Pakao kupovine novog automobila

Pre otprilike pet godina u ovo doba bio sam u paklu zbog kupovine polovnog automobila. U ovom prethodnom periodu mnogo toga se promenilo…

Za početak ovog teksta dužan sam informacije svim ljudima koji su pre pola decenije čitali moju ispovest. Tada sam posle dugo godina rešio da se i ja uključim u saobraćaj na četiri točka i da se posle dugog perioda vozačkog posta prepustim “čarima” vožnje u glavnom gradu Srbije.

U to doba sam na savet mog druga iz gimnazije, Đorđa, odlučio da umesto raznih primamljivih opcija izaberem daleko jeftiniju varijantu. Tako sam postao vlasnik Fiata Punta, iz domaće radinosti, koji sam ponosno vozio čak pet godina.

U mojim rukama ovaj Punto stigao je i do Trsta, Beča, Krakova, Atine, Krita, Praga… Posle prevaljenih 98.000 kilometara u mom vlasništvu moj Puntać prešao je kod mog oca. Ne bi bilo fer da svima koji su me tada onako divno podržali ne kažem neku reč o mojem iskustvu sa ovim vozilom.

Kao što sam tada rekao, a situacija je ista i danas, o automobilima ne znam mnogo niti su me ikada zanimali. Doživljavam ih kao sredstvo za prelazak od tačke A do tačke B. Sa tim u vidu, sada mogu da garantujem da za mene nikada neće postojati bolji automobil od Fiat Punta.

Moj Puntašin me nikada nije ostavio na putu, trpeo je i moje kašnjenje sa malim servisima, nije tražio dodatne popravke osim onih koje su mu sledovale po nekom redovnom održavanju, svi delovi bili su mu smešno jeftini i ono što često ljudi zaborave kad nekako ocenjuju automobile – svaki majstor ga je umeo “rešiti”.

Daleko od toga je Punto bez mana. Najviše su mi smetala njegova smešno loša svetla, a ni udobnost na nekom dužem putu nije na zavidnom nivou. Sve ostalo mu je manje ili više u skladu sa namenom, a i cenom.

Po gradu je “desetka”. Ovih 60 “konja” na papiru verovatno mnogima deluje neuverljivo, ali je činjenica da je moj Puntašin bio ozbiljno kadar da sa semafora sa lakoćom pojuri do legalnih 50 km/h. Potrošnja mu je bila skromna, a pouzdanost skoro pa neverovatna.

Ono što bih isto tako istakao jeste ogromna količina ostava, pregrada i mesta za odlaganje sitnica u samom vozilu. Na poslu sam koristio pregršt novih automobila istog segmenta, i mogu reći da je Punto za sve njih apsolutni šampion u ovoj sferi.

Kad je Punto toliko dobar, zašto sam ga se odrekao? Jednostavno, okolnosti su se potpuno promenile. Od dečka i devojke pre pet godina postadosmo prvo muž i žena, a onda i tata i mama dva puta. Dvoje dece, dvoje odraslih i jedan prgavi patuljasti šnaucer u malom Puntašinu postali su previše. Jednostavno, potreban mi je bio veći automobil.

Tako sam teška srca morao da se odvojim od mog Punta. Rastanak mi je pao gotovo nestvarno, jer nisam verovao da će mi neka stvar tako prirasti srcu zbog tolike pouzdanosti. Moj Puntašin ipak ostaje u neku ruku u porodici jer ga je preuzeo moj otac koji je pre dve godine rešio da se oprosti od beogradskog smoga i mir nađe uz Dunav u Krčedinu.

Stižemo konačno i do moje nove dileme – doduše vrlo uspešno rešene. Pre par godina počeo sam da ludim jer je u mom kraju postala velika gužva oko parkinga. Jednostavno, nisam u stanju da vozim i zvrljim okolo da “uhvatim” prvu priliku gde ću da ostavim automobil, takav pritisak me je izluđivao na svakodnevnom nivou.

Tada, po ko zna koji put, u pomoć mi je pritekao moj drug Đole. Požalih mu se tada da ne mogu više ni da jurim parking dok deca pozadi kenjkaju, ne volim da ulećem na mesto samo da bih pojurio ispred nekog drugog mučenika koji se isto tako pati kao i ja. Par sedmica posle moje kuknjave dobih njegov poziv i moji problemi nestadoše sami od sebe.

Kako, ne znam ni sam, niti on želi da mi objasni, pronađe mi čovek garažno mesto u zgradi gde sam ostavio svoj broj, oglas, delio brojeve telefona ljudima na ulazu – sve bez uspeha. Garažu sam već tada bio spreman da platim “suvim zlatom” iako će na tom mestu stajati za neke bezvredni Punto.

Zapravo, kupovina garaže bila je dalji katalizator odluka. Kako sam sada imao izdašan prostor od skoro 18 kvadrata na svom raspolaganju, više nisam morao da gledam gde ću da “stisnem” automobil, pa sam mogao konačno i da počnem sa razmišljanjem na temu novog vozila.

Opet je ovde bio pregršt pitanja – da li da uzmem potpuno novo, nešto “novo” i malo korišćeno, ili da pođem putem polovnjaka premijuma. Ovo potonje sam gotovo momentalno odbacio, i suštinski se fokusirao na prve dve opcije.

Ne lezi vraže, svojim neznanjem, ali i altruističnošću opet samog sebe dovedoh u pravi pakao. Budžet mi nije dozvoljavao da idem preko 18.000 evra i za taj novac može da se kupi svašta. Izgubih ja tako cela dva meseca života.

Obišao sam ne znam ni sam koliko placeva (preko dvadeset sigurno), umalo se prevarih sa jednim Peugeotom 2008 (žena se zalepila za njega, mene je onaj volan u krilu mnogo brinuo) za koji sam gotovo pred rezervaciju saznao da koristi motor od kojeg svi beže. Taj motor me je odbio i od domaćih proizvoda iz Kragujevca, iako sam čitao i da je unapređen.

Gledao sam i razne Kineze, ali mi oni nikako nisu ulivali poverenje. So na ranu bilo mi je sramotno ponašanje većine domaćih distributera odnosno uvoznika koji valjda verujući da smo svi ovde maloumni nude razne opcije „pozajmice“ bez kamate i druge gluposti koje bi u svakoj normalnoj državi bili okarakterisane kao prevara. Malo po malo, počeo sam da gubim strpljenje i verovatno bih sebe poštedeo dodatne muke da sam se na vreme ponovo obratio mom prijatelju za savet.

Uz jednu izuzetno kvalitetnu “dunju”, dobro nije bila baš jedna, praktično dobih rešenje. U poslednjih pet godina moj život okrenuo se naopačke – od toga da sam automobil koristio samo “po gradu”, preko ozbiljnih pustolovina na letovanjima sa Puntom, do gužve na zadnjoj klupi… Pored toga, odlazak oca van Beograda, a i moja novonastala prisnost sa Krčedinom i pripadajućim delom Dunava i Srema, doveli su do toga da sam počeo da “gazim” ozbiljne kilometraže.

Da budem iskren, zbog pritiska žene morao sam da se okrenem novom automobilu jer je “novo ipak nekorišćeno”. Mogao sam proći jeftinije par hiljada evra za gotovo podjednako dobar auto, ali ne mogu da slušam zvocanje narednih pet godina…

Ono što još moram istaći jeste da mi je uz veći prostor u odnosu na prethodnika apsolutno najbitnija stavka bila pouzdanost. Ovaj grad me je već dovoljno potrošio da nemam živaca za nešto što se kvari konstantno, sitne stavke ću i istolerisati, ali bilo šta krupno svakako bi me odmah izbacilo iz ravnoteže.

Kada sam sve tako lepo posložio uz pomenutu dunju mom drugu, njegov odgovor bio je kratak, ali za mene neočekivan. Ja do tada o Fiat Tipu nisam ni razmišljao, da budem otvoren, Tipo mi je naziv za model koji je star decenijama, ovaj aktuelni sam viđao ali nikad nisam obratio pažnju na njega.

Prijatelj me je ubedio posle prve rečenice kada mi je rekao da je njegov 1,6 dizel motor jedan od najpouzdanijih ikada napravljenih. “Prodato brate ne moraš pričati dalje”, ciknuh tada srećan kao moj šnaucer Tedi dok čeka da mu zafrljačim lopticu.

Epilog priče jasan je svima – poručen je Fiat Tipo 1,6 dizel sa ručnim menjačem. Preuzimanje vozila očekuje se kroz nekoliko dana.

Naravno, ovaj tekst ne bih nikada napisao, ali me je grizla savest da se na bar neki način ne odužim mom Đoletu, koji mi ne uze ni proviziju za garažu, a ne dade mi ni da platim ove proizvode dunje koje spominjem…

Želim da verujem da će me ovaj Tipo služiti podjednako dobro kao i njegov brat Punto. Kako sam prošao verovatno ćete saznati za pet godina. Ili ako vidite neki sivi Tipo u Krčedinu, zaustavite me pa da se ispričamo!

Srećni otac, muž i kupac Željko Popović

(37)