Zanimljivost dana: Automobil snova
Period pedesetih godina prošlog veka je otišao u istoriju kao jedan od najuticajnijih u američkog automobilskoj industriji. Posle dugo godina Velike depresije i Drugog svetskog rata, Jenkiji su konačno stekli priliku da uživaju u dobrim stvarima u životu. Veliku ulogu u tome su igrali i automobili, posebno zato što su Sjedinjene Američke Države bile jedna od pobedničkih strana, bez da se borba vodila na njihovoj teritoriji.
To je označilo da nisu imali oštećene fabrike i generalno industriju, pa su odmah po završetku rata krenule ponovo da razvijaju sve što je novo i moderno.
Njihova automobilska industrija je u velikoj meri bila inspirisana novom generacijom borbenih aviona. Pričamo o dugačkim i niskim linijama, ogromnim spojlerima i dosta hroma. Takav trend je prvi započeo Cadillac nedugo nakon rata, ali kako je svet ušao u pedesete godine, tako se oteo kontroli do te mere, da su se svi takmičili čiji automobil će imati veći rep i više se sijati od hroma.
A ako ste želeli da ceo doživljaj podignete na još viši nivo, onda su postojale mnogobrojne samostalne kuće koje bi sve vaše snove sprovele u delo. Jedan od takvih modela je bio DiDia 150 i postaće najskuplji „custom“ automobil kada je konačno kompletiran.
Otac ovog programa nije bio automobilski dizajner već zapravo stilista odeće iz grada Detroita unutar američke savezne države Mičigen. Njegovo ime je Endi Di Dia i rođen je 1917. godine kao sin italijanskih imigranata.
Karijeru je započeo kao vozač autobusa, ali je početkom pedesetih godina stekao ime za sebe kao dizajner garderobe. Ruku na srce, nikada neće postati neko veliko svetsko ime, ali je upoznao dosta uticajnih ljudi iz sveta muzike, filmske industrije i ostalih sličnih zanimacija. Endi je takođe voleo automobile i u slobodno vreme je često pravio crteže kako bi voleo da četvorotočkaši izgledaju.
Nakon što je stekao solidnu ušteđevinu, Endi odlučuje da napravi automobil snova. Kontaktirao je samostalnu dizajnersku kuću u Detroitu pod imenom Clarkaiser Custom Show tokom 1953. godine i finansirao razvoj takvog vozila.
Kada posao budeo kompletiran sedam godina kasnije, koštaće ga čak 69.811 američkih dolara (oko 709.500 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca). Dok je razvoj noviteta tekao, Endi je upoznao muzičara Bobija Derina i njih dvojica su stekli prijateljstvo. Sa njim je podelio ideju o „automobilu snova“, a Derin mu obećao da ga će ga kupiti ako ikada postane velika zvezda.
Kao što smo spomenuli, razvoj je tekao čak sedam godina i vozilo će na kraju dobiti ime DiDia 150. Zanimljiv je podatak da nije pozajmio ni jedan limeni deo od nekog drugog modela već da su limarija i šasija ručno izrađene. Sam dizajn je bio u velikoj meri inspirisan američkom automobilskom industrijom iz navedenog perioda, sa nikada ranije višim repom i skrivenim farovima.
Takođe je korišćeno i dosta stakla, uključujući i ono na krovu. Drugi će kasnije kritikovati ovu odluku sa objašnjenjem da putnici na zadnjoj klupi osećaju veliku toplotu, ali to na prvi pogled nije bilo bitno pošto je 150 smatran jednim od najlepših američkih četvorotočkaša iz tog perioda.
Nakon što je kompletiran, poslat je u Kaliforniju na farbanje i to kod čuvenog Džordža Berisa. Njegovo ime je sveto u razvoju posebnih vozila za imućne mušterije, uključujući i razne filmske automobile, a Beris će izabrati posebnu verziju crvene metalik boje. Štaviše, Beris će farbom preći čak 30 puta pre nego što je dobio željene rezultate.
DiDia 150 nije samo izgledao fantastično već je imao i tehnologiju budućnosti. Primera radi, vrata bi se otvarala elektronski na dugme, brisači bi se sami upalili kada bi senzori zaključili da pada kiša, a svako od četiri sedišta je posedovalo zasebnu klimu i grejanje.
Svaki putnik je takođe imao i svoje zvučnike kao i pikslu i upaljač. Već smo spomenuli skrivene farove koji bi se otvarali pritiskom na dugme, a migavci bi se automatski upalili kada bi vozač krenuo da skreće volanom. Sa mehaničke strane su iskorišćeni mnogi detalji sa Cadillaca. 150 je pokretao njegov tjunirani motor radne zapremine 365 kubnih inča (6,0 litara) sa 510 konjskih snaga.
Automobil je zvanično predstavljen u decembru 1960. godine i uskoro se našao na naslovnim stranicama svih automobilskih medija. Baš kao što je Derin i obećao, do tada je postao velika zvezda i kupio je 150 za sumu od 150 hiljada dolara (oko 1,5 miliona najmanjih zelenih novčanica u današnjoj vrednosti novca), što ga je učinilo najskupljim posebnim automobilom u to vreme. Upravo je tada i dobio zvanično ime „DiDia 150“ po osnivaču i originalnoj prodajnoj ceni.
Derin će da zadrži vozilo do 1970. godine i u međuvremenu će ugraditi moderniji Fordov motor radne zapremine 427 kubnih inča (7,0 litara). Zatim ga je donirao muzeju u gradu Sent Luis unutar američke savezne države Mizuri. Tamo se nalazi do današnjeg dana, iako je često pozajmljivan i drugim muzejima, a prošao je kroz detaljan proces restauracije 1981. godine.
Do današnjeg dana važi za najpoznatiji i najvredniji američki automobil u stilu „custom“. Ko bi rekao da će takva ideja stići od dizajnera odeće…
Zoran Tomasović
(453)
Malo čamac, malo avion.Za to vrijeme više nego impresivno.Dva avionska repa trebalo bi povezati jednim „avionskim krilom“ kako bi se dobio poveći spojler koji pritiska na dole zadnji kraj.
neverovatna američka kreativnost
iskreno nisam ljubitelj njihove nacije pogotovo nove ere u svetu sporta muzike i filma, ali su stvarno majstori za automobile i sportsku opremu
Hebo te, šta je ovo!? Betmen, Supermen.
Reponja….
Da nije repova, zadnji kraj bi pre trebalo da bude prednji.
Štro reče jedan moj drugar, ovoliko auto, a ne služi ničemu.
Pedesete i sesdesete godine bile su u americkoj auto-industriji veoma plodne sa idejama razne vrste! Ova dizajn studija nije bas lepa ali sadrzi vise elemenata koji su danas u primeni ili bi mogli da budu primenjeni. To je dokaz da je studija bazirana na tehnickoj logici i da nije rezultat dizajnerske fantazije!
Yankee, da nije slucajno tadasnji menadzer napravio ovaj koncept?
Da su imali sposobnog menadzera – napravili bi vise od 1 primerka. 😉
Plus, ovo se odigralo pre 65 godina, nema veze sa danasnjom auto industrijom. 😉
To je auto-industrija. Dizajn studije sluze za eksperimentisanje, tu se vrsi izbor detalja i koncepata za seriju. Prava ocigledna nastava.
Bilo nekada bitno, danas uopste ne.
Kao sto rekoh ranije, da dizajn igra ikakvu ulogu medju kupcima, Alfa sigurno ne bi bila jednom nogom u grobu evo vec 70+ godina.
„Bilo nekada bitno, danas uopste ne.“ – Da li to hoces da kazes da dizajn studije danas nemaju nikakvu svrhu? Dobro je da ne radis u auto-industriji! 🙂
Na protiv, publika se sve vise kultivise i dizajn je ozbiljan faktor.
Sto se tice Alfine bedne situacije, tu je stvar malo kompleksnija: sto tehnika sto dizajn, nista nije na nivou tog slavnog imena.
Cuo sam te prvih 38 puta kada si rekao da je dobro da ne radim u auto industriji. Ne moras da ponavljas u svakom komentaru. 😉
I da, smatram da danas dizajn studije nemaju bas nikakvu svrhu, posebno kod proverenih proizvodjaca.
„Tako je junace!“ 🙂
Jos nije kasno da se bacis u tom pravcu! Bio bi CEO jednog celog kioska za hamburgere! 🙂
Izvini Yankee, stvarno ne mogu da odolim a da se ne salim! Tvoje komentare ne mogu da shvatim ozbiljno.
Ja sam tebe prestao da shvatam ozbiljno kada si rekao da si pisao Audiju da naprave novi TT sa centralno postavljenim motorom, a posebno kada si pisao da dizajneri Porschea naporno rade i da Porsche uopste ima dizajnerski tim 😉
da je dizajn no 1 prioritet za kupovinu vozila onda bi vw, škode, pa čak i mercedesi bili kao alfe (što se tiče prodaje) all jbg oni imaju sposobne menadžere
ne znam samo kako se vw ukorenio toliko u kinesko tržište
kao pantljičare
Kriterijum br. 1 pri kupovini automobila jeste korisna vrednost automobila i njegova cena. Zatim dolaze ostali faktori. To je prilicno kompleksna kombinacija kriterijuma. Jedino kod malih automobila odluciju emocije – do izvesne granice.
Mislis da su Alfe u poslednjih dvadesetak godina neodoljivo lepe? U strategiji Alfe ima citav niz gresaka.
Na isti nacin kao i Buick – bili su jedni od prvih zapadnih proizvodjaca koji su obratili vecu paznju na kinesko trziste i samim tim kao „pioniri“ su stekli ime.
OK Yankee, obcavam necu vise da komentarisem tvoje komentare. To nema nikakvog smisla.