindara koji je oslobađao 365 „konja“. Snaga se prenosila na zadnje točkove preko četvorostepenog manuelnog menjača, a 0473SA je mogao da dostigne maksimalnu brzinu od 270 km/h.

Ovaj specijalni automobil je debitovao na Sajmu automobila u Torinu 1956. godine, posle čega je brodom poslat za Njujork. Vilk ga je preuzeo u luci i lično vozio do rodnog grada Milvokija u američkoj saveznoj državi Viskonsin.

U njegovom vlasništvu je ostao sve do smrti 1970. godine, posle čega je nekoliko puta promenio vlasnike i danas se nalazi u privatnim rukama. Retko kada se pojavljuje na skupovima, a kada vlasnik to i uradi, prema očekivanju obično privuče veliku reakciju publike.

Nismo sigurni kakvo je mišljenje Enco imao o modelu 0473SA, ali ćemo pretpostaviti da nikako nije bilo pozitivno, pošto je Ghia retko kada ponovo sarađivala sa Ferrarijem. Ovaj posebni model je svakako nešto specijalno, ali na kraju dana, retko ko je imao koju lepu reč da kaže na njegov račun, pa je Ferrari nastavio da nudi Jenkijima samo čistokrvne italijanske četvorotočkaše.

Zoran Tomasović

(445)