Pakao kupovine polovnog automobila

Redakcija AutoRepublike prenosi ispovest koja odlično opisuje sve poteškoće sa kojima se danas sreću oni koje žele da kupe polovan automobil u Srbiji.

Nakon cele ove frke u vezi sa korona virusom rešio sam da kupim sebi polovan automobil. Za novo vozilo nisam dovoljno “opremljen” u finansijskom smislu, stoga sam primoran da se rešim za jeftiniju varijantu.

Moram da napomenem da vozačku dozvolu posedujem 12 godina i vozim s vremena na vreme, no do sada mi lični automobil zaista nije bio neophodan. Za život sam odabrao lokaciju u Novom Beogradu odakle većinu svojih obaveza mogu završiti uz pomoć gradskog prevoza, bicikla ili peške…

Tako je bilo dok nije krenulo ovo zlo sa koronom. Ne umem da objasnim koliko mi je bilo teško kada sam bio zaražen, pa se mučio kojekakvim prevozima da dođem do doktora. Onda nakon korone usledile su za mene još veće muke.

Gubim dah, ne mogu da prepešačim jedan kilometar bez ozbiljne pauze nakon toga, i sve to nikako da u potpunosti nestane, iako je prošlo gotovo osam meseci otkako sam preležao infekciju. Zato sam rešio da je vreme da iznova posetim doktora, te da kupim automobil i u budućnosti se oslanjam na njega kad mi zatreba.

Ono što moram da istaknem jeste da automobilima imam samo najosnovnija znanja, a tu industriju ni malo ne pratim – prosto me ne interesuje. Počeh tako da istražujem po internetu, nađoh mnoštvo saveta, što me je sve stavilo pred ogromne nedoumice.

Budžet za kupovinu automobila mi je oko 6.000 evra, možda bih mogao da se “pružim” koju stotinu više, ali je to u suštini gornja granica. Za taj novac našao sam ogroman broj automobila, nakon čega sam počeo da sužavam potragu.

Potreban mi je mali gradski automobil, ono što se svrstava u B ili A segment. Živim sa devojkom, nemamo potreba za velikim vozilom, a i manje dimenzije će mi više odgovarati zbog lakšeg parkiranja.

Video sam da postoje sajtovi gde se može platiti da vam neko drugi pronađe dobar primerak polovnjaka, ali nešto nemam poverenja u takve kombinacije. Dugo sam bio i u dilemi dizelaš ili benzinac, pogotovo što sam video nekakve apstraktne brojke potrošnje goriva u raznim oglasima i forumima, naravno u vezi sa dizelašima.

A onda nađoh i gomilu informacija i iskustava – nemoj auto iz inostranstva, pogotovo ne dizel, svi skidaju kilometražu, nemoj japanske automobile ima malo delova, nemoj francuske oni su skupi za održavanje… Često su saveti bili i potpuno oprečni.

Stoga poslah poruku mom dobrom drugu inače članu redakcije AutoRepublike, na čiju molbu i pišem ove reči. Kako je on “u materiji” ispričah mu odmah o čemu se radi i u kakvom sam problemu. Ne znam zašto to nisam uradio odmah, jer sam od silnih saveta koje pronađoh na netu praktično dobio anksioznost, iako još nisam seo ni u jedan automobil da ga samostalno isprobam.

“Nemoj da gledaš dizelaše”, reči mi moj drug automobilski novinar. “Ti ćeš da prelaziš vrlo malo kilometara godišnje, pa ti benzinac taman odgovara”.

Uputio me je i da gledam one sa atmosferskim motorima, što bi trebalo da je manji rizik za eventualnu havariju od turbo verzija. Osim toga, naveo me je i na drugačiji pristup rešavanju ovog mog problema, koji je za nekoga “slatka muka”, a za mene je postao zaista pravi pakao.

U početku sam poučen “poznavaocima” materije gledao vozila Volkswagena i Škode sve po principu „samo Švabo bajo moj“. I u tom cenovnom rangu može zaista svašta da se vidi. No, prijatelj me je uputio da gledam što mlađi automobil, i da ako nemam kompleks oko toga šta vozim, za mnogo manje novca mogu pronaći primerke Dacije Sandero sa malo pređenih kilometara i starosti 6-7 godina.

Njegove preporuke stigle su i za Renault Clio (treća ili četvrta generacija) 1,2/75, Ford Fiestu sa nekim od benzinskih agregata, te Fiat Pandu takođe sa 1,2 motorom, pa i Fiat 500L. E, tu je priča dobila još jedan zaokret. Na njegov predlog, pogledah i nešto mnogo jeftinije, a što ispunjava moje potrebe.

Dakle, sumirao sam da mi je potreban auto B segmenta, benzinac, sa što manje pređenih kilometara, plus što mlađi – to bolji. Drug mi reče da pogledam Fiat Punto (Classic), te da tražim primerke kupljene u Srbiji i da ću sigurno pronaći nešto povoljno.

Tu mi se otvorio novi ugao gledanja na moj problem. U suštini od opreme, pored bezbednosnih vazdušnih jastuka i ABS-a, imam za želju klima uređaj i to je sve. Na automobil gledam kao na prevozno sredstvo od tačke A do tačke B.

Tako pogledah oglase za Fiat Punto i tu pronađem bar tuce automobila koji ispunjavaju moje uslove, i ne samo to – većina ih košta upola od mog budžeta! Koliko sam se dalje informisao na internetu, Puntov motor 1,2 sa 60 ks se pokazao kao baš dugotrajan, a kako neki od oglašenih Punta u Srbiji imaju manje od 70-80.000 pređenih kilometara i često samo jednog vlasnika prelomih u sebi da se počastim jednim primerkom.

Trenutno sam u poslednjoj fazi pregovora sa jednim vlasnikom Punta koji je do sada nakupio samo 72.000 km. Za vikend idem kod njega i nosim novac sa sobom, ukoliko se pokaže da je u servisu sve u redu sa automobilom. Kolika je konačna cena ne mogu da kažem, jer smo se dogovorili da to bude 2.850 evra, ali dok se ne rukujemo i ne stavim potpis na ugovor, to je i dalje samo usmeni dogovor.

Nadam se da ću od vikenda i ja postati vlasnik automobila, a poenta celog ovog teksta jeste da se onima koji se nađu u sličnoj situaciji kao ja, a ne znaju mnogo o ovoj temi uputi topla reč i da možda primene “manje je više” taktiku.

Čini mi se da će meni doneti sreću, ali hajde da ne baksuziram…

Napaćeni i neupućeni kupac

(4519)