Jedna od omiljenih američkih zanimacija tokom dugo niza godina Hladnog rata je bila vezana za takozvane vremenske kapsule. Zaista se verovalo da će jednog dana doći do nuklernog rata sa Sovjetskim Savezom i da će sve na zemlji biti uništeno, pa je satim tim najsigurnija lokacija bila ispod zemlje. Napravljeno je dosta buknera, ali nije bila retkost i da dosta toga bude zakopano i da na taj način sledeće generacije budu u stanju da vide kako se nekada živelo.
Sigurno najpoznatija tema na račun vremenskih kapsula i automobila je ona na račun gospođe Belvidir, zlatnog modela po imenu Plymouth Belvedere iz 1957. godine koji je pet decenija bio zakopan pod zemljom u američkoj saveznoj državi Oklahomi.
Nažalost, kada je kapsula otvorena, otkrivena je velika količina vode i zarđali automobil u sredini. O tome smo posebno pisali u jednom od ranijih izdanja naše sekcije zanimljivosti dana, a priču možete da pročitate ovde.
Još jedna poznata vremenska kapsula se nalazila u gradu Sivardu unutar američke savezne države Nebraske. Kompletirao je čovek po imenu Harold Dejvison davne 1975. godine, doduše ne iz straha od nuklearnog rata, već da svojim unučadima pokaže kako je njegov život nekada izgledao.
Dejvison je takođe verovao da „čitanje knjige nije isto što i videti i dodirnuti“, prema rečima njegove kćerke Triš, pa je svoju vremensku kapsulu napunio eklektičnom zbirkom od pet hiljada predmeta, uključujući par bikini gaćica, muško svetloplavo odelo za slobodno vreme sa izvezenim žutim cvećem i potpuno novim automobilom Chevroletom Vegom, koji je bio „najjeftiniji automobil koji je mogao da nađe“.
Iako je kolekcija i dalje poznata po neobičnim izlozima, videli smo betonskog Indijanca, bombu s krilima i prenosivu zatvorsku ćeliju na parkingu. Triš kaže da nije tačno da je njen otac kapsulu samo napunio stvarima koje nije mogao da proda. „Iako mi je jednom rekao“, prisetila se, „da bi od ove prodavnice zaradio više para kada bi samo zaključao vrata i ostavio sve da stoji 50 godina.“
Kapsula je zapečaćena 4. jula 1975. godine, sa planom da bude otvorena tačno pedeset godina kasnije. I Harold je ostvario svoju želju: izdanje Ginisove knjige rekorda iz 1977. godine proglasilo je njegovu vremensku kapsulu najvećom na svetu. To je odmah izazvalo lavinu protesta sa univerziteta u Atlanti, Džordžija, po imenu Oglethorpe, a koji je tvrdio da je njihova „Kripta civilizacije“, zapečaćena 1940. godine, zapravo najveća vremenska kapsula na svetu. Prepucavanje je trajalo mesecima, a Ginis je na kraju rešio spor tako što je potpuno uklonio kategoriju Vremenske kapsule iz svog spiska rekorda.
Međutim, Harold nije bio čovek koji gubi rasprave, niti je pristajao na nerešeno. Godine 1983. izgradio je drugu vremensku kapsulu, tačno iznad prve, unutar betonske piramide. Sada više nije moglo biti sumnje čija je kapsula najveća. Piramida je ujedno služila i kao krov koji je štitio originalnu, podzemnu kapsulu od vode (Haroldov strah od vlažne kripte bio je opravdan, s obzirom na to šta se dogodilo sa sadržajem drugih zakopanih kapsula).
U piramidi je Dejvison sahranio i drugi automobil, izubijan Datsun ili Toyotu iz 1975. godine, niko se tačno ne seća koji, „da pokaže šta naše društvo uradi automobilu za deset godina“, prema rečima Triš. Unutra se takođe nalaze „gomile i gomile telefonskih imenika“ i paketi koje su pripremili lokalni stanovnici kao poklone za budućnost. „Taj čovek je bio ekscentrik“, rekla je Triš, „ali je razmišljao unapred i uradio je pravu stvar.“
Ispostavilo se da Haroldu kapsula nije ni bila potrebna da bi podelio disko eru s unucima. Učinio je to lično, i u svom ritmu, jer je preminuo tek 1999. godine. Harold Dejvison je imao 91 godinu, i bio je vitalan do samog kraja.
„Jedna od njegovih poslednjih rasprava sa mnom bila je o tome kako da otvorimo vremensku kapsulu“, rekla nam je Triš. „Tvrdio je da ima dovoljno prostora da se poklopac podigne unutra, u piramidi. Po mom sećanju, nema dovoljno mesta i moraćemo da razbijemo poklopac.“
Kapsula je otvorena dan pre četvrtog dana jula i sa izuzetkom površne korozije, Vega je u besprekornom stanju.
Organizatori kažu da će pokazati javnosti sve ono šta je Harold zakopao u piramidu na američki Dan zahvalnosti i da je većina robe preživela, pa za razliku od gospođe Belvidir, ova priča definitivno ima srećan kraj.
AutoRepublika
(185)
