Zanimljivost dana: Champion – zaboravljeni nemački mališa

O dešavanju u razrušenoj Evropi smo dosta puta pisali na našem sajtu, posebno u sekciji „Zanimljivost dana“. Ipak moramo da se podsetimo priče da bismo razumeli zašto je predmet današnje rasprave uopšte nastao. Njegovo ime je Champion i mnogi će reći da je u posleratnom periodu važio za jedan od najzanimljivijih četvorotočkaša koje je Nemačka mogla da predstavi.

Možda zato što je dizajnerski jako podsećao na Volkswagenovu „Bubu“, ili pak zbog pomalo smešne tehnologije, ali kada sam prvi put ugledao fotografije znao sam da moram da napišem priču o njemu. Tako da ovo je priča o Championu, narodnom nemačkom automobilu koji je stavio na točkove mnoge posle Drugog svetskog rata.

Kao što znamo, rat je završio 1945. godine, a kupovna moć je taba bila izuzetno slabašna. Nestali su mnogobrojni brendovi sa visokom cenom, a publika je uglavnom kupovala Volkswagen Type 1 to jest „Bubu“, Citroen 2CV „Spaček“, Renault 4CV i ostale narodne velikane.

Mnogim nemačkim firmama je u početku bilo u potpunosti zabranjeno da uopšte proizvode automobile zbog saradnje sa nacistima, a u takvim uslovima se rodili takozvani „bubble“ četvorotočkaši. Reč je o modelima koji su delovali jako balonasto, i pritom bili malim dimenzija sa malom masom zbog koji su zapravo padali u kategoriju motocikla. Štaviše, možda je Isetta najpoznatiji „bubble“ velikan, ali su klasu upravo osnovali Nemci i to konkretno firma Fuldamobil.

To nas dovodi do firme ZF sa juga Nemačke koja zapravo posluje do današnjeg dana kao snadbevač delova mnogih giganta. U posleratnom periodu ZF je napravio prototip primeraka malog dvoseda s motorom zapremine 200 kubika i s jednim cilindrom, koji je zapravo preuzet iz kosilice za travu.

Na prvi pogled je izgledao kao umanjena „Buba“, koji je očigledno bio inspiracija, sa motorom postavljenim pozadi, ali dosta jednostavnijom i jeftinijom mehanikom. Međutim, ZF nije imao finansijske mogućnosti da krene sa serijskom proizvodnjom. pa je prodao prototip nekadašnjem BMW-ovom inženjeru Hermanu Holbajnu.

Ovaj je osnovao firmu Champion Automobilwerke u Paderbornu 1949. godine i odlučio da startuje sa proizvodnjom. Prvi model firme je nosio ime Champion 250 i bio je dugačak svega 285 centimetara uz širinu od 136 cm. Masa vozila je varirala između 220 do 250 kilograma, zavisno od opreme. Model 250 je pružao izbor između dva Triumphova motora iz motocikla zapremine 250 kubika.

Onaj sa jednim cilindrom je razvijao šest konjskih snaga dok je verzija sa dva cilindra bila dvostruko moćnija. Sudeći prema objavama izvora iz navedenog perioda, bazni model je imao maksimalnu brzinu od 60 km/h dok je onaj moćniji bio za deset kilometara na sat brži. Njegov najpoželjniji detalj je svakako bila cena koja je iznosila svega 2.400 maraka, a radi poređenja „Buba“ je koštala 5.300 maraka. Proizvodnja modela 250 će trajati samo tri godine (od 1949. do 1951.), a zavisno kojim izvorima vertujete, prodato je između 225 i 400 primeraka.

Iako je 250 imao solidan početak za novu privatnu firmu, Champion je znao da mora da unapredi dimenzije i posebno mehaniku ukoliko želi da ostvari veći uspeh. Ponovo je „Buba“ korišćena za inspiraciju, ali i Fiat 500 Topolino, s koga je preslikan kabrioletski krov. Masa je porasla na 520 kilograma, a veliko unapređenje je usledilo i po pitanju ogibljenja, sve da bi se poboljšala udobnost.

Ipak, najveća izmena je billa ona u segmentu mehanike. Champion se zahvalio Triumphu za pomoć i dotadašnju saradnju i sklopio ugovor sa domaćim proizvođačem motocikla ILO. To je povećalo zapreminu motora na 398 kubika pa je novitet dobio i novo ime 400. Sa 14 konjskih snaga u „prtljažniku“, mogao je da dostigne maksimalnu brzinu od 85 km/h.

Nažalost, sve navedene izmene su svakako bile dobrodošle, ali je 400 sada koštao 4.300 maraka i nije bio značajno jeftiniji od „Bube“ u pristupačnoj kategoriji. Tokom 1951. i 1952. godine je isporučeno oko dve hiljade primeraka pre nego što je originalni Champion bankrotirao, a kontrolu nad kompanijom preuzela firma Nennhofer.

Oni su izvršili još neke dodatne izmene, kao što je prelazak na Heinkelov motor sa 16 „grla“, ali posle svega godinu dana Champion je opet tražio kupca. Uspeva da ga pronađe u vidu kompanije Thorndahl iz Danske koja je donela nekoliko novina.

Predstavljen je model 500G sa Heinkelovim motorom zapremine 452 kubika i 18 konjskih snaga koji je zapravo bio karavansko izdanje ranijeg modela 400. Mogao je da dostigne maksimalnu brzinu od 90 km/h, a tokom 1954. godine je prodato samo dvadesetak primeraka. Upravo je 500G danas najpoželjniji Championov model zahvaljujući svojoj ekskluzivnosti.

Posle 1954. godine Danci su ostali bez kapitala, a vlasništvo nad Championom preuzima firma Maico po veoma pristupačnoj ceni. Oni će nastaviti da proizvode modele 400 i 500G sve do 1958. godine, ali se prodaja nikada neće oporaviti.

Spomenućemo da je tokom poslednje godine predstavljen i sportski kabriolet dizajniran od strane švajcarske dizajnerske kuće Beutier Brothers. Veruje se da je tokom deset godina proizvodnje fabriku napustilo nešto manje do deset hiljada jedinica, od čega je 70% kompletirano tokom vladavine spomenutog entiteta Maico.

Lako bi bilo osuditi Champion kao samo jedan u nizu zaboravljenih automobila sklapan od strane kompanija koje su bankrotirale onog momenta kada se Evropa oporavila od ruševina i kada su kupci počeli da zahtevaju bolje i skuplje četvorotočkaše.

Međutim, nikako mu se ne može osporiti poseban šarm za koji verujemo da nijedan „bubble“ automobil nije mogao da pruži, a ako ni zbog čega drugog, onda baš zbog ovog podatka. Dakle, ovaj „šampion“ definitivno zaslužuje svoje mesto u automobilskoj istoriji.

Zoran Tomasović

(416)