Zanimljivost dana: Pacov
U industrijskim arhivima nekadašnje Nemačke, među požutelim planovima i zaboravljenim nacrtima, krije se jedno ime koje i danas izaziva podjednako divljenje i nevericu – Landkreuzer P.1000 „Ratte“. Bio je to projekat koji je, u svakoj svojoj liniji, prkosio zdravom razumu. Najveći tenk koji je svet ikada pokušao da zamisli, mašina, toliko masivna da bi mogla da pregazi kuću, a opet dovoljno sofisticirana da se smatra remek-delom mehaničkog ludila.
Zamišljen u jeku Drugog svetskog rata, Ratte (Pacov) je trebalo da bude ultimativno oružje Trećeg Rajha, kopneni bojni brod sposoban da samostalno probije svaku liniju fronta. U njemu se ogledala cela filozofija nacističkog inženjeringa: grandioznost bez granica, ambicija koja ignoriše realnost, i slepa vera u tehnologiju kao sredstvo nadmoći.
Ideja o Landkreuzeru rodila se 1942. godine, kada je Adolf Hitler već duboko verovao da se rat može dobiti tehničkim čudima. Dok su sovjetske divizije napredovale ka zapadu, a saveznička industrija izbacivala tenkove brže nego što ih je Nemačka mogla uništiti, Firer je tražio novo „čudesno oružje“ – nešto što će preokrenuti tok istorije.
Njegovu pažnju privukao je Edvard Grot, inženjer koji je prethodno radio na razvoju teških oklopnih sistema za kompaniju Krupp, tada najvećeg proizvođača oružja u Evropi. Grot je predložio koncept tenka koji bi bio veći, teži i moćniji od svega do tada poznatog. Vozilo koje bi, po njegovim rečima, predstavljalo „pokretnu tvrđavu na gusenicama“.
Hitler je bio oduševljen. U decembru 1942. godine, lično je odobrio projekat pod nazivom Landkreuzer P.1000 „Ratte“ – kopneni krstaš mase hiljadu tona. Ime „Ratte“ (Pacov) bilo je ironičan kontrast veličini projekta.
Landkreuzer P.1000 je prema tehničkoj dokumentaciji trebalo da bude dugačak 35 metara, širok 14, a visok više od 11 metara. Za poređenje, moderni tenkovi poput Leoparda 2 ili Abramsa dugački su manje od deset metara. Sam oklop „Pacova“ bio bi debljine između 250 i 360 milimetara, gotovo trostruko više od najtežeg tenka tog vremena, Tigera II.
Unutrašnja struktura podsećala bi na trup ratnog broda. Centralni deo činila bi komandna sekcija i borbeni odeljak, dok bi pogonski sistem bio raspoređen u zadnjem delu. Posadu bi činilo između 40 i 50 ljudi – uključujući vozače, tobdžije, mehaničare, električare i komandni kadar.
Naoružanje je bilo gotovo groteskno. Na krovu bi se nalazila kupola sa dva topa kalibra 280 milimetara, preuzeta sa ratnog broda klase „Scharnhorsta“. Ti topovi bili su sposobni da ispaljuju granate teške 300 kilograma na udaljenost od 40 kilometara. Pored njih, planirani su topovi od 128 milimetara, protivpešadijski mitraljezi MG-42 i više protivvazdušnih oruđa. Ratte bi na papiru bio sposoban da uništi svaki tenk, bunkere, pa čak i manje brodove, bukvalno sve što bi mu se našlo na putu.
Ali kako pokrenuti mašinu od hiljadu tona? Nijedan tadašnji kopneni motor nije imao dovoljno snage da je pomeri. Rešenje je pronađeno u brodogradnji. Grotte je predvideo da Ratte pokreću dva dizel motora MAN-a sa po 24 cilindra, preuzeta sa podmornica. Svaki od njih razvijao je 8.500 konjskih snaga, što znači ukupno 17.000 „grla“. U izboru su bila i četiri Daimlerova V8 motora sa po dve hiljade „konja“, takođe preuzetih iz brodova.
Sa tom snagom, Landkreuzer bi teoretski mogao da dostigne brzinu od 35 kilometara na sat po čvrstom tlu. U praksi, zbog ogromne mase i pritiska od nekoliko tona po kvadratnom centimetru, retko bi prelazio 15 kilometara na sat. U močvarnim ili snežnim terenima jednostavno bi tonuo od sopstvene težine.
Menjač je morao biti specijalno projektovan, jer nijedan postojeći sistem nije mogao da izdrži takvu snagu i prenos. Transmisija je planirana kao kombinacija hidrauličnog i mehaničkog prenosa, sa dvostrukim diferencijalima i sistemom hlađenja koji bi koristio čak 20.000 litara vode. Svaka gusenica bila je široka tri metra i duga dvanaest, a sastojała se od stotina metalnih segmenata teških po nekoliko tona. Potrošnja goriva bila je monstruozna – više od 2.000 litara dizela na sat. Samo da bi se pokrenuo, Ratte bi trošio više goriva nego što bi cela oklopna brigada potrošila za čitav dan borbe.
Dok su inženjeri crtali, realnost je postajala sve očiglednija. Nemačka infrastruktura nije mogla da podnese vozilo ovih razmera. Mostovi bi se urušavali pod njegovom težinom, železnički transport bio je nemoguć, a drumovi bi se pod njim doslovno topili.
Ratte bi morao da se sklapa direktno na frontu, što bi zahtevalo fabriku veličine male baze. Zbog visine od jedanaest metara, bio bi vidljiv sa nekoliko kilometara, pa bi za savezničku avijaciju bio laka meta. Čak i ako bi uspeo da se kreće, svaki kvar bi zahtevao tim od nekoliko desetina mehaničara i specijalizovanu opremu koju je bilo gotovo nemoguće transportovati u ratnim uslovima.
U trenutku kada je Ratte počeo da dobija obrise u planovima, ratna stvarnost se dramatično promenila. Saveznici su preuzeli inicijativu, a Nemačka se suočavala s nestašicom goriva, čelika i radne snage. U aprilu 1943. novi ministar naoružanja, Albert Šper, dobio je uvid u Grotove planove i odmah prepoznao apsurd.
Šper, poznat po racionalnosti, smatrao je da Ratte nema nikakvu praktičnu vrednost. Bio je prespor, preskup i pretežak. Dok je Hitler još uvek maštao o „oružju odmazde“, Šper je mislio na realnost fabrike i fronta. Njegovom odlukom, projekat P.1000 je zvanično obustavljen. Isti sud zadesio je i još neverovatniji Landkreuzer P.1500 „Monster“, planiran da teži 1.500 tona i nosi top kalibra 800 milimetara.
Iako nikada nije izgrađen, Landkreuzer P.1000 ostavio je dubok trag u istoriji inženjeringa. Njegov koncept – kopnenog broda na gusenicama – postao je predmet istraživanja posle rata, naročito među sovjetskim i američkim vojno-tehničkim timovima. Ideja o ekstremno teškom oklopnom vozilu proučavana je kao primer granica mogućeg.
Kruppovi nacrti danas se čuvaju u nemačkim arhivima i tehničkim muzejima. U njima se vidi pažnja posvećena detaljima – od ventilacionog sistema i kabinskih periskopa do planiranog hidrauličnog krana koji bi služio za zamenu delova gusenica. Svaki deo vozila zamišljen je s matematičkom preciznošću, što pokazuje koliko su nemački inženjeri, uprkos apsurdnosti projekta, bili posvećeni zadatku.
Ratte je vremenom prešao granicu istorije i postao deo popularne kulture. Pojavljuje se u video igrama, stripovima, maketarskim modelima i umetničkim rekonstrukcijama. U digitalnim svetovima, on i dalje „živi“ kao simbol neograničene moći i ljudske mašte koja odbija da se povinuje logici.
Landkreuzer P.1000 „Ratte“ ostaje najpoznatiji neizrađeni tenk svih vremena. U njegovim proporcijama sabrana je cela epoha – vreme u kojem su inženjeri radili pod pritiskom ideologije, vreme u kojem su fabrike proizvodile snove o moći dok su gradovi goreli.
Njegova priča podseća da tehnološka veličina ne znači nužno uspeh. Pravi trijumf mašinstva leži u ravnoteži između snage, efikasnosti i svrhe, a Ratte je sve to izgubio u svojoj grandioznosti. Danas, kada se pogleda nacrt tog giganta, lako je razumeti zašto i dalje budi fascinaciju.
Nemački inženjering nikada nije bio maštovitiji, ali i nikada dalje od realnosti. Ratte je postao simbol epohe u kojoj su mašine bile veće od ljudi – i dokaz da čak i najjači čelik ne može da izdrži težinu jedne ideje koja nije s ovoga sveta.
Zoran Tomasović
(5781)
Greota bi bilo da ovakav projekat propadne.
Trebao bi šef logora u Srbiji da pošalje naše mlade stručnjake da pomognu „braći“ švabama da se projekat realizuje. Milom ili silom.
Interesantno, nisam do sada nista cuo i procitao u vezi te „mrcine“ 👍
„U njemu se ogledala cela filozofija nacističkog inženjeringa: grandioznost bez granica, ambicija koja ignoriše realnost i slepa vera u tehnologiju kao sredstvo nadmoći.“ Ovakve megalomanske ideje poticu licno od Hitlera a ne od njegovih vojskovodja i inzinjera. Jadne fasisticke vojskovodje i inzinjeri morali su da izvrsavaju naredjenja pod pretnjom smrtne kazne – Hitler nije dozvoljavao ni najmanje suprotstavljanje! Hitler kao vodja mogao bi da se opise ukratko ovako: 1. Bio je lud – psihicki nestabilna licnost bez kontakta sa realnoscu. 2. Nije imao nikakvo vojno obrazovanje. Pre prvog svetskog rata zeleo je da studira slikarstvo ali je odbijen na prijemnom… Pročitaj više »
Da, dobro zboriš. Samo tačka 2 je ključni momenat zbog čega je mladi Hitler poludio!!! Zar nije bilo bolje pustiti mladog slikara, koji je slikao bolje od profesora na fakultetu, da se bavi svojim Bogom danim talentom. Ili ga skinuti sa koloseka, pa da napravi osvetu koju je napravio. Nakon tri neuspela prijemna ispita na Univerzitetu u Austriji, tadašnji profesori koji nisu bili Nemci poreklom, rekli su mu: „Nama ne trebaju gotovi slikari, nama trebaju studenti koje će mo mi da naučimo da slikaju.“ Hitler tada odlazi za Minhen i govori: „Ich gehe dort, wo die wahre Deutschen sind.“ I… Pročitaj više »
I još nešto: Nemci su vrlo pogan narod. Kad im čovek napravi konkurenciju svojim proizvodom, znaju da prete pa čak i da idu do krajnjih granica. Tada znaju da kažu, da dotični ubija njih i njihovu decu. Ma nemoj. Kakvo izvrtanje stvari i događaja, tipično njima i njihovoj ideologiji. Pa zar ovaj drugi ne sme da hrani sebe i svoju decu? Pad njihovog profita oni izjednačavaju sa njihovom apokalipsom. Pa i da im propadnu firme, oni neće gladni krepati. E, tu je upravo jezgro zla nemačke nacije. Njihovo naslućivanje pada je povod za satiranje drugoga, koji se možda bori da… Pročitaj više »
Imam dosta knjiga na temu 2. svetskog rata i nije bas tako crno-belo. Ima dosta istine u tome sta kazes, ali isto isto tako Hitler nije postao „Hitler“ sve dok Nemacka nije pocela da gubi rat. Tek onda je preuzeo sve pod svoje ruke jer je smatrao da su drugi oko njega nesposobni. Citao sam dosta knjiga na tu temu. Jedna od boljih je od Albert Speera „Inside the Third Reich“, koja pokazuje da je Speer imao odresene ruke i da se Hitler uopste nije suprostavljao njegovim idejama. Trenutno citam „Ten Years and Twenty Days“ od Karl Donitza koji je… Pročitaj više »
Hitler je preuzeo vlast u Nemackoj izmedju dva rata – posto je prvi za Nemce bio izgubljen. Sper je bio njegovo drugo „JA“. On je imao veliku slobodu ali je uvek radio na tome da zadovolji Hitlera. Krstarica Bizmark je bila vrhunac gigantizma. Posle potapanja Bizmarka bilo je jasno da je Nemcima potrebna druga strategija a ne glomazni i preskupi brodovi. Tako su presli na gradnju podmornica. Sto se tice oruzja i ratne tehnike, kao i kompletne organizacije cele Nemacke, Nemci su pokazali fantasticnu kreativnost! To niko ne osporava. Da te podsetim, diskusiju smo zapoceli zbog onog „pacova“ u naslovu… Pročitaj više »
Speer je postao njegovo drugo „ja“ tek kako je rat odmicao, jer ga je uvek odusevljavao svojom organizacijom i kako je sposoban da u rekordnom roku obavi poslove. Zato ga je Hitler vremenom postavio da vodi celu ratnu proizvodnju – mislim da su Nemci zapravo imali najproduktivniju godinu bas u vreme kada se sve raspadalo 1944. godine. Bismarck je bio cudo, sam podatak da je potopio ponos britanske mornarice Hood sve govori. Bismarck je vise sradao pukom srecom (ili nesrecom ako pricamo o Kriegsmarine) – jer mu je zastareli britanski bi-plane pogodio mehanizam za upravljanje, vise srecom nego bilo sta… Pročitaj više »
Boga pitaj ko je pisao te knjige koje citas! 🙂 24. maja 1941 Bizmark je, uz saradnju krstarice Princ Eugen, potopio britansku krstaricu Hud – cistom srecom, jednom jedinom granatom koja je pogodila skladiste sa municijom! Od eksplozije municije Hud se prepolovio na dva dela i munjevito potonuo, tako da je spaseno samo nekoliko ljudi. Potapanje Huda razbesnelo je Cercila, koji je odmah izdao naredjenje „po svaku cenu potopiti Bizmarka!“ Samo nekoliko dana kasnije, 27. maja 1941, potopljen je Bizmark. To je takodje bio slucajni pogodak jednog torpeda ispaljenog sa staromodnog dvokrilca, koji je pogodio kormilo Bizmarka. Bizmark je bio… Pročitaj više »
Napisali su sami ljudi posle rata – i Speer i Donitz. Njihove sopstvene autobiografije.
Sa izuzetkom sto sam omasio godinu kada je Bismarck potopljen (napisao sam 1940., zapravo se desilo 1941.), sve drugo sta si napisao u zadnjem komentaru se poklapa sa onim sta sam ja rekao.
Sto se tice Tirpitza, Britanci su znali mnogo ranije gde se nalazi – samo ga nisu mogli potopiti i pored cestih napad sve do jel bese krajem 1944. godine ako me secanje dobro sluzi.
OK, slazemo se. Tirpic je bio u jednom dubokom fjordu u Norveskoj. Cuvala ga je jaka protivvazdusna odbrana, tako da mu je bilo tesko prici. Moja preporuka – veoma oprezno sa prihvatanjem informacija koje serviraju sami nemacki generali iz drugog svetskog rata!!! Oni daju dogadjajima sasvim drugacije svetlo – najcesci problem kod Nemaca jeste sto oni vide rat kao neku vrstu „sporta“!!! Nemaju osecaj krivice a svoje okupatorske i ubilacke namere vide i prikazuju kao nesto sasvim normalno. Filmovi koje ja ovde gledam napravljeni su u reziji saveznika, sa obiljem originalnog materijala. Tu su prisutni i ruski izvori. Iz godine… Pročitaj više »
Donitz je bio otvoreni nacista sve do svoje smrti, ali je njegova knjiga zapravo vojna strategija. Znaci nije (previse) iznosio misljenja, vec opisivao strategije i odluke. Tipa „tog i tog dana sam dobio obavest da se tu i tu nalazi toliko britanskih brodova, ovo je planska strategija kako da ih potopim“. Doduse, tek sam u 1942. godini u knjizi, jos nisam dosao do najzanimljivijeg dela kada su nacisti poceli da gube rat i kada se kula od karata pocela rusiti. U ovih prvih 100 stranica Hitlera skoro da nije ni spomenuo, sve je samo opis vojnih akcija. I da, kao… Pročitaj više »
Sve bi to bilo izmišljeno i bez švaba. Ne mogu da kažem, svi su oni isti, al dobar deo je takav – naopak, koji dominira nacijom. Eto, zašto je austrougarski kralj morao da ubije Rudolfa Diesela? Zar nije mogao da se sa njim dogovori? Al to kako su zagovnali tada, za vreme Hitlera, pa i sada treći put, govori u prilog da su isti iz generacije u generaciju i da uvek istu grešku ponavljaju. Taj kralj je ubio svog najvećeg naučnika toga vremena, jer je odbijao da radi za armiju i svoje motore ponudi ratnoj mašineriji za rat koji je… Pročitaj više »
Voleo bi da vidim ovu skalameriju da se zaglavi u ruskom blatu. Posebno onom sibirskom
Ostao bi kao spomenik gluposti
Kako doći sa ovim do istočnog fronta?
Naravno. Praktično, nije se pravilo oružje koje se nije moglo transportovati železnicom
U delovima. Tu bi ga sastavili na betonskom postolju i tu bi ostao do danas. 🙂
Ne kapiram svrhu ove mrcine, i uopšte kako bi se kratala. Koji je površinski pritisak pod njom. Da li bi uništavala puteve pod sobom. Da li bi bila pokretna na njivama, jer obrni okreni, tenkovi idu poljima. Da li bi mogao da se vozi po oranicama kada kiša omekša ionako meku zemlju.
Suštinski, ne vidim kako bi se kretala, a tek kako bi putovala na nešto duže pruge…
Mrcina
Mogli bi da mu nakače helijumske balone, da ga malo olakšaju i podignu 🙂