Zanimljivost dana: Kako je Bugatti postao… Bugatti

Sama asocijacija na Bugatti, i to prva, jeste brzina, ona rekordna za drumske automobile. Modeli kao što su EB110, Veyron i Chiron su neke od najvećih legendi koje je automobilski svet ikada imao prilike da vidi, ali malo ljudi zna da današnji Bugatti zapravo i nije povezan sa onim originalnim, doduše s izuzetkom imena. Štaviše, kroz istoriju su postojale čak tri kompanije takvog imena, a za današnju priču je najbitnija ona prva.

Zvala se Automobiles Ettore Bugatti po osnivaču, a do današnjeg dana se eksperti neće složiti iz koje države dolazi ova firma.

Spomenuti Etore Bugati je bio francuski državljanin rođen u Italiji, ali je prvo sedište firme bilo u gradu Molshajmu koji se tada nalazio u Nemačkoj (Francuskoj će pripasti tek posle Prvog svetstkog rata). U svakom slučaju, Bugatti je osnovan 1909. godine i nasuprot kasnijim uspesima širom staza, u početku je bio sitna riba i nije se mogao pohvaliti nekim rezultatima.

I koji model je promenio takav trend? Type 35 je svakako bio najuspešniji i pobedio je svuda gde se moglo pobediti od 1924. do 1930. godine, ali ako pitate današnji Bugatti, ta čast zapravo pripada modelu po imenu Type 32 ili kako je poznatiji u javnosti pod imenom „Tank de Tours“.

Francuski gigant se danas nalazi u rukama korporacije Volkswagen i nedavno je podsetio javnost na Type 32 kao „pionira profesionalnog auto-moto sporta“. Nije slučajnost da se to desilo baš na njegov stoti rođendan, ali je to uglavnom zainteresovalo javnost da prouči njegovu istoriju.

Type 32 je razvijen samo sa jednim planom, a to je da slavi na Velikoj nagradi Francuske 1923. godine. Ova trka je u svoje vreme bila najveća na svetu i generalno se smatra nadmetanjem koje će promeniti način na koji su zaljubljenici gledali na profesionalni auto-moto sport.

Prva trka je vožena još 1906. godine i lokacija se često menjala. Takmičenje iz 1923. godine je trebalo da se održi u gradu Tur, po čemu je Type 32 i dobio nadimak, dok je ono „tank“ stiglo zbog sličnog stila koji su negovali i rani tenkovi iz Prvog svetskog rata. Sama staza je bila dugačka 22,4 kilometra dok je dužina cele trke iznosila 800 kilometara. Tu je bilo i dosta dugačkih pravaca, što je verovatno i rezultiralo time da Etore razvije Type 32 sa aerodinamikom na umu.

Međutim, takva tehnologija je još uvek bila velika nepoznanica tokom ranih dvadesetih godina prošlog veka, posebno na automobilima. Daleko od toga da nisu postojali pokušaji, ali gotovo niko još nije razumeo kako se četvorotočkaš probija kroz vazduh.

Etore će kasnije reći da je koristio avionsko krilo kao dizajnersku inspiraciju, a celu aluminijumsku školjku su u jednom delu držale zakivke (što je još više dalo smisao nadimku „tank“). Iako je međuosovinsko rastojanje iznosilo manje od dva metra, Etore je nekako uspeo da uglavi motor sa osam cilindara u rednoj konfiguraciji.

Doduše, bio je dosta male radne zapremine (2,0 litre), a razvijao je solidnih 90 konjskih snaga. Menjač je bio trostepeni manuelni. Pored ranog prototipa za testiranje, Bugatti je napravio četiri serijska primerka sa ciljem da napadne pobedu na spomenutoj Velikoj nagradi Francuske 1923. godine. Svi vozači su bili dugogodišnji veterani, a trojica su učestvovala na istoj trci godinu dana ranije, kada je Bugatti završio na drugoj i trećoj poziciji.

Na stazi se pojavilo preko 300 hiljada gledalaca i malo je reći da je Type 32 bio u centru pažnje. Javnost nikada ranije nije videla sličan dizajnerski automobil i očekivanja su bila velika, ali je oduševljenje kratko trajalo. Postalo je jasno da je britanski Sunbeam bio glavni favorit dok je Fiat stigao sa novim modelom 805 sa motorom sa osam cilindara i kompresorom.

Iako je učestvovalo samo osamnaest automobila, čak i najbrži Type 32 se kvalifikovao tek u sredini. Ni početak trke nije bilo mnogo bolji, pa je Type 32 sa brojem jedanaest (vozač Pjer Divicaja) odustao već u prvom krugu nakon sudara. Njegov automobil je čak „upao“ u publiku i povredio nekoliko gledalaca.

Pjer Marko (broj šesnaest) je odustao posle tri kruga zbog mehaničkog kvara, a isto je uradio i Princ Kistria (broj osamnaest) u dvanaestom krugu. To znači da je na stazi bio samo jedan Type 32 i to onaj sa brojem šest, a kojim je upravljao vozač Ernest Fridrih.

Na sreću (ili nesreću) Bugattija, trku je završilo tek pet automobila. Sunbeam je zauzeo prve dve pozicije dok je spomenuti Tridrih završio kao treći sa vremenom od sedam sati i 22,4 sekunde, što je bilo nekih 25 minuta sporije od pobedničkog britanskog modela.

Eksperti se do današnjeg dana neći složiti zašto je Type 32 toliko zakazao u poređenju sa Sunbeamom. Jedni će kriviti veoma loše puteve, zbog čega aerodinamika ipak nije dolazila do izražaja (iako je Type 32 zapravo mogao da dostigne maksimalnu brzinu od 180 km/h), dok će drugi reći da on zapravo i nije bio aerodinamičan kao što je izgledao.

Stil krila na avionima koji je Etore precrtao zapravo nije namenjen samo za brzinu već da „pomogne“ letilici da poleti, pa je Fridrih zapravo vozio prosečnom brzinom od tek 112 km/h i posle će se žaliti da je stabilnost vozila bila jako loša.

Etore je bio toliko razočaran da Type 32 nikada više nije učestvovao ni u jednom nadmetanju, barem ne pod zastavom Bugattija. Odlučio je da se fokusira na novi model Type 32, koji takođe nije bio preterano uspešan u početku, ali će na kraju da slavi na više od hiljadu trka.

Od pet sklopljenih Typea 32, prototip je završio pod presom dok je onaj kojim je upravljao Divicaja uništen tokom trke iz ove priče. Jedan je prodat privatnom vozaču iz Čehoslovačke koji će ga voziti u ostatku 1923. godine dok je Bugatti zadržao preostala dva. Samo jedan je ostao u originalnom stanju do ranih sedamdesetih godina i posle nekoliko privatnih vlasnika, vraćen je Bugattiju i danas se nalazi u muzeju u Francuskoj.

Lako bi bilo reći da je Type 32 bio promašaj, ali istoričari će tvrditi da je igrao veliku ulogu u istoriji Bugattija i u kasnijoj dominaciji. Možda ne u smislu toga šta je trebalo raditi, već je najpre doneo potrebno iskustvo inženjerima u pogledu toga koje će greške kasnije izbeći. Sve životne lekcije se skupo plaćaju, zar ne?

Zoran Tomasović

(357)