Zanimljivost dana: Kada dvorska luda nadmaši princa (a i kralja)

AMC Gremlin je jedan od najčudnijih automobila koje je Detroit ikada proizveo. Na prvi pogled je izgledao kao neslana šala, a svakako mu nije pomoglo ni to što je dobio ime po mitskom biću koje uništava avione tokom leta. Nije se mogao pohvaliti ni zbog mehanike, pošto su svi rani planovi pali u vodu, ali tokom jednog kratkog perioda je postojao paket nazvan Randall 401-XR na čemu bi mu pozavideli i najbrži svetski sportski četvorotočkaši.

Ideja o Gremlinu se rodila sredinom šezdesetih godina prošlog veka kada je AMC saznao da General Motors i Ford spremanu predstavnike u kategoriji „subkompakt“ (u Evropi poznatija kao B segment). Kao relativno mali automobilski proizvođač u to vreme, AMC nije imao finansijske moći da proizvede dostojnog rivala, pa se stvorila ideja da se na platformi budućeg kompaktnog (C segment) Horneta napravi jedan manji brat.

Dizajner Bob Nikson je skratio međuosovinsko rastojanje s 2.743 na 2.438 milimetara, a onda „odsekao“ zadnji deo vozila i tako od jednog napravio dva automobila. Gremlin je na taj način bio za oko 50 mm duži nego Volkswagenova Buba, ali opet kraći nego direktni rivali kao što su Chevrolet Vega i Ford Pinto.

Zvanična prezentacija je usledila prvog dana aprila 1970. godine, što je u još većoj meri donelo podsmehe, a početna cena od 1.879 američkih dolara (oko 15.689 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca) je bila jedna od najnižih u SAD-u. Većina primeraka je napustila fabriku s parom benzinaca sa šest cilindara u rednoj konfiguraciji, radne zapremine 198, 232 i 258 kubnih inča (3,3, 3,8 i 4,2 litra), da bi 1972. godine u ponudu uvršćen i V8 radne zapremine 304 kubna inča (5,0 litara).

Iako je razvijao ne baš preterano visokih 150 konjskih snaga, potrebno je reći da je Gremlin bio težak svega 1.200 kilograma i da je pritom koštao samo 2.200 najmanjih zelenih novčanica (današnjih 17.050 dolara). Za one koji su želeli solidne performanse za pristupačnu cenu, Gremlin V8 se pokazao sposobnijim nego značajno skuplji Ford Mustang ili Chevrolet Camaro.

Proizvodnja će trajati od 1970. do 1978. godine u SAD-u i još pet godina u Meksiku. Pronaći će 671.475 kupaca, pre nego što je preimenovan u Spirit i onda je kao takav živeo sve do 1983. godine. Iako je u početku bio izuzetno popularan, konkurencija unutar samog AMC-a u vidu Pacera je rezultirala time da Gremlin ima kraću karijeru nego što se originalno očekivalo.

Iako je ovaj „mališa“ uparen sa V8 motorom već imao solidan potencijal, postojali su oni koji su znali da postoji šansa za nešto više. Jedna od takvih osoba je bio čovek po imenu Grent Rendal i posedovao je uspešni izložbeno-salon AMC-a u gradu Mesa (američka savezna država Arizona). U spomenuto vreme nije bilo retkost da vlasnici salona tjunuju automobile i trkaju se da bi bili primećeni od strane „glavonja“ u Detroitu, a onda dobiju finansijsku nadoknadu da predstavljaju celokupni brend.

Ono što je Bob Tasca bio za Ford, Mr. Norm’s Grand Spaulding za Dodge, a čuveni Don Yenko za Chevrolet, to će Randall postati za AMC. Još od ranih šezdesetih godina se širom Arizone bavio amaterskim trkanjem, a brzo je stekao ime i reputaciju koja je išla da te mere da je imao mušterije širom SAD.

Kada je AMC u Gremlinu predstavio spomenuti V8, Rendal je zaključio da on nije ništa širi od još jednog drugog benzinca istog brenda. Reč je o motoru radne zapremine 401 kubnog inča (6,6 litara) koji se ugrađivao u Javelin AMX. Nije trebalo da prođe dugo, pre nego što se takav agregat našao pod haubom Gremlina, a Rendal ga je zatim predstavio čelnicima kompanije. Ovi nisu bili zainteresovani za serijsku proizvodnju, najviše iz razloga što su vladali strogi zakoni u vezi nivoa izduvnih gasova i potrošnje, ali su rado isporučili mehaniku.

Na taj način, Gremlin sa takvim motorom bi se i dalje našao na ulicama bez da AMC prekrši pravila, pošto bi se automobil vodio kao tjunerski proizvod.

Motori su sredinom 1972. godine počeli da stižu u Arizonu, a Rendal je vozilu dao ime 401-XR. Brojka se odnosila na radnu zapreminu agregata, slovo „X“ pa paket na kojem je bio zasnovan (Gremlin X), a ono poslednje „R“ je dodao kao aluziju na sopstveno preuzime. Ovaj specijalni model je na prvi pogled bio identičan s Gremlinom X sa manjim V8 motorom radne zapremine 304 kubna inča (5,0 litara), doduše s izuzetkom natpisa 401-XR koji bi bio na kraju svake bočne strane.

Ono što je bilo posebno impresivno jeste podatak da je automobil koštao tek 2.995 dolara ili 23.213 najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti novca. To je bila cena koja je za oko 800 „zelembaća“ (današnjih 6.200 dolara) nadmašivala naknadu za baznu konfiguraciju, ali je opet bila manja brojka nego ona za bilo koji mišićavi automobil (muscle car) slične snage.

A 401-XR je imao snage na pretek, i pored toga što su novi zakoni nametali zahtev da kompresija motora bude snižena. Spomenuti agregat se mogao pohvaliti s 255 „grla“ i maksimalnih 468 Nm obrtnog momenta. Testovi iz navedenog perioda pokazuju da je mogao da ubrza od nule do 100 km/h za oko pet sekundi i da pređe četvrtinu milje (402 metra) za samo 13,7 sekundi, što je bilo isto vreme kao ono koje su postizali najbrži mišićavi četvorotočkaši iz šezdesetih godina.

Rendal će da ponudi veliku seriju modifikacija, direktno preko svog salona, a novinari iz uglednog magazina Car & Driver su naručili jedan primerak sa svakom opcijom. Uspeli su da pređu četvrtinu milje za svega 12,2 sekundi, što je označilo da je 401-XR bio brži nego Shelby Cobra, Chevrolet Corvetta i ostali sportisti.

Iako je ovaj automobil imao sve uslove da ostvari veliki komercijalni uspeh, on je ipak izostao, najviše iz razloga što i pored velike snage i pozavidnih performansi, na kraju dana je i dalje izgledao Gremlin. Ako to nije oteralo mnoge potencijalne kupce, onda naftna kriza svakako jeste i Rendal će od 1972. do 1974. godine da napravi samo dvadeset jedinica. Neki su ostali u njegovom privatnom vlasništvu i služili kao promotivni primerci i mamci da firma prodaje što više automobila.

Nije nam poznato koliko je preživelo do današnjeg dana, ali brojka nikako ne može da bude velika i u onim retkim prilikama kada ih vidimo na aukcijama, obično menjaju vlasništvo za do 25 hiljada dolara. 401-XR do današnjeg dana važi za jedan od najekstremnijih američkih „subkompakta“, a ime Grenta Rendala bi trebalo da bude i istom košu kao i Taska, Jenko, Norm i ostali najveći tjuneri američke automobilske industrije…

Zoran Tomasović

(224)