AR pijaca klasika: Kraljevski Mini

Britanci će reći da je model BMC Mini jednako velika legenda sa Ostrva, kao što je to muzika Bitlsa ili kraljevska porodica i to sa opravdanim razlozima. Proizvodio se u originalnom izdanju od 1959. do 2000. godine i pronašao preko 5,3 miliona kupaca širom sveta.

Štaviše, postojao je kroz tri različite kompanije (British Motor Corporation, British Leyland i Rover Group), a i danas ga možemo videti u modernom izdanju u rukama BMW-a.

Mini se originalno prodavao pod značkama brendova Austin i Morris, ali smo tokom godina mogli da vidimo i mnogobrojna sportska i luksuzna izdanja lansirana od strane drugih divizija kompanije, kao što su MG, Riley, Wolseley, Innocenti i mnoge druge.

Bio je dugačak svega dva metra, opet dovoljno komforan da smesti četvoročlanu porodicu. Motor je razvijao svega 34 konjske snage, a opet je omogućavao maksimalnu brzinu od 116 km/h zahvaljujući masi od tek 585 kilograma. I možda najbitnije od svega jeste podatak da je koštao tek 1.340 američkih dolara (oko 13.898 „zelembaća“ u današnjoj vrednosti novca) pošto nije nudio mnogo opreme, pa kada je jedan princ iz Saudijske Arabije zatražio Mini, kompanija nikako nije mogla da isporuči tek bilo koji model, zar ne?

Znajući sve to, čelnici britanskog giganta su se za pomoć obratili samostalnoj tjunerskoj kući Tickford, a oni su kompletirali ovaj primerak iz 1984. godine pod imenom Mini 1000 HLE. Nije poznato ko je mušterija, ali se dugo vremena spekulisalo da je reč o princu iz Saudijske Arabije koji se bavio, čime drugim nego naftnom industrijom.

Posao ga je koštao 50 hiljada britanskih funti ili oko 185 hiljada američkih dolara u današnjoj vrednosti novca. A u navedenu sumu nije uključena cena originalnog Minija već samo urađeni posao od strane Tickforda. Za takvu cenu vlasnik je morao da dobije poseban automobil za kojim će se svi okretati kada ga vide na putevima.

Najlakše ga prepoznajemo po duplim kockastim farovima u stilu američkih automobila iz kasnih sedamdesetih godina prošlog veka. Tjuner je dodao i značajno šira krila i posebne branike čime je dobijen onaj „relijevski“ stil.

Mnogo veće promene su u enterijeru, gde možemo da vidimo posebna kožna sedišta i ostale premijum detalje poput drveta i aluminijuma, a ovaj Mini je takođe bio napucan i elektronikom. Možda sve to danas uzimamo zdravo za gotovo, ali je ipak reč o vozilu za šire narodne mase koje je namenjeno da služi kao jeftino prevozno sredstvo. Štaviše, Tickford je u spomenuto vreme bio u vlasništvu firme Aston Martin, pa se napominje da su materijali i elektronika preuzeti baš iz modela ovog premijum brenda.

Nije nam poznato da li je tjuner uradio bilo kakve modifikacije, pošto se takva informacija ne spominje u oglasu. Dodaćemo da je najmoćniji serijski motor u Miniju iz 1984. godine bio onaj radne zapremine 1,3 litre sa 61 konjskom snagom, a ova godina je bila prva kada su disk kočnice bile deo fabričke opreme.

Automobil je inače do sada prešao tek 13.065 kilometara. U oglass se kaže da ga je trenutni vlasnik kupio tokom protekle godine, ali da je pre toga bio u rukama jednog kolekcionara tokom više od tri decenije. Na internetu postoji priča da je Tickford kasnije napravio još osam identičnih kopija, ali aukcijska kuća tvrdi da to nije istina i da je ovaj Mini jedinstven.

Aukcija će se inače odigrati uskoro, a eksperti smatraju da će novi vlasnik morati da izdvojit između 60 i 80 hiljada britanskih funti (oko 74.500 do 100 hiljada američkih dolara) ukoliko želi da kraljevski Mini završi u njegovoj garaži.

Zoran Tomasović

(450)