Zanimljivost dana: Afrička kraljica

Postoji ona priča na račun pouzdanosti Toyote koja zvuči nešto kao, „znate da je pouzdana zato što je u Africi i na Bliskom istoku svako vozi „. Nikada nismo ni sumnjali u kvalitet japanskih automobila, i to ponajmanje u vezi Toyote, ali afrički kontinent zapravo ima dve druge legende koje stanovnici obožavaju.

Jedan je čuveni Mercedes W123, a drugi Peugeot 504. Za našu priču je bitan ovaj francuski model i na kratko ćemo sagledati njegovu istoriju. Afrika ga je toliko volela da se u pojedinim državama proizvodio sve do 2006. godine i to čak 23 godine duže nego što mu je bila evropska karijera.

Model 504 je nastao baš u vreme kada je Francuska prolazila kroz veoma težak period svoje istorije. Pričamo o kasnim šezdesetim godinama prošlog veka, onima koje su protekle u jeku protesta i štrajkova, i malo ko je primetio da je Peugeot debitovao s novim modelom na Salonu automobila u Parizu.

Sedan 504 je razvijen da bude naslednik čuvenog modela 404, ali sa više „francuskog ukusa“. Iako je berlina po imenu 404 bila jako hvaljena i ostvarila je komercijalni uspeh (2,9 miliona prodatih jedinica tokom petnaestogodišnje karijere), mnogi su smatrali da Pininfarin stil previše liči na američku dizajnersku školu.

To se posebno odnosilo na zadnji deo vozila i dva poveća hromirana „repa“. Posao je opet dopao ruku slavne italijanske kuće, ali je stilisti Aldu Brovaronu rečeno da novitet nikako ne sme da izgleda kao umanjeni američki model, već kao čistokrivni Francuz.

S dužinom od 4,5 metara, sedan 504 je bio nešto duži od prethodnika, a u početku je bila dostupna samo limuzina. U ponudi je bio samo 1,8-litarski benzinac sa 81 konjskih snaga uparen sa karburatorom, odnosno petnaest „grla“ više u opciji sa direktnim ubrizgavanjem goriva.

Snaga se prenosila na zadnje točkove preko izbora četvorostepenog manuelnog i trostepenog automatskog menjača. Nije trebalo da prođe puno vremena pre nego što je 504 dobio dosta pohvala na račun stila, kvaliteta, udobnosti, završne izrade i moćnih i štedljivih motora. Proglašen je za evropski automobil godine 1969. godine sa velikom prednošću u poređenju sa drugoplasiranim BMW-om 2500/2800.

Peugeot proširuje ponudu godinu dana kasnije, i to novim 2,0-litarskim benzincem sa 92 konjske snage sa karburatorom, odnosno 103 „grla“ sa direktnim ubrizgavanjem goriva. Nešto kasnije 1970. godine je stigao i prvi dizel sa 64 „konja“ iz radne zapremine 2,1 litre.

Iste godine je stigao i par karavana, od čega je takozvani „Familiale“ imao tri reda sedišta. Takođe je krenula i serijska proizvodnja kupea i kabrioleta koji su predstavljeni godinu dana ranije. I njih je dizajnirao Pininfarina, ali sa sasvim drugačijim stilom, bez da se primeti neka sličnost sa limuzinom. Mnogi će se složiti da je kupe/kabriolet bio vrhunac ponude francuskog giganta tih godina, i jedan od najlepših automobila marke u istoriji.

Većih promena nije bilo sve do 1974. godine kada su kupe i kabriolet dobili svoj prvi benzinac sa šest cilindara. Razvijen je u zajedničkom trudu s Renaultom i Volvoom i takođe će se ugrađivati u novi Peugeot 604. Razvijao je 134 konjske snage i omogućavao maksimalnu brzinu kretanja od 186 km/h.

Nikada nije bio preterano popularna opcija kod kupaca, posebno zato što je debitovao u vreme naftne krize, ali je podigao imidž Peugeota u velikoj meri. Ovo nije bio jedini put da neki motor iz modela 504 bude ponuđen i u „tuđim“ adutima, pošto smo mogli da vidimo narednu generaciju 2,1-litarskog dizela i u Fordovoj limuzini zvanoj Granada.

Peugeot je vredno radio i na novom 2,2-litarskom turbobenzincu sa 175 konjskih snaga, koji je trebalo da podigne maksimalnu brzinu na 210 km/h, ali on nije bio spreman na vreme. Poslednja nova konfiguracija je stigla 1979. godine kada je publici prikazaln pikap kamionet.

Proizvodnja će trajati u Evropi do 1983. godine, mada je ona bila simbolična poslednje četiri godine da bi se otvorio prostor za novi Peugeot 505. Preko tri miliona jedinica je prodato na Starom kontinentu (uključujući 31.163 kupea/kabrioleta), ali kao što smo spomenuli, 504 će doživeti svoju drugu mladost u Africi.

Peugeot nikada nije ignorisao ovaj kontinent i prethodni model 404 se proizvodio u Keniji dodatnih šesnaest godina nakon što je evropska karijera bila kompletirana. Afrička publika je primila 504 još bolje iz nekoliko razloga. Ne samo što je imao jako čvrstu šasiju i ogibljenje za neasfaltirane puteve, pri čemu je bio izuzetno udoban za vožnju, već je jednostavno imao mehaniku koja je „odbijala da bude sahranjena“ sve dok vlasnik radi preporučeno održavanje.

To se posebno odnosilo na 2,3-litarski dizel sa 71 konjskom snagom. 504 će se između ostalih proizvoditi u Keniji, Južnoj Africi i Nigeriji, a u ovoj poslednjoj državi, zadnji primerak je sišao sa proizvodne trake tek 2006. godine. Ruku na srce, mnogi modeli više nisu bili „autentični“ pošto je Peugeot posle nekog vremena krenuo da sarađuje sa lokalnim dobavljačima.

Afrički modeli se lako prepoznaju po plastičnim branicima umesto originalnih hromiranih i drugačijoj rešetki hladnjaka. Jednako je bio popularan i u Južnoj Americi, pa će proizvodnja trajati u Argentini do 1999. godine.

Spomenućemo da je afrička karijera omogućila petstočetvorki da zabeleži i određene sportske uspehe u reliju. Takmičio se od 1975. do 1978. godine na afričkim relijima i uspeo je da slavi pet puta (po dva puta u Keniji i Maroku i jednom u Obali Slonovače).

Sigurni smo da će neko opet reći kako je Toyota najpouzdanija na svetu jer kamionet Hilux masovno koriste „teroristi“ širom sveta, ili da zalazi u najveće pustinje Afrike gde se niko drugi i ne usuđuje prići, ali čak ni verni Japanac nikada neće biti u rangu Peugeota 504 na ovom kontinentu.

Dovoljno je videti da ih još uvek dosta ima na putevima i da mogu da nadžive vlasnika sve dok su redovno održavani.

Zoran Tomasović

(7104)