AR pijaca klasika: Od heroja iz detinjstva do klošara
Ne baš takvo davno smo objavili priču o istorijatu druge generacije modela Ford Mustang. Bilo je toliko odstupanja od originala da ga mnogi danas i ne smatraju pravim Mustangom. Ono što mi je privuklo posebnu pažnju je komentar člana koji se predstavio pod imenom Kosta. Citiramo šta je napisao, „Imam sliku sa ovom karikaturom, bio je, čini mi se, prvi tuning styling show kod Ušća, Beograd. Odvratan kišni dan, odvratan i on, ali na grilu ipak stoji konjić. Crna izbledela boja, oljuskana hauba… Kad ga uporedite sa prvim modelom je kao da vidite vašeg heroja iz detinjstva kako prosi ispred prodavnice za pivo…“.
Ovaj komentar mi je ostao u sećanju iz razloga što sam imao slično iskustvo sa jednim automobilom.
Ne, nije reč o Mustangu već zapravo o modelu po imenu Pontiac GTO. Svi koji ga poznaju, znaju o kakvoj je legendi reč. Iako nije pokrenuo takozvanu „muscle“ revoluciju kada se pojavio u prodaji 1964. godine, GTO je svakako popularizovao mišićave automobile do te mere da je svaki američki automobilski proizvođač imao svog predstavnika.
Ako je nešto proslavilo Detroit i stavilo ga na mapu sveta, to je svakako ovaj model Pontiaca, a isti i dan-danas uživa u kultnom statusu.
Ali vremenom se mnogo toga promenilo u automobilskom svetu, zbog čega se i GTO izmenio. Ruku na srce, krivac nije bio sam automobil, već su političari predstavili nova pravila na račun izduvnih gasova i ekonomičnosti zbog kojih je ovaj legendarni Pontiac izgubio svoje mesto na tržištu.
Takođe je nestao i njegov indentitet posle 1971. godine i više nije bio samostalan već samo opcija na modelu LeMans. Vrhunac priče „od heroja do klošara“ se odigrao 1974. godine kada je GTO postao opcija na najjeftinijem Pontiacu u ponudi, modelu Ventura.
Ventura je u svoje vreme bio relativno popularan automobil s bogatim izborom motora sa četiri, šest i osam cilindara. GTO je predstavljao vrhunac ponude i koštao je 3.200 dolara (oko 19.980 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca ili 460 najmanjih zelenih novčanica (oko 2.870 dolara) više nego bazna Ventura. I pored više nego pristupačne cene, tek 7.058 kupca se odlučilo za njega, što više govori o tome šta je javnost mislila o načinu na koji je ukaljana značka GTO-a, nego o sentimentu za samo vozilo.
Za navedenu sumu novca, kupac je dobijao V8 motor radne zapremine 350 kubnih inča (5,7 litara) sa 200 „konja“, a snaga se prenosila na zadnje točkove preko izbora trostepenog i četvorostepenog manuelnog i trostepenog automatskog menjača. Ovaj GTO je bio u stanju da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za 7,7 sekundi i da dostigne maksimalnu brzinu kretanja od 193 km/h.
Pored moćnijeg motora, GTO se mogao pohvaliti i sa nekoliko dizajnerskih izmena, kao što su one u vezi maske hladnjaka, grafika, uz još nekoliko sitnih mehaničkih modifikacija, ali u suštini, ništa ga nije izdvajalo od modela Ventura.
Primerak iz današnje priče se nalazi u gradu Su Siti unutar američke savezne države Ajove i do sada je prešao 50.390 kilometara. Ovo je jedna od baznih opcija sa trostepenim manuelnim menjačem, ali je kupac izabrao par poželjnih opcija. Najpopularnija od njih je na račun funkcionalnog otvora na haubi, čime je GTO bio jedini Pontiac iz te 1974. godine sa takvom opremom. U oglasu se takođe navodi da je automobil proveo celu karijeru u susednoj saveznoj državi Ilinois.
Do kraja aukcije je ostao još jedan dan, a trenutno najviša od jedanaest ponuda iznosi 9.274 američkih dolara.
Zoran Tomasović
(264)
Prilicno je „kockast“ i podignut iznad tla, do ose tockova! Danas bi se zvao „Fastback SUV GTO“! 🙂
Genijalna priča (pa i o tužnim posledicama eko normativa) i još bolji naslov.
Svaka čast!
A ovde se možda potkrala greška ( „Ovo je jedna od baznih opcija sa trostepenim manuelnim menjačem,“ )
Zašto misliš da je greška?
Ima logike – trostepeni menjac moze da funkcionise samo u sklopu sa hidraulicnim pretvaracem momenta, koji daje redukciju u rasponu od 1:1 do 2:1. Tako od tri mehanicka stepena nastaju 6.
U pravu si. U pasusu iznad piše da je manuelni mogao biti i 3-stepeni i 4-stepeni. A AT samo 3-stepeni.
Moja greška.
Izvinjavam se autoru.
Ako je moj komentar doprineo da se pojavi još jedan tekst o američkim automobilima, onda sam još više polaskan. Inače sam veliki ljubitelj i poštovalac „američke škole“. Omiljeni automobil mi je Viper, ali iz ekonomsko/praktičnih razloga vozim Sonatu, mada i ona postaje prevelika za Beograd :D. Da se nadovezem i na ovaj Gto, ista situacija kao sa mustang „dvojkom“. Nekad je stvarno ime(prezime) prejako za naslednika, ma koliko on bio dobar.
Isto iskustvo sam ja imao sa GTO pod dolasku u Ameriku. Nije bio kisan dan, ali bio je neki auto skup u Idahu, ranije sam znao za GTO, ali taj dan gledam Venturu GTO, izbledela boja na suncu divljeg zapada i pitam se „da li je moguce da je ovo GTO“. Posle kad sam malo bolje proucio istoriju shvatio sam da jeste.
Ja sam Fordovac, ali od muscle car mi je omiljeni ’68 Dodge Charger.
Ja sam bio u fazonu: ček’, šta je ovo? Bukvalno kao da su zalepili mustang znak na neki random auto. Posle sam, sa dolaskom interneta popunio rupetine u znanju što se tiče američke auto industrije. Oduvek mi je bilo čudno kako panduri u jurnjavi znaju baš da je model iz, na primer, ’68…posle sam video da su nekada razlike izmedju modela susednih godina toliko velike da ih lako razaznaju. Omiljeni muscle car? Hmm…žuta ‘cuda koju je vozio Neš Bridžis i naravno Dodge charger. Mada je najlepši prvi mustang u sivoj boji