Malo je automobila u istoriji koji su za samo godinu dana postali legenda, a još manje onih čija se priča nastavlja osam decenija nakon što su praktično nestali sa lica zemlje. Među njima posebno mesto zauzima Tucker 48, futuristička limuzina koja je krajem četrdesetih godina prošlog veka predstavljala otvoreni izazov američkoj automobilskoj industriji.
Iz fabrike u Čikagu izašao je svega 51 primerak pre nego što su regulatorni pritisci, političke igre i korporativni sukobi srušili san Prestona Takera 1949. godine. Generacijama se verovalo da su opstala samo 47 automobila. Danas se ta brojka menja.
Nemoguće je ne spomenuti koje sve inovacije je doneo u svoje vreme. Tucker je imao treći far na sredini automobila koji bi se pomerao zajedno sa volanom, što je vozaču svakako davalo bolju vidljivost. Takođe se mogao pohvaliti i pogonom na zadnje točkove i motorom postavljenem pozadi, čime se dobijala odlična trakcija u svim vremenskim uslovima.
Krov je posedovao standardni kavez (roll-bar) dok su se svi delovi u prednjem delu automobila nalazili daleko od vozača, tako da u slučaju sudara ne naprave veće povrede putnicima. Prednje staklo je bilo urađeno u jednom delu i napravljeno tako da pri udarcu ispadne iz automobila, čime bi vozač u putnici prošli bez većih povreda u slučaju lomljenja stakla.
Vrata su se prostirala u krov zarad lakšeg otvaranja u slučaju sudara, a motor je držalo samo šest vijaka čime je Preston tvrdio da je potrebno samo trideset minuta da bi se zamenio. Kako bi dokazao da je bezbednost na visokom nivou, jedan inženjer se nalazio u automobilu koji se prevrnuo četiri puta pri brzini od 153 km/h. Ne samo što je vozač izašao iz automobila nepovređen već je automobil uspeo da upali i da ostane u voznom stanju.
Ono po čemu javnost ipak najviše pamti Tucker jeste po načinu na koji je nestao sa tržišta. Naime, kompanija je podigla velike zajmove od banaka i počela da prima uplate od potencijalnih kupaca godinama pre nego što je prvi primerak sišao sa proizvodne trake. U priču su se umešali političari i tvrdili da je cela firma jedna velika prevara da se zavaraju investitori i kupci i pokrenula tužbu protiv Tuckera.
Iako će kompanija izaći na sudu kao pobednik, tužba je u potpunosti finansijski opustošila Tucker do te mere da je otišao u stečaj početkom 1949. godine. Preston će do kraja života tvrditi da je reč o velikoj zaveri pokrenutoj od strane senatora Homera Fergusona iz savezne države Mičigen da zaštiti takozvane „Big 3“ (General Motors, Ford i Chrysler) čiji modeli su delovali izuzetno tehnički zastarelo protiv modernog Tuckera, ali to su samo tračevi i nikada nije ništa dokazano.
Automobil poznat kao Tucker #1018 dugo je smatran izgubljenim slučajem, gotovo mitskim duhom među kolekcionarima. Mark Liberman iz kompanije Nostalgic Motoring Ltd. tokom 2023. godine donirao je ostatke vozila muzeju AACA u Heršiju (Pensilvanija), čime je pokrenut jedan od najneobičnijih restauratorskih projekata moderne automobilske istorije. Cilj nije klasična restauracija već stvaranje „48. preživelog” automobila, potpuno funkcionalnog primerka koji će istovremeno služiti kao edukativni eksponat.
Tucker #1018 bio je osamnaesti automobil proizveden na pilot-liniji u Čikagu i završen je 30. jula 1948. godine. Fabrički je isporučen u elegantnoj nijansi bež boje, uz enterijer u svetlosmeđoj boji. Kupila ga je distributerska kuća Buffalo Tucker Sales kojom je upravljao Džordž Mekini iz Bredforda u Pensilvaniji, kasnije predsednik komiteta distributera i izložbeno-prodajnih salona kompanije Tucker.
Automobil je odmah postao pokretna reklama budućnosti. Mekini ga je vozio kroz gradove Njujorka i Pensilvanije, a lokalni listovi beležili su kako je futuristička limuzina izazivala manje saobraćajne zastoje jer su vozači okretali automobile samo da bi još jednom pogledali „automobil sutrašnjice”. U vremenu kada je većina američkih limuzina još uvek izgledala kao evolucija predratnih modela, Tucker je delovao kao mašina pristigla iz druge epohe.
Sudbina automobila dramatično se promenila krajem leta 1948. godine u blizini mesta Saut Vels u saveznoj državi Njujork. Vozilo je velikom brzinom bočno udarilo u drvo. Udarac je bio toliko snažan da je šlep služba morala praktično da prepolovi automobil kako bi ga odvojila od stabla. Neverovatno, niko nije ozbiljno povređen, ali prema standardima tog vremena automobil je proglašen potpuno nepopravljivim.
Ostaci Tuckera #1018 potom su decenijama lutali Amerikom kao delovi izgubljene slagalice. Prednji deo karoserije, koji je ostao gotovo netaknut, iskorišćen je kasnije za izgradnju drugog automobila poznatog kao Tucker #1052C. Originalni šestocilindarski Franklinov motor, hladnjak, ventilacioni otvori i sistem grejanja završili su početkom devedesetih u kolekciji Dejvida Kamaka, jednog od najvećih kolekcionara Tuckerovih automobila.
Sama šasija, iskrivljena ali sa originalnim fabričkim oznakama, završila je krajem devedesetih kod Marka Libermana. On ju je ustupio muzeju automobilske baštine u Ipsilantiju u Mičigenu, gradu u kojem je firma Tucker prvobitno bila registrovana. Međutim, priča je dobila gotovo filmski zaplet kada je bivši kustos bez dozvole uklonio šasiju iz muzeja i prodao je kolekcionaru Martiju Mierasu, inače poznatom kao ekspert za Forda Mustanga. Liberman je narednih dvadeset godina pokušavao da vrati originalni ram automobila. Uspeo je tek 2023. godine da zaključi neobičnu trampu u kojoj je retki Ford Mustang iz 1970. godine poslužio kao valuta za povratak istorijskog Tuckerovog kostura.
Novi projekat muzeja AACA nosi naziv „Clear Vision Tucker” i predstavlja radikalno drugačiji pristup restauraciji. Umesto klasične čelične karoserije, automobil će dobiti potpuno providnu školjku izrađenu od specijalnog akrila ili polikarbonata. Posetioci će moći direktno da vide konstrukciju automobila, raspored mehanike i revolucionarna tehnička rešenja koja su krajem četrdesetih godina izazvala paniku među detroitskim gigantima.
Najveći izazov predstavlja ispravljanje originalnog rama iz 1948. godine. Konstrukcija je nakon sudara bila ozbiljno deformisana, pa restauratori koriste lasersko skeniranje, moderne hidraulične sisteme i originalne fabričke nacrte kako bi šasiju vratili u fabričke tolerancije bez ugrožavanja integriteta metala starog gotovo osamdeset godina.
U srce obnovljenog automobila vratiće se originalni Franklinov bokser motor zapremine 5,5 litara sa vodenim hlađenjem. Agregat razvija oko 166 konjskih snaga i biće povezan sa retkim Tuckerovim preselektorskim menjačem Y-1. To će biti prvi put od nesreće 1948. godine da se originalni mehanički sklopovi ponovo nađu zajedno u istom automobilu.
Providna karoserija omogućiće publici da izbliza prouči inovacije koje su Prestonu Takeru donele status vizionara. Najpoznatiji detalj svakako je centralni far nazvan „Cyclops”, koji se okretao zajedno sa upravljačem i osvetljavao krivine mnogo pre nego što su adaptivna svetla postala standard industrije. Kroz providne bočne panele jasno će se videti i nisko postavljena perimetarska šasija dizajnirana da zaštiti putnike pri sudaru, kao i specijalna zona ispred suvozača, zamišljena kao bezbednosni prostor u slučaju neizbežnog udara.
Kompletan projekat finansira se kroz kampanju koju vodi Tucker Automobile Preservation Society u saradnji sa muzejem AACA. Restauracija uključuje izradu novih delova prema više od 50.000 originalnih fabričkih nacrta iz kolekcije Dejvida Kamaka, kao i razvoj specijalnih kalupa za providnu karoseriju. Reč je o jednom od tehnički najzahtevnijih restauratorskih poduhvata u savremenom automobilskom svetu.
Kada projekat bude završen, Tucker #1018 neće ostati statični muzejski eksponat. Automobil se gradi kao potpuno funkcionalno vozilo spremno za vožnju i javne nastupe širom Amerike. Posetioci će imati priliku da čuju karakterističan zvuk zadnje postavljenog šestocilindarskog motora i da iz neposredne blizine vide automobil koji je pre skoro osam decenija pokušao da promeni budućnost auto-industrije.
(0)
