Model Plymouth Fury iz 1958. godineje legendaran u istoriji američke automobilske industrije iz nekoliko razloga. Pre svega, teško da postoji bolji predstavnik američkog načina života iz pedesetih godina prošlog veka. Dugačke linije, mnogo hroma, veliki rep i ogroman atmosferski benzinac iz haube – pa šta je drugo tipičan Jenki mogao da poželi posle Drugog svetskog rata?
Jednostavno je izgledao daleko modernije i bolje nego rivalski Ford ili Chevrolet, zbog čega će čuveni Harli Erl iz General Motorsa (inače najveći američki stilista) biti proteran u preranu penziju.
Fury je takođe bio prvi „luksuzniji“ Plymouth za korporaciju Chrysler i debitovao je 1955. godine, a doneo je opremu koja je ranije bila nezamisliva za neki Plymouth. To se odnosi i na izbor mehanike, a do 1958. godine, kupac je mogao da dobije čuveni motor „Golden Commando“ radne zapremine 350 kubnih inča (5,7 litara) sa 315 „konja“.
Uparen s trostepenim automatskim menjačem, Fury je mogao da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za 7,2 sekunde i dostigne maksimalnu brzinu od 197 km/h. Takvo zadovoljstvo je koštalo 3.067 američkih dolara ili 32.379 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca.
Svi spomenuti detalji jesu bili bitni u rađanju legende, ali je prava slava usledila nekih 25 godina kasnije kada je čuveni pisac Stiven King predstavio svoje remek delo pod imenom „Christine“. Knjiga prati mladića koji kupuje Fury iz 1958. godine i uskoro shvata da automobil ima moć da se sam popravi i na taj način kreće da se sveti svim negativcima koji su mu se zamerili tokom godina.
Uskoro je usledio i film, gde su morale biti urađene određene modifikacije pošto Fury iz knjige nije postojao. Naime, King je napisao kako je Kristina limuzina sa četvoro vrata i u crvenoj boji (ironično, baš Fordovoj fabričkoj crvenoj boji) dok je serijski model bio dostupan samo sa dvoje vrata i u pozlaćenoj braon boji.
Za snimanje filma je korišćeno 28 jedinica, od čega su neki bili jeftiniji „blizanci“ kao što su Belvedere i Savoy, a razlog leži u podatku da je Fury bio relativno redak automobil i te 1958. godine fabriku je napustilo tek 5.303 primerka. Automobil je bilo lako prefarbati u crvenu boju, ali pre toga da je serijski model imao samo dvoje vrata se nije moglo.
Od tada je prošlo mnogo godina, ali Fury i dalje privlačli mnogo pažnje i nije retkost da promena vlasništva košta i po 200 hiljada dolara. Nije loše za jedan Plymouth koji je u svoje vreme predstavljao prvu stepenicu kupovine novog automobila kod većine Amerikanaca.
Kolekcionari se zato opredeljuju za neke druge poteze, kao što su recimo Fury iz 1957. godine koji je zapravo bio veoma sličan i većina ljudi i ne može prepoznati razliku na prvi pogled. Upravo je jedan takav primerak pronašla ekipa sa kanala „FuryJim“ na društvenoj mreži YouTube.
Slično kao i godinu dana mlađi brat, i Fury iz 1957. godine je bio dostupan samo u pozlaćenoj braun boji, ali ga je pokretao nešto manji benzinac radne zapremine 318 kubnih inča (5,2 litre) sa 290 „konja“. Broj šasije i motora potvrđuje da je ovo autentičan Fury i da je poslednji put vožen još pre skoro četiri decenije.
Tada je parkiran na privatnom imanju u američkoj saveznoj državi Kolorado, nakon sudara u kom je prednji deo pretrpeo štetu i tu je ostao sve do ove sedmice. Ekipi će biti potrebno puno vremena da ga izvuče iz zemlje, a u tom poduhvatu su uspeli, i Fury danas ima novi dom.
Sigurno možete da primetite dosta korozije na automobila. Četrdeset godina vremenskih neprilika će svakako napraviti tako nešto, ali treba spomenuti da su Plymouthi iz kasnih pedesetih godina imali veoma lošu zaštitu od korozije i ovakav rezultat bi bio očekivan čak i na lokacijama s blažom klimom.
Ne sumnjamo da će restauracija bila skupa ali vredna, pošto restaurirani Fury vredi brdo novca. I to sve zbog Kristine…
Zoran Tomasović
(1509)
Jeste lep i raskosan! Na poslednjoj slici. 🙂
Korozija jedva da ga i dotakla 🙂
Baš „jedva“:-)Srećom njihova auta iz tog perioda imaju šasije ispod karoserije pa kad se to lijepo zavari i ofarba neće uticati na torzionu čvrstoću.
’58 Plymouth jeste dizajnersko remek-delo i sve to, ali su bezobrano skupi. Alternativa je bratski Dodge iz iste godine, a posto oba dolaze iz korporacije Chrysler – takodje imaju i identicnu mehaniku. ’58 Dodge se moze kupiti za daleko manje novca, a pri tom mislim da isto izgleda fantasticno. Mozda ne u jednakoj meri kao Plymouth, ali mislim da ne zaostaje mnogo.
Takodje ’58 Chrysler je danas pristupacniji nego ’58 Plymouth – a Chrysler je u svoje vreme bio daleko pristizniji brend (oba su deo iste korporacije, Plymouth je bio najosnovniji i najjeftiniji brend, a Chrysler luksuzni).
Plimut mi deluje nekako „konkretnije“ i savremenije od ovog roze Krajslera, koji napred ima suvise komplikovan hromirani ukras! Ali lice i to dosta!
Uzgred, Plimut izaziva blagu asocijaciju na naseg Tristaca – to su emocije koje deluju iz podsvesti! 🙂