Zanimljivost dana: Kome je još potreban V8?

Treća generacija Pontiaca Firebirda nije ona koju pamtimo u najboljem svetlu, kada pomislimo na američku automobilsku industriju. Proizvodila se od 1982. do 1992. godine i tokom spomenutog perioda je privukla 839.729 mušterija, što je svakako solidna brojka, ali daleko od one kojom su se mogli pohvaliti prethodnici. Ipak, tokom jednog kratkog perioda, Firebird se našao u samom centru pažnje, zahvaljujući nekoliko specijalnih izdanja. Jedan od njih je čuveni Firehawk, koji je u svoje vreme bio jedan od najbržih američkih četvorotočkaša, a drugi onaj koji analiziramo u današnjem izdanju zanimljivosti dana.

Reč je o verziji Trans Am iz 1989. godinu koja je, na veliko iznenađenje, imala samo šest cilindara ispod haube. Ali to svakako nije bila mana…

Firebird je originalno predstavljen 1967. godine kao blizanac Chevroleta Camara i dva modela će se tokom narednih 35 godina paralelno proizvoditi. Međutim, kako su Jenkiji ušli u osamdesete godine, tako se mnogo toga promenilo u automobilskom svetu. Oštri zakoni na račun nivoa izduvnih gasova su rezultirali u relativno skromnoj snazi spram zapremine motora, a pravila na račun bezbednosti su samo dodavala na kilaži. Pontiacov odgovor je bio da po prvi put posle jedanaest godina predstavi potpuno novi Firebird, koji će da bude aerodinamičniji, ekonomičniji, i generalno moderniji u poređenju sa prethodnicima.

Kao što smo spomenuli, treća generacija je 1982. godine stigla u izložbeno-prodajne salone i već na prvi pogled privukla pažnju futurističkim dizajnom. To je ujedno razlog zašto je izabran kao automobil budućnosti sa visokom tehnologijom nazvan K.I.T.T u popularnoj seriji „The Knight Rider“. Ova generacija je donela još nekoliko novina kao što su prvi benzinac sa četiri cilindra, zatim direktno ubrzigavanje goriva, četvorostepeni automatski i petostepeni manuelni menjač i još dosta toga.

To nas dovodi i do izdanja nazvanog Trans Am. Originalno je predstavljeno još 1969. godine, s motorom V8 radne zapremine 400 kubnih inča (6,6 litara) i 335 konjskih snaga. Trans Am (ime je inače dobio po istoimenom trkačkom šampionatu u kome se takmičio) će nastaviti da bude vrhunac ponude Firebirda i tokom narednih nekoliko decenija, što je označilo da je veoma bitan za imidž ovog automobila. Iako je Pontiac na kratko 1980. i 1981. godineeksperimentisao i s turbo motorima, Trans Am je ispod haube uvek odlikovao glomazni V8.

Krajem osamdesetih godina se približavala dvadesetogodišnjica ove specijalne verzije i čelnici Pontiaca su krenuli da razmišljaju o tome kakvu novu verziju ponuditi. Trans Am je i dalje pružao 5,7-litarski benzinac sa 225 konjskih snaga, što je za taj period bilo više nego odlično, ali je opet postojala želja za nečim snažnijim. Pontiac je takođe dobio čast da predvodi bolide kao takozvani „pace car“ na uglednoj trci Indianapolisu 500 voženoj 1989. godine, pa više nije bilo dovoljno samo nalepiti specijalne značke na već postojeći Trans Am već je zaista morao da bude poseban.

Izvući veću snagu iz spomenutog 5,7-litarskog motora bi označilo da se radi na konkurentu Chevroletu Corvetti, što General Motors nikako ne bi dozvolio, pa su inženjeri odlučili da potraže pomoć kod bratskog brenda Buicka. Ova kompanija je nedavno okončala proizvodnju slavnog 3,8-litarskog turbobenzinca sa 276 konjskih snaga, a u modelu Grand National GNX je bio najbrži američki automobil svog vremena.

Od Buicka je takođe pozajmljen i četvorostepeni automatski menjač koji je tada bio jedini u ponudi General Motorsa sa potencijalom da podnese obrtni momenat ovog automobila. Postojala je briga da američki kupci neće baš najbolje primiti motor sa šest cilindara, ali kako je ponuda trebalo da bude ograničena na samo 1.500 jedinica, očekivanja su bila da će svaki od njih biti rasprodat preko noći.

Celokupni posao prerade zapravo nije uradio Pontiac već je General Motors unajmio firmu Prototype Automotive Services (PAS) u grada Van Najs (sazvena država Amerike Kalifornija). Oni će kasnije reći da je posao bio mnogo teži nego što je delovalo na prvi pogled. Novi motor će takođe morati proći kroz detaljan proces modifikacija da bi se zadovoljili moderniji zakoni na račun izduvnih gasova, ali je i dalje postojalo nepisano pravilo da nijedan drugi automobil unutar General Motorsa ne sme da bude moćniji od Corvette.

Chevroletov sportista je krajem osamdesetih godina razvijao 245 „grla“, pa je na toliko ograničen i novi Trans Am turbo. Buickov motor je radi poređenja reklamiran sa 276 „konja“ samo nekoliko godina ranije, a u realnosti je zapravo razvijao više od 300 „grla“. Međutim, kasnije će se saznati da je spomenutih 245 konjskih snaga postojalo samo na papiru i da je ovaj automobil zapravo bio za 50 „grla“ moćniji.

Postojao je još jedan jedan problem, a to je da PAS nije kompletirao testiranje, pošto mu je dat relativno kratak period da završi spomenutih 1.500 jedinica. Iz navedenog razloga je maksimalna brzina limitirana na samo 200 km/h ili 40 km/h sporije nego Trans Am sa atmosferskim V8 ispod haube.

Kao što je planirano, novitet je stigao 1989. godine. Pontiac je i dalje nudio Trans Am sa 5,7-litarskim benzincem dok je verzija sa turbom reklamirana kao Trans Am 20th Anniversary (Trans Am za dvadesetogodišnjicu). Kolege sa sajta Car & Driver su dobili čast da ga prvi testiraju i uspeli su da ubrzaju od nule do 100 km/h za samo 4,6 sekundi i da četvrtinu milje (402 metra) prevale za 13,4 sekunde.

To je označilo da je Trans Am tada bio najbrži novi automobil u obe kategorije „preko bare“. Nije samo vatrena moć agregata bila nova, već su inženjeri modifikovali i druge detalje, poput ogibljenja i kočnica, dok većih dizajnerskih promena nije bilo. Naime, ovaj specijalni Trans Am je bio dostupan samo u beloj boji i s novim felnama, ali osim toga je izgledao kao svaki drugi automobil.

Početna cena je iznosila 31.223 američkih dolara, ili nešto manje od 80 hiljada najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti novca. To je bilo za oko 30% više u poređenju sa Trans Amom sa osam cilindara ispod haube, ali Pontiac nije imao problema da brzo rasproda svih 1.555 napravljenih primeraka. Popularnost je bila posebno velika, nakon što je ovaj automobil postao pace car na Indianapolisu 500, a Pontiac će kasnije reći da bi mogao da proda i trostruko više vozila.

Spomenuta 1989. godina će biti poslednja za Trans Am sa turbobenzincem ispod haube. Pontiac će nastaviti da nudi verziju sa V8 sve do 2002. godine, i danas uživa dosta ugleda, a u onim retkim prilikama kada ga vidimo na aukcijama, obično je za promenu vlasnika potrebno izdvojiti sumu od 50 pa i više hiljada dolara.

Amerikance je do današnjeg dana teško ubediti u prednosti turbobenzinaca, iako se takva tehnologija koristi u vozilima svih dimenzija i klasa, pa je samim tim uspeh ovog retkog Trans Ama svakako još ubedljiviji.

Zoran Tomasović

(286)