AR pijaca klasika: Od kokošinjca do milionske vrednosti

Neretko se srećemo s onom pričom da je Porsche 356 samo glorifikovana Volkswagenova Buba i takva tvrdnja nije daleko od istine. Međutim, daleko od toga da je samo Porsche iskoristio ovaj narodni automobil kao bazu za svoje četvorotoškaše. Mnogorbojne samostalne kuće su to radile najviše iz razloga što je Buba bila široko dostupna javnosti pa se u razrušenoj posleratnoj Evropi pokazala kao jeftini izbor.

Jedan od tih automobila je relativno nepoznati model Volkhart V2 i uskoro ćemo ga videti na aukciji.

Ideja o njemu je započela sredinom dvadesetih godina prošlog veka kada se Nemac po imenu Kurt Volkhart preselio u Sjedinjene Američke Države s ciljem da postane profesionalni vozač. Kući se vratio desetak godina kasnije i iskoristio iskustvo stečeno „preko bare“ da dobije pošao u Opelu.

Tu je radio u timu koji je razvio specijalni model RAK1 s maksimalnom brzinom kretanja od 130 km/h, a firmu napušta nekoliko meseci kasnije s ciljem da napravi sopstveni aerodinamični model. On je debitovao na Salonu automobila u Berlinu 1935. godine i nosio je ime VR1.

Iako ga je pokretao samo dvotaktni motor radne zapremine 750 kubika, VR1 je imao toliko veliku maksimalnu brzinu da je patent kupilo nemačko vazduhoplovstvo Luftwaffe u želji da obezbedi brzi prevoz pilota na zemlji. Volkhart je kasnije modifikovao izdanje sa centralno postavljenim Fordovim motorom i nazvao ga V1.

Inženjer odlučuje da napravi još jedan primerak za dalje proučavanje aerodinamike i brzine, a naručuje šasiju novog modela zvanog Volkswagen Type 1 („Buba“) kao i njegovog 1,1-litarskog motora s 24 konjske snage. Zbog ratnih godina mu je isporučen tek 1944, a uskoro je morao da sakrije svu mehaniku i tehničke podatke od savezničke vojske.

Tek dve godine nakon okončanja rata kreće njegov razvoj, a krajnji rezultat možete da vidite na priloženim fotografijama. Volkhart će kasnije reći da je testirao drveni prototip i da je otpor vazduha bio svega 0,16. Zahvaljujući korišćenju aluminijumske karoserije, masa novog automobila (za koji je odlučeno da će se zvati V2) je iznosila tek 870 kilograma, a to je bilo dovoljno za maksimalnu brzinu od 130 km/h. V2 je ofarban u zelenu boju koje je bilo u izobilju posle Drugog svetskog rata.

Ovog puta kupca nije bilo pošto je, kao što smo spomenuli, sličnih pokušaja bilo jako puno u posleratnoj Nemačkoj. V2 je završio u rukama jednog od inženjera u njegovom razvoju po imenu Hjugo Tigs i vozio ga je sve do 1953. godine. Nakon toga ga je parkirao u dvorištu, i koristio ga je kao – kokošinjac.

Ali svega nekoliko godina kasnije ga je pronašao sin jednog od zaposlenih u Volkhartu i vratio ga je u vozno stanje. To je uradio tako što je iskoristio mnoge delove sa Bube, pa V2 više svakako nije bio originalan. Vozio ga je desetak godina pre nego što je ponovo parkiran, i ovaj put je „ležao“ sve do 1999. godine u istom vlasništvu. Tada ga ista osoba odlučuje osvežiti i uspeva da dobije sve tehničke podatke od samog Volkswagena.

V2 kupuje kolekcionar iz Austrije 2011. godine i u saradnji sa Volkswagenom dozvoljava aerodinamični test da uvidi da li su originalni brojevi Volkharta bili istiniti. Test će pokazati da otpor vazduha nije bio baš reklamiranih 0,16, ali i dalje fantastičnih 0,21. Radi poređenja, „Buba“ direktno iz fabrike se mogla „pohvaliti“ ovom cifrom od 0,48.

Pomenuti kolekcionar iz Austrije je ponovo finansirao detaljnu restauraciju, ali je iz nepoznatog razloga ofarbao automobil u sivu boju umesto originalne zelene.

Volkhart V2 sada stiže u prodaju preko aukcijske kuće Bonhams Retromobile, dok će se samo nadmetanje inače održati u Parizu. Eksperti smatraju da će novi vlasnik morati da izdvoji cifru od preko milion američkih dolara.

Zoran Tomasović

(1246)