Zanimljivost dana: Zaboravljeni prototip modeli s Shelby oznakom – Daytona Super Coupe & Lone Star

Ime Kerol Šelbi je izuzetno poznato svima onima koji koliko-toliko poznaju automobilsku industriju. Ovaj legendarni vozač, a kasnije i tjuner automobila, je započeo karijeru kao uzgrajivač pilića na farmi u američkoj saveznoj državi Teksas pre nego što je pobedio na čuvenoj trci 24 sata LeMansa, održanoj 1959. godine kao vozač Aston Martina. Svoju poziciju u istoriji kasnije je ojačao i kao osoba koja je spremila jednako veliki Ford GT40 za ovaj šampionat.

U svojoj bogatoj biografiji Šelbi je razvio veliki broj automobila. Neki od njih kao što su Cobra i specijalni primerci Forda Mustanga su veoma poznati. Oni drugi, kao što su Daytona Coupe i modeli tokom rada u Chrysler korporaciji su uglavnom zaboravljeni. U ovom izdanju zanimljivosti dana ćemo se pozabaviti nekim prototip modelima Shelbyja koji nisu videli serijsku proizvodnju.

Iako je Šelbi pobedio na 24 sata LeMansa, to jest na tada najvećoj profesionalnoj trci, on je takođe imao veliku želju da ponovi uspeh sopstvenim automobilom umesto Aston Martina. Zdrastveni problemi su ga sprečili u tom poduhvatu, ali to ne znači da se predao i odustao da ponovi podvig kao vlasnik tima.

Model Shelby Cobra je bio izuzetno brz automobil na kraćim stazama, ali je kabrioletski stil bio veliki hendikep na LeMansu gde je postojao ogroman Mulsejn pravac dugačak čak 4,8 kilometara. U takvim uslovima Cobra je bila za skoro 50 km/h sporija nego Ferrari 250 GTO pa je Šelbi debitovao sa specijalnim modelom Daytona sa aerodinamičnijim krovom.

Potez se definitivno isplatio i Daytona je pobedila u GT klasi u gotovo svim takmičenjima. To se posebno odnosi na LeMans iz 1964. godine kada je Shelbyjev model pobedio GT klasu i završio na ukupnom trećem mestu. To bi zadovoljilo većinu vlasnika, ali ne i Šelbija, koji je počeo da razmišlja kako da stigne do ukupnog prvog mesta.

Za tako nešto su bile potrebne veće promene, kako po pitanju aerodinamike tako i mehaničke modifikacije. Kao i kod standardne Daytone, i za novi specijalni model (za koga je odlučeno da će se zvati Super Coupe) je bio zaslužan mladi 24-godišnji Piter Bruk. On je ranije proučavao aerodinamičnost, a planirao je da modifikuje već postojeću Daytonu.

Međutim, kako je proizvodnja Daytona ograničena na samo sedam jedinica i uveliko su dominirale na stazama, Bruk je odlučio da razvije potpuno novi model sa modernom šasijom. Dodati su mnogi aerodinamični detalji kao što su niži krov i ovalnija stakla, ali je najveća promena bila mehaničke prirode. Naime, Daytonin V8 agregat zapremine 289 kubnih inča (4,7 litara) je zamenjen sa Fordovim trkačkim agregatom zapremine 427 kubnih inča (7,0 litara). To je bilo dovoljno za 485 konjskih snaga i maksimalnu brzinu od čak 346 km/h.

Iako je Carozzeria Gransport iz Italije bila Shelbyjev dugogodišnji partner, proizvodnja je ovaj put poverena britanskoj firmi Ratform Performance koja je takođe razvijala i prototip model Ford GT40. To je u velikoj meri oštetilo Super Coupe, koji je često padao u zaborav, a čak i kada je posao na njemu rađen, to je bilo suprotno od upustava Bruka.

Šelbi se nadao debitovati spreman model u sezoni za 1965. godinu, ali se mnogo toga promenilo na 24 sata LeMansa godinu dana ranije. Naime, Daytona je trijumpfovala u GT klasi ispred konkurencije iz Ferrarija i Porschea dok nijedan od dva takmičarska Forda GT40 nije završio trku zbog mehaničkih problema.

To je bio dovoljan razlog Fordu da Shelbyju poveri dalji razvoj svog velikana, pa Super Coupe definitivno nije bio prioritet. Automobil je zatim nekoliko puta promenio vlasnika, a svaki od njih je planirao da ga završi. To se desilo tek 1981. godine i pod nazorom Bruka. Od tada Super Coupe je restauriran i čest je gost na skupovina klasičnih vozila.

Do 1967. godine, GT40 je ostvario zacrtani cilj i pobedio LeMans dva puta za redom, pa je Ford kao kompanija odlučila da se povuče i prepusti takmičenje samostalnim timovima (koji će kasnije iz izazova izaći kao pobednik još dva puta). To je ostavilo Shelby bez posla pa je Kerol počeo da razmišlja o nasledniku Cobre.

On je i ovaj put želeo automobil u saradnji sa Britancima pa je u pomoć pozvana firma John Wyer Automotive Engineering (JWAE), a potrebno je spomenuti da je vlasnik Džon Vajer bio jedan od vozača koji je sa Šelbijem pobedio na 24 sata LeMansa 1959. godine sa Aston Martinom.

Američka ikona je želela da bazira novitet na moćnom V8 agregatu zapremine 427 kubnih inča (7,0 litara) koji je pokretao GT40, ali se dve strane nisu mogle dogovoriti oko pozicije motora. Naime, Šelbi je smatrao da on mora biti postavljen napred, dok je Vajer želeo centralno postavljen agregat po uzoru na trkačke modele. Britanac je na kraju izašao kao pobednik i krajem 1967. godine je započeo rad na nasledniku.

Iako je model u početku bio poznat kao Cobra III, Kerol ga je kasnije preimenovao u Lone Star („Usamljena Zvezda“) po nadimku američke savezne države Teksas u kojoj je rođen. JWAE je za bazu uzeo jedan od modela sa kojim se kompanija Lola takmičila na LeMansu, a u njega je ubačen spomenuti V8 motor, zatim ogibljenje sa GT40-a i Cobrin petostepeni manuelni menjač. Na taj način Lone Star ne samo što je bio značajno moćniji od Cobre već i aerodinamičniji i početkom 1968. godine je stigao u američku saveznu državu Kaliforniju, gde se tada nalazilo sedište Shelbyja.

Amerikanci su napravili određene izmene, kao što je boja enterijera, a zatim je pozvan i Ford da utvrdi da li je serihjska proizvodnja moguća. Iako su individualni testovi bili impresivni, američkog proizvođača vozila je najviše brinula planirana cena od čak 15.000 dolara. Preračunato u današnju vrednost novca, ta cifra je iznosila čak 112.000 aktuelnih zelenih novčanica, što je bilo dvostruko više od Cobre, pa je projekat brzo pao u zaborav.

Nepoznato je šta se tačno desilo sa njim narednih godina, ali se iznenada pojavio u oglasu 1975. godine. U oglasu je spomenuo da se ispod haube krije motor zapremine 289 kubnih inča (4,7 litara), što znači da je u prethodnih sedam godina dobio određene izmene. Od tada Lone Star je nekoliko puta promenio vlasnike, a onaj sadašnji ga je detaljno restaurirao i pokazao javnosti tokom 2018. godine. On kaže da automobil poseduje oko 75% originalnih delova i da u vožnji jako podseća na GT40.

Do kasnih šezdesetih godina Šelbi je bio spreman da se povuče iz automobilske industrije i posveti se mirnijem i porodičnom životu, pa tako većina javnosti gotovo i ne zna za Super Coupe i Lone Star. Kerol takođe nije bio nostalgičan i nije želeo da čuva specijalne modele.

Najčuvenija je ona priča da čak nije želeo ni da plati povratak Daytona u Ameriku nakon što je trkačka karijera u Evropi bila gotova, a svojim ljudima je rekao da ih bace sa broda u Engleski Kanal. Ironično, vrednost takvih modela se danas meri u desetinama miliona, pa je pravo iznenađenje što Super Coupe i Lone Star nisu završili pod presom.

Zoran Tomasović

(414)