U proteklih nekoliko reportaža o poseti muzejima, posvetio sam pažnju onim institucijama koje sam video u američkoj saveznoj državi Indijani. Da se posetimo tih doživljaja. Sve je započeto jednim od muzeja koji me je najviše oduševio, a koji je nazvan Auburn-Cord-Duesenberg u gradu Ouburnu, a odmah pored njega nisam krio razočarenje koliko je muzej National Automotive & Truck lošije urađen. Put u Indijanu sam završio posetom najstarijem američkom proizvođaču Studebakeru, a zatim je usledio put ka kući u federalnu jedinicu Amerike, Viskonsin, gde sam posetio muzej Wisconsin Automotive, o čemu pričamo u daljem tekstu.
Iako nosi drugačije ime, postavka ove institucije zapravo baca fokus na relativno nepoznati brend Kissel. Nalazi se u gradu Hartford koji je udaljen oko sat vremena vožnje zapadno od najvećeg grada u ovoj saveznoj državi, to jest od Milvokija. Sam Viskonsin nikada nije bio neki centar automobilske industrije, iako se u njemu nekada nalazio veliki broj fabrika General Motorsa, Forda, Chryslera i AMC-a.
Naravno, priča bi o motociklima bila sasvim drugačija pošto je Milvoki sedište Harley Davidsona, a njegov muzej smo posetili početkom ove godine, o čemu ste mogli da čitate ovde.
U svakom slučaju, muzej Wisconsin Automotive se nalazi na lokaciji nekadašnje fabrike marke Kissel, a koja je izgrađena još tokom dvadesetih godina prošlog veka. Spomenuti Kissel je inače osnovan 1906. godine, od strane Luisa Kisela i njegova dva sina Džordža i Vilijama. Brend se ne može nazvati poznatim, čak ni u Viskonsinu pa je tako autor ove priče imao samo bazno znanje o Kisselu pre posete muzeju.
Kompanija nije proizvodila samo putničke automobile već i taksije, kamione i vozila za službovanje kod vatrogasaca i ekipa hitne pomoći. Štaviše, tokom Prvog svetskog rata Kissel je isporučio 30 vozila hitne pomoći i još 50 teških kamiona tadašnjoj Kraljevini Srbiji. Slično kao što je to slučaj i sa većinom manjih proizvođača, ni ova marka nije uspela da preživi Veliku depresiju i bankrotirala je krajem 1930. godine.
Od tada postoji mala grupa eksperata i kolekcionara koja se trudi da sačuva istoriju Kissela, a upravo su oni kupili nekadašnju fabriku i od nje napravili sjajan muzej. Možemo zaključiti da je barem četvrti deo svih vozila u muzeju, potpisan od strane ovog brenda, a možemo primetiti i raznu dodatnu opremu koju je Kissel proizvodio poput torbi, pneumatika, svećica, motornog ulja i još mnogo toga.
Takođe se može videti i originalni katalog ove kompanije sa crtežima i tehničkim detaljima koje su inženjeri i stilisti ručno pripremali pre nego što je objavljeno javnosti.
Ali ako vas ne interesuje ovaj brend, muzej ima još mnogo toga da ponudi. Posebno mi se dopala kolekcija vozila predstavljena pre Prvog svetskog rata kao što su Metz (1914.), Sears (1910.), Crow-Elkhart (1917.), Inter-State (1910.) i Cadillac (1906.). Većina je i dalje u originalnom stanju pa se organizatori verovatno drže one logike da original može biti original samo jednom i da bi svaka ogrebotina mogla da ispriča svoju autentičnu priču.
Muzej je takođe ponosan i na kolekciju automobila marke Nash i to onih iz ranih pedesetih godina prošlog veka. Takvi proizvodi su imali nadimak „bathtub“ ili u bukvalnom prevodu „kada“ pošto su izgledali, kao naopako okrenuta kada za kupanje, a takođe su bili jedni od prvih američkih proizvoda koje je dizajnirala neka inostrana kuća. U ovom slučaju, čast je pripala legendarnim Italijanima iz kuće Pininfarina.
Penjanjem na drugi sprat dolazimo do posebne prostorije gde se nalazi stari mehanički alat, ali i najjeftiniji automobil u istoriji. Njegovo ime je Smith Flyer i o njemu smo davno pisali u zanimljivosti dana. Uz njega se nalaze i upustva o tehničkim detaljima koja su takođe dostupna na internetu, pa tako svako može da napravi sopstveni Flyer u garaži.
Prolazimo dalje do dela koji je posvećen legendama auto-moto sporta iz Viskonsina. Među njima je svakako najpoznatije ime Meta Kenzeta, koji se još uvek takmiči u NASCAR šampionatu gde je osvojio titulu 2004. godine. Muzej poseduje nekoliko njegovih trkačkih automobila koje je kupio kada se zatvorio susedni muzej posvećen konkretno ovom vozaču.
Tu je još nekoliko zanimljivih proizvoda, kao što je Saab 900 SPG sa 1,6 miliona km na satu, o kome smo ranije pisali, ali i AMC Rambler iz popularne serije „Treći kamen od Sunca“ (3rd Rock From the Sun). Kako mi je rečeno, glumica Kristen Džonson je odrasla u Milvokiju i tokom godina je bila čest gost muzeja, pa je insistirala da Rambler bude doniran nakon što je snimanje serije završeno.
Poseban doživaj pravi i parna lokomotiva iz 1913. godine. U neka normalna vremena organizatori je koriste za lokalne vožnje oko fabrike, ali zbog poznatog problema oko epidemije virusa korone lomotiva je parkirana u hangar.
Većinu priča o automobilskim muzejima završim sa savetom da ih posetite ako vas put nekada navede na tu stranu, pa i kraj izveštaja o muzeju Wisconsin Automotive nije izuzetak. Možda će vas malo „smoriti“ veliki broj nepoznatih automobila marke Kissel, ali čak i ako je to slučaj, muzej pruža toliku varijacija na temu automobila, da će sigurno svako pronaći nešto šta mu se dopada.
Pogledajte galeriju.
Zoran Tomasović
(295)
Svaka im čast na sakupljanju ove kolekcije, mlade ova tema baš i ne interesuje, ali ima i onih koji se dive kako trudu potrebnom da se kolekcija sakupi, i očuva. Tako i samim automobilima, delovima, i umeću tadašnjih inžinjera.
Stvarno ne znam kako ovi muzeji opstaju … Ovo je 4. muzej koji sam posetio tog dana, i osim mene, brata i caleta – na prste jedne ruke mogu da nabrojim koliko je ljudi bilo tamo. Interesovanje publike je bas malo.
Sledeći put kada odeš u neki slični, pitaj kako opstaju, imaju podršku nekih proizvođača, sponzora… jer tu zaista ima posla.
U svakom slučaju, trebali bi da imaju pomoć auto industrije, jer je ovo fantastična kolekcija…istorija
Pricao sam malo sa tipom koji vodi ovaj Wisconsin Automotive muzej. Malo naporan tip koji je bukvalno isao iza mene i pricao mi istoriju svakog auta. Trazio je da neke aute ne slikam jer su na pozajmici od licnih vlasnika. Vecina drugih auta su donirani tokom godina. Novac uglavnom zaradjuju od prodaje ulaznica i od skupova koje organizuju tokom leta. Tipa naprave veliku skup gde prodaju suvenire, hranu i naplacuju svakom autu da se pojavi na skupu, plus onda ulaznice za takve skupove. Kapiram da ima i donacija i da vecina „zaposlenih“ su volonteri.