Zanimljivost dana: Ascona kao tiha snaga srednje klase

Kada se 1970. godine na tržištu pojavila Opel Ascona, svet automobila je bio na prekretnici. Evropa je živela između posleratnog optimizma i nove tehnološke epohe, a kupci su postajali zahtevniji. Više nije bilo dovoljno da automobil bude samo prevozno sredstvo kao Volkswagenova „Buba“ i Citroenov „Spaček“; tražilo se nešto što može da spoji udobnost, pouzdanost i pristupačnost. Upravo u toj ravnoteži leži istorijska važnost Opel Ascone kao automobila koji je kroz tri generacije postao simbol nemačke srednje klase.

Da bismo razumeli zašto je Ascona postala ono što jeste, moramo se vratiti u šezdesete godine. Opel, tada pod čvrstom kapom General Motorsa, bio je stub nemačke automobilske industrije. Kadett je bio automobil za narod, pristupačan i praktičan. Rekord je bio ozbiljniji, namenjen višoj srednjoj klasi i službenicima koji su želeli nešto prestižnije. Ipak, između ta dva sveta zjapio je jaz, nedostajao je model koji bi spojio svakodnevnu ekonomičnost Kadetta i solidnost Rekordam odnosno falio je model koji još nije postojao.

Ascona je bila odgovor na tu prazninu. U njenom razvoju učestvovali su inženjeri iz Riselshajma, ali i timovi iz Detroita i Lutona (iz General Motorsove divizije za britansko tržište Vauxhalla), što je rezultiralo automobilom koji je kombinovao nemačku preciznost s američkim osećajem za udobnost. Kada je Ascona A debitovala 1970. godine na Sajmu automobila u Torinu, donela je ravnotežu između dva sveta, praktičnost bez siromaštva, jednostavnost bez oskudice.

Ime „Ascona“ potiče iz slikovitog švajcarskog gradića na obali jezera Mađorea, a samo ime trebalo je da dočara kombinaciju elegancije, pouzdanosti i avanturističkog duha. Ascona A je konceptualno bila automobil koji je spajao praktičnost svakodnevne upotrebe sa sportskim potencijalom, što ju je učinilo privlačnom širokom spektru kupaca, od porodičnih vozača do entuzijasta i ljubitelja reli takmičenja.

Dizajnerski, Ascona A je predstavljala odmak od mekih i oblih linija šezdesetih godina. Karoserija je imala jasne i oštre linije, s naglašenim blatobranima i prepoznatljivom prednjom maskom sa horizontalnim rešetkama. Enterijer je bio jednostavan, ali ergonomski promišljen, sa solidnim materijalima i preglednom komandnom tablom. Opel je želeo da Ascona odiše nemačkom ozbiljnošću, ali i da pruži prijatno iskustvo vožnje čak i na dužim relacijama.

Automobil je bio dostupan u tri osnovne karoserijske verzije: kao dvovratna limuzina, četvorovratna limuzina i karavan, poznat pod imenom Ascona Voyage. Svaka od njih imala je svoju publiku, dvovratna je bila popularna među mlađim kupcima i sportskim entuzijastima, dok je karavan bio izbor porodica i malih preduzetnika koji su tražili praktičnost i pouzdanost.

Što se tiče mehanike, Ascona A je koristila uzdužno postavljen motor i pogon na zadnje točkove, čime je obezbeđivala odličnu raspodelu težine i precizno upravljanje. Osnovni benzinski motori bili su zapremine od 1,2, 1,6 i 1,9 litara, sa snagom koja se kretala od 60 do 90 „konja“, u zavisnosti od verzije. Posebno se isticala Ascona SR, sportski orijentisana varijanta sa 1,9-litarskim motorom i 90 „grla“, koja je bila prepoznatljiva po dvostrukim okruglim farovima, sportskim detaljima u enterijeru i čvršćem ogibljenju.

Pored komercijalnog uspeha, ovaj automobil je imao i značajnu sportsku karijeru. Opel je video potencijal u reli takmičenjima, gde su modifikovane verzije postigle zapažene rezultate. Jedan od najpoznatijih primera bio je uspeh u evropskim reli šampionatima početkom sedamdesetih godina, gde su vozači poput Voltera Rorla pokazali izuzetne performanse automobila na zahtevnim terenima. Ove pobede su doprinele stvaranju imidža brenda koji zna da kombinuje svakodnevnu upotrebljivost i sportski karakter.

Proizvodnja prve generacije trajala je do 1975. godine, kada je predstavljena Ascona B, naslednik koji je zadržao osnovne vrednosti modela, ali doneo savremeniji dizajn i napredniju tehniku. Tokom pet godina proizvodnje, napravljeno je više od 692 hiljade primeraka, što je značajan uspeh za to vreme.

Naslednik Ascone A, predstavljen u avgustu 1975. godine, doneo je, ne samo moderniji i sofisticiraniji dizajn, već i tehničke inovacije koje su Opelu omogućile da se uspešno takmiči sa sve zahtevnijim konkurentima na evropskom tržištu, kojih je iz dana u dan bilo sve više. Generalna ideja se nije promenila i Ascona B je projektovana kao automobil srednje klase koji može da zadovolji širok spektar kupaca, od porodica i poslovnih korisnika do entuzijasta i ljubitelja sportskih performansi.

Dizajn je, u odnosu na prethodnika, postao zreliji i sofisticiraniji. Linije karoserije su bile jasnije i pravilnije, s naglašenim horizontalnim proporcijama. Prednji deo je bio prepoznatljiv po pravougaonim farovima i širokoj maski motora sa horizontalnim rešetkama, dok su zadnji svetlosni elementi integrisani u karoseriju, tako da se isticala modernost i funkcionalnost. Enterijer je doživeo značajnu transformaciju: instrument tabla je bila preglednija, komandne kontrole intuitivnije, a kvalitet materijala i završne obrade primetno bolji, što je povećavalo udobnost i dugovečnost automobila.

Ascona B je bila dostupna u nekoliko karoserijskih varijanti kao i prethodnik. Jedna od najvažnijih karakteristika bila je tehnička svestranost. Vozilo je koristilo platformu s pogonom na zadnje točkove i uzdužno postavljenim motorom, što je omogućilo uravnoteženu raspodelu težine, dobru upravljivost i stabilnost na putu. Ponuda motora bila je raznovrsna i pokrivala je zapremine od 1,2 do 2,0 litara, uključujući i modernije agregate tipa OHC.

Posebno značajne bile su sportske verzije, među kojima je SR i kasnija Ascona 400, koje su nudile snažne motore, poboljšano ogibljenje i sportske detalje u enterijeru i eksterijeru. Verzija Ascona SR je predstavljala idealan balans između svakodnevnog automobila i vozila sa sportskim potencijalom, dok je Ascona 400 postala ikona reli sporta.

U svetu motosporta, Ascona B je nastavila sa kultnim statusom prethodnika. Opel je prepoznao potencijal ovog modela u reliju, što je kulminiralo 1982. godine istorijskim uspehom kada je Volter Rorl osvojio Svetsko reli prvenstvo (WRC) za nemačkog giganta za volanom baš ovog vozila. Automobil je posedovao 2,4-litarski motor sa 16 ventila i s 244 konjske snage i pogon na zadnje točkove, a njegova agilnost, preciznost upravljanja i snaga omogućili su mu da dominira u konkurenciji.

Ascona B je tokom proizvodnje prolazila kroz nekoliko manjih ciklusa redizajna, koji su uključivali unapređenja u unutrašnjosti, motorima i sigurnosnim sistemima. Iako su izmene bile uglavnom kozmetičke, svako poboljšanje je doprinosilo dugovečnosti modela i konkurentnosti istog na tržištu. Njena jednostavna i pouzdana mehanika učinila ju je omiljenom među vozačima širom Evrope, posebno u Nemačkoj, Velikoj Britaniji (gde se prodavala kao Vauxhall Cavalier), Švedskoj i Holandiji.

Proizvodnja Ascone B trajala je od 1975. do 1981. godine, tokom koje je proizvedeno više od 1,5 miliona primeraka, što je čini jednim od najuspešnijih Opelovih modela tog perioda. Nasledila ju je Ascona C, koja je prešla na pogon na prednje točkove, čime je započela novu revoluciju u istoriji nemačkog proizvođača vozila.

Treća, i ujedno poslednja generacija, je 1981. godine stigla u izložbeno-prodajne salone. Ascona je po prvi put dobila spomenuti pogon na prednje točkove, čime je Opel pratio evropske trendove efikasnosti i kompaktnosti. Automobil je bio postavljen na novu GM-ovu platformu J (deljenu s Vauxhallom Cavalierom u Britaniji i mnogim modelima na američkom tržištu) i doneo brojne tehničke i estetske inovacije.

Dizajn je bio rezultat studije aerodinamike. Linije su postale glađe, karoserija je bila racionalno oblikovana, a koeficijent otpora vazduha je snižen na 0,39, što je tada bio odličan rezultat. Unutrašnjost je bila prostrana i praktična, s mnogo pažnje posvećene ergonomiji. Instrument tabla bila je pregledna, sedišta udobna, a završna obrada na visokom nivou.

Ponuda motora bila je široka: od osnovnog 1,3-litarskog benzinca sa 60 konjskih snaga, preko popularnih 1,6 i 1,8 litarskih jedinica, do snažnijeg 2,0-litarskog benzinca sa direktnim ubrizgavanjem goriva i 115 „grla“. Kasnije su uvedeni i dizel motori, koji su Asconu učinili privlačnom i za štedljive kupce.

Ascona C je takođe bila izuzetno uspešna. Proizvedeno je više od 3,5 miliona primeraka, što ju je učinilo najprodavanijim Opelom svoje klase u osamdesetim godinama. Bila je to zlatna era brenda i Opel je tada bio sinonim za kvalitet i pouzdanost, rame uz rame s Volkswagenom. Zanimljivo je da je Ascona C postala izuzetno popularna i u Istočnoj Evropi, uključujući i Jugoslaviju. Ovaj automobil je na našim putevima bio statusni simbol, model koji je kombinovao nemačku tehniku, komfor i elegantan izgled bez razmetljivosti.

Poslednja Ascona je 1988. godine sišla sa proizvodne trake. Naslednik, Opel Vectra A, preuzeo je ulogu modernije, aerodinamičnije limuzine namenjene digitalnom dobu. Međutim, mnogi su smatrali da Vectra, iako naprednija, nije imala onu „iskrenu mehaničku dušu“ koju je Ascona posedovala. Tokom svojih osamnaest godina, kroz tri generacije, Ascona je prošla put od jednostavnog porodičnog automobila do tehnički sofisticirane i tržišno dominantne limuzine. Bila je simbol epohe u kojoj su automobili izražavali karakter, ne samo stil.

Opelova Ascona nije bila revolucionarna, ali je bila dosledna, i upravo u toj doslednosti leži njen značaj. U tri generacije, od 1970. do 1988, pratila je promene Evrope: od posleratnog prosperiteta, preko naftne krize, do doba modernizacije. Za milione vozača širom kontinenta, bila je više od automobila. Bila je deo života, simbol stabilnosti, dokaz da nemački inženjering može biti i razuman i topao…

Zoran Tomasović

(22)