Zanimljivost dana: Chrysler TC… By Maserati

Sigurno se sećate perioda od pre desetak godina kada je pokojni Serđo Markione pokazao interesovanje prema američkoj korporaciji Chrysler. Odmah su krenule one priče kako Fiatovo investiranje u verovatno najgoreg američkog proizvođača nikako ne može biti dobro jer je ipak reč o dve firme koje su sinonim za lošu pouzdanost, ali je partnerstvo ipak dalo rezultate. Toliko dobre rezultate da je Fiat-Chrysler kasnije postao deo velikog Stellantisa i danas posluje izuzetno pozitivno.

Ali, pre nego što je Fiat-Chrysler uopšte nastao, dve strane su imale jednu ne baš popularnu zajedničku saradnju. Reč je o modelu Chrysler TC by Maserati (da, zaista je imao toliko dugačko ime) koji se proizvodio svega tri godine i koji u isto vreme nije uspeo da ostavi značajniji trag.

Njegov otac je čovek po imenu Li Ajakoka, a tokom dugogodišnje karijere je ostavio veoma značajan trag u automobilskoj industriji. Poznat je kao tvorac mnogih legendi kao što su Ford Mustang i GT40, da bi zatim krajem sedamdesetih godina prošlog veka preuzeo posrnuli Chrysler, i spasio ga od sigurnog bankrota.

Još dok je radio u Fordu, Ajakoka je stekao prijateljstvo s argentinsko-italijanskim industrijalcem Alehandom Detomasom kada je ovaj zatražio mehaniku za svoj model DeTomaso Pantera. Ovog sportistu će na kraju pokretati Fordov V8 motor, i prodavaće se preko izložbeno-prodajnih salona Fordove divizije Lincoln-Mercury.

Dvadesetak godina kasnije, Ajakoka je predvodio Chrysler dok se Detomaso nalazio na čelu nekadašnjeg giganta Maseratija. Upravo je ovaj industrijalac uspeo da spasi Maserati od sigurnog stečaja sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, tako što je ponudio novu liniju sportista.

Kako su bili bliski prijatelji, tako su Ajakoka i Detomaso potpisali ugovor prema kom bi dve strane zajednički razvile novi luksuzni automobil. Takav model je trebalo da konstruiše Maserati, koristeći Chryslerovu platformu i mehaniku, koji bi se zatim prodavao „preko bare“ kao najbolji i najskuplji model američke firme. Za bazu je preuzet model LeBaron, tada najveći i najluksuzniji model Chryslera, a onda je krenula lista modifikacija.

Ovaj potez nije bio preterano obećavajući pošto je LeBaron delio takozvanu „K-Cars“ platformu razvijenu isključivo za manje i jeftine gradske modele. Debitovala je početkom osamdesetih godina prošlog veka i vremenom je modifikovana tako da pokreće varijante raznih modela i konfiguracija – od malog gradskog kupea, pa sve do većih minivanova.

Ugovor dve strane je potpisan još 1984. godine, ali će morati proći čak pet godina pre nego što automobil pristigne u serijsku proizvodnju. Za stil su se postarali Italijani, ali ne oni zaposleni u Maseratiju, već njegova divizija Innocenti (da, baš ona koja je prodavala i naš Yugo). Konačan proizvod nije baš delovao uverljivo kao što se javnost nadala, mada jeste bio lepši nego da su ga američki stilisti dizajnirali.

Kada se konačno pojavio u prodaji krajem 1988. godine, TC je pružao 2,2-litarski turbobenzinac sa 160 „konja“, a snaga se prenosila na prednje točkove preko trostepenog automatskog menjača. Iako se proizvodio u Italiji, kupci su bili veoma razočarani što je američki motor ispod haube, mada je za svoju kategoriju laganog i udobnog kruzera zapravo imao solidne performanse.

Ubrzanje iz mirovanja do 100 km/h je trajalo nešto više od sedam sekundi, dok je maksimalna brzina bila 227 km/h. Kritike su išle na račun ne baš impresivne italijanske završne izrade, gde se činilo da se nešto uvek kvari (posebno po pitanju elektronike) kao i izuzetno visoke početne cene od 33 hiljade dolara (oko 73.608 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca).

Znajući da samo ime Chryslera nije dovoljno jako, da bi privuklo kupce sa dubokim džepom, Ajakoka je dodao i ono „by Maserati“ u imenu, kako bi opravdao visoku cenu. Takođe je znao da Amerikanci nisu oduševljeni turbo tehnologijom, pa je 1990. godine u ponudu uvršten i Mitsubishijev 3,0-litarski atmosferski benzinac sa šest cilindara koji je razvijao 140 „grla“.

Kada ni to nije dalo rezultate, Chrysler se obratio čuvenom Cosworthu, sa sedištem u Engleskoj, kako bi se pozabavio sa 2,2-litarskim turbobenzincem. Ovu su podigli snagu na 200 „konja“ dok su Amerikanci razvili i novi petostepeni manuelni menjač. Veruje se da se samo 500 kupaca odlučilo za ovu kombinaciju.

Iako je TC bio luksuzniji nego bilo koji američki automobil iz navedenog perioda, s izuzetkom možda Cadillaca Allantea, do 1991. godine cena je skočila na 37 hiljada dolara (današnjih 75.137 dolara). Chrysler dodaje opremu kao što su metalni krov, audio sistem Infinity s deset zvučnika, pomeranje sedišta na šest načina i još mnogo toga.

Ipak, prodaja se nikada nije oporavila, dok se tokom tri godine proizvodnje samo 7.300 mušterija odlučilo za TC. Spomenućemo da se prodavao u samo 300 izložbeno-prodajnih salona u najvećim američkim gradovima.

Veliku ulogu u neuspehu je igrala i odluka samog Chryslera da ponudi model LeBaron GTC takođe u kabrioletskom izdanju, i sa identičnom mehanikom, i to po upola nižoj ceni. Iako je TC bio nešto luksuzniji, cena nikako nije mogla biti opravdana i nagađa se da je Chrysler zabeležio gubitke od preko 600 miliona dolara na ovom projektu.

Spomenuti Ajakoka je napravio karijeru u Fordu, što je uspeo da između ostalog učini i ponudom prepakovanih jeftinih modela po višim cenama, kao što su Mercury Cougar i Lincoln Mark-Series, ali do osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, takav potez jednostavno više nije davao rezultate.

Dobar deo TC-a je preživeo i s vremena na vreme se pojavi u oglasima, uglavnom po cenama manjim od desetak hiljada „zelembaća“. To ih čini relativno pristupačnima za sve one koji žele kombinaciju američkog i italijanskog šmeka.

Moraće proći više od dvadeset godina, pre nego što Chrysler i Maserati opet postanu deo iste korporacije, ali kao što vidimo iz ovog primera, saradnja je započeta dosta ranije.

Zoran Tomasović

(448)