1. Home
  2. Glas Republike
  3. Stiže novi model kažeš?
Stiže novi model kažeš?
4

Stiže novi model kažeš?

3.71K
4

Sa svojih nepunih trideset godina, suočio sam se sa magičnom mogućnošću da telefonske razgovore obavljam sa bilo koje lokacije, u svakom trenutku, u svakoj pozi, potpuno nezavisno od telefonskog priključka i onih tananih kablova.

Da, opojno saznanje i nove moći su počele da me animiraju. Analizirao sam te male sprave, čitao o njima, gledao u mobilni telefon iščekujući da pozvoni i da konačno popričam sa nekim. Mlad organizam, a prihodi niski. Nije bilo novca za basnoslovne celodnevne razgovore. Pa još kada sam smogao finansijsku moć da platim dodatnu uslugu identifikacije brojeva za dolazne pozive. Bila su to lepa vremena. Pripravnička.

Kako su stepenice u karijeri postajale sve više, tako su se ređali manji ali skupoceniji primerci: prvo Motorola (veličine banatske cigle), pa Ericsson, Siemens i onda Nokia… Jedna, druga, treća. Radosti nije bilo kraja. Onda je u jednom trenutku postalo jasno da pred svetom mogu da opravdam činjenicu da posedujem dva mobilna telefona. Jer, Bože moj, šta ako se isprazni baterija u jednom od njih? Kako preživeti? Ili, šta će sa svetom da se desi dok sam ja nedostupan jer u području u kom se nalazim nema stabilnog MTS signala? Naravno, dva aparata su postala nasušna potreba. Preduslov za normalan život.

A onda, pre nekih desetak godina, ulazim u kancelariju, zajapuren od penjanja uz stepenice na peti sprat (zbog kvara lifta, ne zbog sportiste u meni), i prvi objekat na koji nailazim je sto sekretarice. A na stolu, pored tastature, tri telefona. Svi do jednog mobilni aparati!

“Ko ti je to ostavio telefone, Ana?”, upitah.

“Kako to mislite, pa moji su”, uzvrati. “Sva tri tvoja?”,  zbunjeno nastavih. “Pa, da. Ovaj je privatni, ovaj službeni, a ovaj je pre-paid”.

Nije prošlo ni pet minuta, odrekao sam se svog drugog telefona. Nije prošlo ni par meseci, odrekao sam se i jednog od najskupljih modela onog doba,

Od tada, do danas, jedan mobilni telefon je u upotrebi. I taj jedan jedini telefon, po pravilu nije plaćen više od 200 do 250 evra.

Dojadilo mi je. Na svakih šest meseci, cena mu padne na polovinu. Na svakih šest meseci na tržištu je već novi model, koji je po mnogim karakteristikama “bolji” od prethodnog. Samo što meni te mogućnosti nisu značile ništa, jer mi je telefon bio potreban za razgovore, a ne za, ne znam ni da pobrojim sve te skraćenice upotrebljene da označe nove (ne)potrebne funkcije… Mnogo bi mi više značilo da su sitni kvarovi mogli da budu popravljeni, a i da su aparati pouzdaniji (baš kakvi su prethodnici i bili), a ne da zbog banalnog problema moram da zamenim telefon.

Ne, ne, nije ovo članak o istoriji mobilne telefonije i ličnom doživljaju o razvoju iste.

Ovo je, u stvari, reakcija revolta na novoformirane tržišne segmente u automobilskoj industriji. Samo čekamo najavu i pojavu nove klase: cross country kupea, shooting brake krosovera, sportskih pikapova. Nekada je BMW imao serije: 3, 5, 6, 7 i 8, od kojih su “dostupne” bile prve dve serije. Šta je ovo danas? X serija sa uskoro 8 predstavnika, “I” serija koja se tek formira, kao i svi oni brojevi u tradicionalnoj numeričkoj seriji…

Ovo je uvod zonu početka ozbiljne averzije prema politici koju intenzivirano sprovode proizvođači automobila. Smene generacija su postale toliko česte, da dok “dlanom o dlan” vaš automobil, star dve do tri godine, više nije aktuelan. Odnosno, prevaziđen je.

Ovo je reakcija na to što nam proizvođači ne dozvoljavaju da se saživimo sa svojim ljubimcem, da zajedno stvorimo brojne uspomene. Kao što su to nekada mogli naši roditelji. Automobil je bio, bezmalo kao član porodice. Kada se kupuju nove gume, zna se, nema se za novu jaknu, za bioskop. Registracija automobila i rekreativna nastava, nikako nisu mogle da se dese u istom kvartalu. Delili smo kućni budžet kao braća rođena, porodični Moskvič, roditelji, sestra i ja.

Današnji klinci ne znaju šta znači “generalna”. Nisu čuli ni za prvu, ni za drugu specijalu. Danas se to ne radi, današnji automobili ne bi ni mogli da podnesu intervencije tog tipa, jer je debljina metala na klipovima isuviše mala, danas se automobili bacaju. Oprostite, “forwarduju” se na Balkan i ostale rajske oaze za islužene mašine.

 

Jer novi modeli moraju da se prodaju, proizvodne trake ne smeju da zastanu. Potrebno je kreirati toliku tražnju, jer je Upravni odbor zacrtao ovoliku ili onoliku stopu profita na kraju godine. Već uveliko je formirano potrošačko društvo, odnosno zajednica u kojoj se stimuliše besmislena potrošnja, kako bi svi u ekonomskom lancu mogli da prodaju nove i nove proizvode, nove i nove usluge. Odnosno, robu koja nikome zaista ne treba.

Ono što se upravo dešava već neko vreme odnosi se na činjenicu da automobile trebamo da prestanemo da tretiramo delom imovine. Automobili su postali čist trošak. Znači, onog momenta kada ga kupite, proknjižite plaćeni iznos na porodične troškove, i završena priča.

Iz ovih razloga se dešava tranzicija ka iznajmljivanju automobila na duži period, odnosno zajednička upotreba vozila od strane više vlasnika.

Iz vremena kada su automobili imali dušu.

Automobili su postali depersonalizovani, a nekada su bili tako cool, a takvim su ih činile naše uspomene i emocije za koje smo imali dovoljno vremena da ih odnegujemo. Vremena koje nam danas proizvođači uskraćuju.

Čemu onda izdvajati ogromne sume za automobil? Pa još i za zasnivanje pretplatničkog odnosa za korišćenje dodatne opreme, za šta nas polako pripremaju proizvođači.

To više nije iracionalna odluka, kao prethodne decenije što je bila. To postaje suicidna odluka, u ekonomskom smislu.

U osnovi, u meni je prisutan strah od potpunog urušavanja i kolapsa, ne samo automobilske industrije, već celokupne svetske ekonomije, koja počiva na ovim osnovama.

Zvezdan Božinović 

(3707)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
guest

4 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments
Vandaman

Uze mi čovek reči iz usta! Bravo za teks!

Zvezdan

Hvala druže puno 🙂 Baš mi je milo da vam se dopalo pisanije

Vlada

Odlican text. Ja sam to ukapirao odavno i vozim VW T4 kombi, vec petnaestak godina. Bolje mi ne treba. Nema klimu, ali nema ni zamajac koji kosta ko zna koliko na kombiju, nema kompjuter ali kad ti nestane goriva zaustavis prvi traktor i zamolis za 2 litre, kolko da stignes do pumpe. U njemu spavam na kampovanju, prenosim sta god mi padne na pamet, vozim puno drugara, kad idemo na utakmicu…ma sve moze. Ne dam ga ni za jedan novi. Pozdrav

Miloš

Gledano sa „ličnosne“ tačke, jedino se MOŽDA isplati (isplativost kao saputnik sa kojim sabiramo uspone uz kilometr, pa i praćenje trendova) neki porše 997 kao vizuelno najbliži originalu samim tim i klasik, ili Citroën C6 kao bliži džepu, BMW e38 e39… Još ima „živih“ auta samo ko kako može da priušti