Od Pariza do Pekinga, biće zemlja biciklistička!

Da mi je neko pre par decenija rekao kako će bicikli i ostali dvotočkaši, sa ili bez pomoći termičkih i električnih motora, postati dominantno prevozno sredstvo u velikim gradovima kao što je Pariz, verujem da bih mu bez oklevanja odgovorio da lupeta gluposti…

Da se razumemo, nemam ništa protiv dvotočkaša, dakle bicikla, mopeda, skutera i motocikla, štaviše, izuzmemo li poslednji, za koji nemam adekvatnu dozvolu, volim da ih vozih kada mi se ukaže prilika. Ono što me revoltuje, i to ne samo kada se radi o saobraćuju, jeste neravnopravnost, odnosno privilegije pojedinih na račun ostalih. Da ne okolišem, ima nekih desetak godina kako su automobili, pa samim tim i automobilisti, proglašeni za prljave štetočine, koje po svaku cenu treba proterati s ulica, ili u najmanju ruku znatno smanjiti njihov udeo u urbanim sredinama.

Kako? Jednostavno sve strožim normama o količini štetnih izduvnih gasova, odnosno uvođenjem tzv. vinjeta (oznake od 1 do 5), koje ograničavaju ili totalno zabranjuju cirkulaciju starijih, „prljavih“ vozila, odnosno svim motornim vozilima u pojedinim delovima Pariza. Ogromne arterije, tj. pojedini bulevari s više traka, od nedavno su zatvoreni, što prouzrokuje neviđene saobraćajne gužve u drugim delovima grada, čime se zagađenje vazduha samo „preseli“ malo dalje.

Za one koji poznaju „grad svetlosti“ navešću samo čuvenu ulicu Rivoli, jednu od najvažnijih i najširih, u dužini od više kilometara, kao i jednosmerne bulevare koji se protežu s obe strane reke Sene, koji su ranije povezivali istok i zapad grada s kružnim tokom saobraćaja, poznatim kao Periferique (čita se „periferik“ i ima 36 km dužine).

Paralelno s ovim merama, svake godine smanuje se broj parking mesta u samom gradu, uz sve veće tarife za parkiranje, te se recimo u širem centru u proseku plaća 4 evra sat (uskoro 6 evra), odnosno i više ukoliko se radi o podzemnim parkinzima. Samo dogodine, gradonačelnica Pariza, izvesna Anne Hidalgo (po opredeljenju „zeleni socijalista“), predvidela je ukidanje još oko 160.000 parking mesta (ukupno ih ima nekih 600.000), prostor koji će biti transformisan u trotoare, zelene površine i biciklističke staze, iako su u poslednjoj decenijii  ovi već oteli dobar deo bulevara i avenija.

Umesto tri saobraćajne trake, koliko su uglavnom imali, sada je automobilistima ostala samo jedna, druge dve rezervisane su za autobuse, taksi vozila i bicikliste. U početku, dakle pre nego li je nastupila masovna transformacija grada, biciklisti i autobusi su delili jednu, pod uslovom da je ova bila dovoljno širine (zakon spominje 4,5 m), no malo po malo, petogodišnjim planom od 2015. do 2020. godine izgrađeno je još 60-ak kilometara biciklističkih staza, ili preciznije rečeno dvosmernih „biciklističkih auto-puteva“, širine između 2 i 2,5 metara, dakle kao jedna saobraćajna traka za automobile!

I to samo u Parizu, ne računajući okolne opštine kao što je Pantin gde živim, koje su se nadovezale, stvarajući tako mrežu biciklističkih staza, nazvanih REV (reseau express vélo, ili u prevodu biciklistička ekpresna mreža). Dakle, par stotina kilometara biciklističkih bulevara koji sa svih strana ulaze u prestonicu i presecaju je iz pravca sever/jug i istok/zapad. Investicije koje su grad s okolnim opštinama do sada koštale gotovo 200 miliona evra, s tendencijom daljnjeg razvoja i ulaganjem novih sredstava.

Sve navedeno verovatno će vam se učiniti pozitivnim, i u principu se slažem. Jeftino je i zdravo voziti bicikl, ne zagađuje se okolina i nema problema s parkiranjem. Problem je što ne mogu svi da ih „uzjašu“, niti da se, uprkos inovativnim rešenjima koje možete videti na fotografijama, njima transportuje čitava porodica, odnosno obavi nedeljna kupovina u super marketu. Još manje ga koristi kao transportno vozilo malih privatnika i nebrojenih službi za održavanja i transport robe, koji u milionskim gradovima čine ogroman procenat svih četvorotočkaša.

Moji prijatelji „batimanci“ (građevinari), s kojima tu i tamo obavim poneki poslić, sve više odbijaju gradilišta gde se ne može parkirati ili provizuarno zaustaviti u ulici, jer kako odneti materijal i tone šuta, sigurno ne nekakvim „teretnim“ biciklom? Verovali ili ne, nema dana da ne „popiju“ i po nekoliko kazni od najmanje 50 evra (za normalno ali neplaćeno parkiranje), pa do 135 evra ukoliko su se na kratko zaustavili u recimo autobuskoj traci ili negde gde ne smeju.

Ne, nema nikakve potrebe da im kaznu napiše saobraćajna ili komunalna policija, odnosno neka od privatnih službi angažovana od strane opštine, nebrojenim kamerama instaliranim bukvalno na svakom ćošku ili raskrnici, ne može se pobeći. Iako se svojski trudim da respektujem pravila, u poslednjih par meseci platio sam nekoliko stotina evra kazni isključivo „zahvaljujući“ video-nadzoru, potpuno nesvesno i nezasluženo.

Primera radi, jedan od bulevara koji često upotrebljavam, do pre par godina imao je tri saobraćajne trake za automobile, danas je, kao što sam gore naveo, krajnja desna rezervisana za bicikliste, srednja za autobuse i taksiste a leva, za automobiliste. Dakle, ukoliko se želi skrenuti udesno moraju se svi propustiti (svima je istovremeno zeleno svetlo), što zna biti veoma komplikovano i opasno, na stranu što time blokirate vozače iza. Svako prestrojavanje je zabranjeno jer se tako uđe u autobusku traku (gde me je i uhvatila kamera), neophodno je znači ući u raskrsnicu i čekati da se svi „izređaju“, pod uslovom da biciklisti, kao i trotineti i skuteri koji su redovno u biciklističkoj traci, ne prođu kroz crveno svetlo, što je uglavnom slučaj!

Reći da je za neiskusne vozače ovo prava noćna mora, malo je, sobraćajke s tragičnim završetkom česta su pojava. Posve normalno, jer pored tolikog broja dvotočkaša sve je više onih koji ne poznaju i ne poštuju saobraćajna pravila, ili još gore ni nemaju kontrolu nad njima. Na to treba dodati sve masivniju upotrebu električnih bicikla i ostalih električnih naprava, sposobnih razviti brzinu od 30-40 km/h, pa i znatno više.

E, tu počinje novo poglavlje o javnoj upotrebi alternativnih prevoznih sredstava, s kojima su opština Pariz i na desetine okolnih skopile ugovor. O ovome sam već pisao no nije na odmet ponoviti da je čitava priča počela pre 6-7 godina, kada su francusku prestonicu i ostale velike gradove preplavili bicikli za javnu upotrebu, nazvani Velib (skrećenica od reči velo, tj. biciklo i liberte). U tu svrhu, predviđeno je na stotine „stanica“, postavljenih nedaleko jedna od druge, kako bi zainteresovani mogli na brzinu „uzjahati“ bicikle, koje će nakon upotrebe odložiti blizu željene destinacije, ili gde god požele.

Uz nekoliko prekida i novog ugovora s drugom kompanijom, opštinske vlasti odobrile su upotrebu i drugim zainteresovanim firmama, koje su u prednosti jer se uzimaju i ostavljaju bilo gde, zahvaljujući integrisanoj satelitskoj navigaciji! No, ni to nije bilo dovoljno te su se u igru uključili i električni trotineti, isto tako za javnu upotrebu, trenutno ih u Parizu ima oko 15 hiljada. Za kratko vreme na ulicama i trotoarima osvanuli su „mali zeleni“, tj. trotineti američke kompanije Lime, specijalizovane za iznajmljivanje ovakve vrste dvotočkaša.

I to ne samo u Parizu, već i drugim velikim francuskim i evropskim gradovima (Lion, Berlin, Frankfurt, Prag, Beč, Budimpešta, Brisel, Lisabon, Stokholm). Odmah nakon Lime, pojavili su se i ostali konkurenti, kao što su Bird, Flash, Bold, Jump (vlasnistvo UBER-a), Wind, na šta treba dodati nebrojene privatne trotinete, često perfomantnije nego li skuteri od 50 cm³…

Uspeh je bio momentalan, i staro i mlado bacilo se na trotinete, pre svega zbog jednostavnosti koncepcije i niske cene iznajmljivanja. U startu su se i oni uzimali i ostavljali gde se poželi, sva sreća te je od prošle godine uvedeno malo reda, sada imaju označena mesta gde im je „gnezdo“, naravno opet na štetu parkinga za automobiliste. U međuvremenu bilo je nebrojeno padova i saobraćajki sa smrtnim ishodom (poslednji od pre par dana kada su dve devojke na trotinetu, što je zabranjeno, udarile pešaka koji je usled pada preminuo, a ove pobegle), tako da je kompanijama koji ih iznajmljuju postavljen uslov da ograniče njihovu maksimalnu brzinu na 10 km/h, u protivnom biće zabranjeni, kao što je to slučaj u mnogim evropskim gradovima. Kamo te lepe sreće…

Podrazumeva se da se i infrastrkutura za bicikle poboljšava, pored sve brojnijih mesta na otvorenom prostoru, gde se mogu odložiti i vezati, od nedavno predviđeni su i specijalni podzemni parkinzi. Isključivo za bicikle, mada je sve je više i javnih podzemnih  parkinga za automobile koji su im otvorili vrata. Jer krađe i degradacija su svakodnevni, posebno od kako su pojedini postali pravi tehnološki dragulji, vredni više hiljada evra.

Negde početkom prošle godine po prvi put sam se sreo s nekakvim velikim metalnim kavezom (pogledajte fotografiju), odnosno skloništem za bicikle na sred ulice (pogodili ste, zauzimaju više parking mesta), za vlasnike koji nemaju gde da ih sklone i ne žele preuzeti rizik da ih ujutru ne pronađu. U svaki staje najmanje 6 bicikala i podrazumeva se da se iznajmljuju, dok je pristup omogućen smartfonom ili karticom, kao što je to slučaj s iznajmljivanjem bicikla i trotineta, odnosno električnih skutera i automobila.

U tom kontekstu smešna je rasprava koja je na Fejsbuk profilu AR nedavno privukla na stotine komentara, podsećanja radi reč je o jednoj simpatičnoj osobi lepšega pola na motociklu, koja se po Beogradu provlači između blokiranih automobila. Dvotočkaši se po Parizu voze svuda, između automobila, trotoarom, biciklističkim stazama, ulicama i bulevarima u kontra pravcu, postoji samo jedno pravilo, nema pravila!

Upravo zbog toga, verujem da ću pod stare dane bataliti automobil za svakodnevni transport, za kraće distance sve više i sam koristim bicikl. Upravo u mom kraju, maltene ispod prozora, opština je pre par meseci završila radove na nekoliko eksperimentalnih raskrsnica, nazvanim „carfur Holondese“ (holandska raskrsnica). Slike govore više od reči, biciklističke staze označene su jarko zelenom bojom i u samoj raskrsnici zaštićene su desetinama stubića, koji komplikuju, odnosno onemogućuju polukružno okretanje većih vozila i kamiona.

Naravno i ovde su na štetu automobila, nekadašnje 2-3 trake svedene su na jednu, što i izvan „špiceva“ prouzrukuje ogromne gužve i samim tim veće zagađenje vazduha! A kako se biciklom ne mogu svakodnevno odvesti do udaljenijih destinacija (pres vozni parkovi su i po 50-ak kilometara izvan grada), sve više razmišljam da pod stare dane „pazarim“ neki omanji skuter, nakon epidemije Covida javni prevoz mi se nikako ne uzima.

Ruku na srce, iako i dalje nedovoljno razvijen, poboljšao se u poslednje vreme, tramvaji i električno-hibridni autobusi sve su brojniji. Bilo kako bilo, Pariz i ostali veliki evropski gradovi nikada više neće biti ono što su bili!

Dok ovo pišem vodi se sve veća polemika nakon odluke gradskih vlasti da dogodine zatvore za saobraćaj motornih vozila čitave gradske četvrti, konkretno od 20 „arodismana“ (opština), koliko ih ima glavni grad Francuske, biće zabranjeno čak šest u centru! I to ne samo za  automobile s unutrašnjim sagorevanjem, već za sve automobile, računajući i električne!

E da, dragi moji internet prijatelji, uživajte u vašim červorotočkašima dok još možete, pre ili kasnije sve navedeno verovatno će doći u Srbiju i susedne zemlje! Malo u šali, malo u zbilji, rekoh nedavno jednom drugaru mojih godina, sva „sreća“ što smo omatorili te nas za par decenija, ako ne i pre, neće biti da gledamo sve ovo…

Tekst i fotografije: Perica Rajković

(473)