1. Home
  2. Hedonizam
  3. &
  4. Adrenalin
  5. Lockheed Martin & Skunk Works – Najpoznatiji američki špijunski avioni
Lockheed Martin & Skunk Works – Najpoznatiji američki špijunski avioni
0

Lockheed Martin & Skunk Works – Najpoznatiji američki špijunski avioni

685
0

„Najbolji trik koji je đavo ikada izveo je kada je ubedio svet da ne postoji“ (Dežurni krivci)

Ako ste ikada gledali film ili čitali knjige o špijunima, onda sigurno znate da njihov najveći zadatak je da budu „duhovi“. To znači da oni ne smeju da privlače pažnju i moraju da dođu do potrebnih informacija bez da neprijatelj primeti da su uspeli u tom pokušaju. U takvim poslovima do današnjeg dana se uglavnom koriste tajni agenti, ali nekada je potrebno špijunirati tehnologiju na lokacijama gde je nemoguće poslati čoveka. U takvim uslovima je potrebno koristiti avionsku tehnologiju, a kada je reč o Amerikancima, ne postoji slavnije ime od Lockheed Martina i njegovog odeljenja Skunk Works.

Još od 1950-ih godina, Lockheed Martin proizvodi najpoznatije američke špijunske avione kao što su U-2, A-12, SR-71 Blackbird i D-21, ali i lovce kao što su F-104 Starfighter, F-117 Nighthawk, F-22 Raptor i F-35 Lightning II. Za ovo izdanje mi ćemo se pozabaviti ranom istorijom kompanije, poznatim modelima u Drugom svetskom ratu, zatim čuvenim špijunskim avionima, najpoznatim lovcima i prototipovima koji, barem na papiru, nikada nisu ni postojali.

Lockheed Corporation & Martin Marietta

Lockheed Corporation je jedan od najstarijih američkih proizvođača aviona. Kompanija je osnovana 1912. godine i stekla je ime tokom 1920-ih godina sa modelima Vega i Electra, koji su oborili mnoge rekorde i bili omiljeni među pionirima avijacije kao što su Amelia Earhart i Wiley Post. Tokom Drugog svetskog rata Lockheed je napisao istoriju i sa legendarnim P-38 Lightningom, prvim avionom koji je imao dva repa radi bolje stabilnosti, a zatim i sa P-80 Shooting Starom (lovac na mlazni pogon i prvi američki avion koji je oborio novi MiG-15 u Koreji) i veliki C-130 Hercules (teški prevoznik kome nije bila potrebna asfaltirana pista da poleti i spusti se).

Martin Marietta je manje poznata kompanija, a vuče poreklo iz 1961. godine kada su se udružili Glen Martin Company i American Marietta Corporation. Čak i pre udruživanja nijedna od dve kompanije nije imala veliku istoriju sa avionima, mada je Glen Martin proizvodio uspešni G-26 Marauder. Cilj nove kompanije se uglavnom odnosio na raketno oružje kao i saradnju sa NASA-om u vezi sa proizvodnjom raketa za putovanja.

Lockheed Corporation i Martin Marietta su se udružili 1995. godine i formirali Lockheed Martin. Većina modela iz naše priče je Lockheed samostalno razvio pre udruživanja, ali to ne znači da Martin nije bitan u celoj priči. Danas je Lockheed Martin jedna od največih avionskih kompanija, a čak 85% njihovog biznisa stiže od vojne opreme – kako od Američke tako i od inostrane.

Clarence „Kelly“ Johnson & Skunk Works

Clarence Johnson, poznatiji pod nadimkom Kelly, se danas smatra jednim od najpoznatijih inženjera u istoriji avijacije, a gotovo celu karijeru je proveo upravo u Lockheedu. Njegov Lockheed F-104 Starfighter je postao prvi lovac koji je dostigao Mach 2 brzinu, Lockheed P-80 Shooting Star je bio prvi američki lovac na mlazni pogon, a legendarni Lockheed P-38 Lightning je postao prvi američki lovac koji je prešao brzinu od 400 mph (640 km/h).

Tokom 1943. godine, dok je Lockheed proizvodio novi Hudson avion pod britanskom licencom, Johnson je zatražio poseban hangar gde bi mogao da testira svoja nova dela. Lockheed je odobrio ovu ideju, a kao rezultat je nastao spomenuti P-38 Lightning. Uskoro je usledila narudžba za lovcem na mlazni pogon, a Johnsonov tim je završio P-80 Shooting Star za samo 143 dana ili čak sedam meseci pre vremena.

Ovaj potez je privukao pažnju CIA-e (Central Intelligence Agency), koja je ponudila visoki državni ugovor kompaniji ako razvije špijunski avion koga sovjetski radari neće uspeti primetiti. Lockheed je odgovorio tako što je napravio novo Skunk Works odeljenje gde su Johnson i ostali cenjeni inženjeri radili na proizvodima za koje javnost nije trebala da zna. Do današnjeg dana vlada nekoliko teorija zašto je odeljenje dobilo baš Skunk (Tvor) ime. Jedne priče kažu po crtanom liku iz stripova, ali je mnogo realnija teorija ona koja kaže da je odeljenje bilo toliko tajno da niko bez specijalne dozvole nije smeo da priđe.

Lockheed U-2

Godine 1955., kada je hladni rat između SAD i Sovjetskog Saveza bio u jeku, CIA je želela da špijunira neprijatelja bez da on to zna. Pre navedenog perioda za tu svrhu je korišćen zastareli Boeing B-47 Stratojet, ali do ranih 1950-ih godina je pokazivao godine i lagano bi mogao biti oboren od strane najnovijeg ruskog lovca, MiG-a 17. MiG je imao jednu manu, a to je podatak da je mogao da dostigne visinu od „samo“ 13.700 metara. Radarska tehnologija je napredovala toliko da je bilo moguće snimiti avion na visini i do 20 kilometara, što je označilo da čak i najnoviji English Electric Canbrerra nebi bio uspešan.

Postalo je jasno da je potreban novi proizvod koji će moći dostići visine od preko 21.300 metara. Ono šta je interesantno je podatak da Lockheedu originalno i nije bio ponuđen ugovor (on je bio ponuđen tri kompanije: Bell Aircraft, Martin Aircraft i Fairchild Engine and Airplane), ali kada je Johnson čuo za konkurenciju, on je uspeo da ubedi čelnike kompanije da razviju prototip o sopstvenom trošku. Johnson je dizajnirao novi U-2 bez točkova i ostatka mehanike za poletanje i sletanje (avion je uzletao preko posebnih šina, a spuštao bi se na svoj „stomak“) da bi se zadržala niska težina, a imao je i neviđeno široka krila od 31,4 metra. On je mogao da dostigne brzinu od 805 km/h i da preleti preko 10.000 km između punjenja. Kada je serijska proizvodnja uveliko počela, mediji su uspeli da saznaju za ovaj savremeni avion, a CIA je prikrila priču da je reč o eksperimentu za NASA radi proučavanja vremena.

U-2 od sjaja …

U-2 je imao svoj prvi test u junu 1956. godine kada je tajno snimio sovjetske vojne baze u Poljskoj i istočnoj Nemačkoj. Amerikance su najviše interesovale fabrika podmornica u Lenjingradu i fabrika aviona gde se proizvodio teški bombarder Myasishchev M-4. Američki eksperti su verovali da Sovjeti poseduju čak 800 M-4, koji je bio u stanju da bombarduje vojne ciljeve u SAD, pa samim tim njihovo špijuniranje je bilo od velikog interesa. U-2 je otklonio ovu nedoumicu i pokazao da Sovjeti u tom momentu imaju samo nekoliko desetina takvih aviona (konačna cifra će da iznosi 93 kada proizvodnja bude završena do 1963. godine). Međutim, nasuprot američkim očekivanjima, U-2 ipak nije bio nevidljiv za radare. Kasnija istraživanja će pokazati da je on bio privremeno primećen, ali MiG-15 i MiG-17 nisu uspevali da dostignu dovoljno veliku visinu da ga presretnu. U-2 je nastavio da špijunira celu istočnu Evropu sve do 1960. godine, kada se desio slučaj koji je zapretio nuklearnim ratom.

… do očaja

Maja 1. 1960. godine, U-2 kojim je upravljao Francis Gary Powers je poleteo iz Turske, tačno 15 dana pre planiranog mirovnog sastanka između istoka i zapada u Parizu. Posle 30 minuta leta, njegov U-2 je pogodila sovjetska nova S-75 Dvina raketa, a iako je avion uništen u velikoj meri, Powers je uspeo da preživi. Četiri dana kasnije, Amerikanci su tvrdili da je U-2 nestao negde iznad Turske i da je moguće da je pilot ostao bez vazduha i samim tim U-2 nastavio da leti prema Rusiji pod autopilotom. Sovjeti su javno izjavili da su srušili špijunski avion, ali detalj da je pilot preživeo nije bio poznat javnosti. Nakon nekoliko dana nastavka tvrdnje da je reč o NASA avionu za istraživanje vremena, Amerikanci su bili primorani da priznaju istinu kada je postalo jasno da je Powers živ i da je pritom ispričao celu situaciju neprijateljima. Sastanak u Parizu je brzo otkazan, a dve strane su politički zaratile u još većoj meri.

Nasuprot verovanju, incident sa Powersom nije označio kraj za U-2. Ovaj avion je otkrio sovjetsko nuklearno oružije na Kubi tokom ranih 1960-ih godina, a još jedan U-2 je uništen od strane S-75 Dvina raketa u oktobru 1962. godine kada je vršio špijuniranje. On će kasnije biti korišćen i u Aziji, a određeni deo primeraka će biti doniran i Britancima i Tajvanu. Od 104 proizvedena primerka od 1955. do1989. godine, do današnjeg dana u službi je još uvek 32.

Lockheed A-12

Bez obzira što je U-2 bio tehnološko čudo, već do kasnih 1950-ih godina je postalo jasno da tehnologija napreduje tolikom brzinom da je potrebna zamena. Lockheed je ovaj put imao konkurenciju u vidu savremenog Convair Kingfisha, ali je A-12 lagano pobedio zbog boljih karakteristika i nižih troškova proizvodnje i održavanja. A-12 je doneo nekoliko inovacija, od čega je najveća bila titanijum koji je korišćen u velikoj meri.

Velika zanimljivost na račun titanijuma je bila u podatku da on gotovo da i nije bio dostupan u SAD, pa je CIA formirala mnogo lažnih firmi da bi ga kupila od najvećeg izvoznika na svetu – Sovjetskog Saveza. A-12 je povećao maksimalnu brzinu na 3.560 km/h, a takođe je mogao da dostigne visinu od 29.000 metara. Iako je u početku planiran za špijuniranje Sovjeta, posle spomenutog incidenta sa Powersom on je uglavnom korišćen u Vijetnamu i Severnoj Koreji. Njegova vojna istorija je bila veoma kratka i penzionisan je 1968. godine – samo pet godina nakon što je predstavljen.

Lockheed SR-71 Blackbird

Kelly Johnson je najzaslužniji za još jedan veliki proizvod Skunk Worksa, a to je legendarni SR-71 Blackbird. On ne samo što je razvijen da ne bude primećen od strane radara, već ako kojim slučajem i bude primećen da bude toliko brz da jednostavno – pobegne. Blackbird se razlikovao od A-12 i po podatku što je mogao da dostigne maksimalnu brzinu od 3.540 km/h čak i pri visini od 24.000 metara, što je označilo da je gotovo nemoguće da ga radar primeri, reaguje sa raketom i uspe da obori.

Za ovaj avion Lockheed je morao da razvije i specifično gorivo kao i protokol vazduha za pilota. On je zvanično debitovao 1966. godine tokom rata u Vijetnamu, a zanimljivo je da od preko 800 ispaljenih SAM raketa baš nijedna nije uspela da pogodi Blackbird. Lockheed je na kraju proizveo 32 primerka, od čega je 12 izgubljeno zbog kvarova, a nijedan nije oboren. Blackbird je originalno penzionisan posle 1989. godine, ali je vraćen u upotrebu tokom 1990-ih godina u Bosni i Bliskom Istoku. Američko vazduhoplovstvo trenutno koristi dva primerka dok su ostali u muzejima.

Lockheed F-117 Nighthawk

Pored aviona za špijuniranje, Skunk Works je tokom svoje istorije proizvodio i veliki broj modernih lovaca, od čega je najpoznatiji F-117 Nighthawk. Na njemu je rad počeo krajem 1960-ih godina kada su Amerikanci gubili sve veći broj lovaca od strane sovjetskih SAM raketa. Cilj je bio napraviti lovac koji bi svojim dizajnom bio nevidljiv za radar, a u kakvoj tajnosti je on razvijan možda najbolje potvrđuje podatak da gotovo niko čak ni u Pentagonu nije znao za njega. Nighthawk je zvanično debitovao u oktobru 1983. godine, ali nije postao javan sve do sedam godina kasnije.

On je imao svoj vojni debi 1989. godine u Panami, zatim i tokom Zalivskog rata u Kuvajtu, ali je za nas najpoznatiji jer je masovno korišćen tokom bombardovanja Jugoslavije 1999. godine. Preciznije, 27. marta u blizini Buđanovaca je srušen jedini Nighthawk u istoriji, i to sovjetskom S-125 raketom, koja je eksplodirala u njegovoj blizini i samim tim učinila avion nestabilnim. Pilot je uspeo da se spasi dok je avion pao ne zemlju relativno neoštećen. Iako originalno penzionisan 2009. godine, nepoznati broj Nighthawka se još uvek nalazi u američkom vazduhoplovstvu. Proizvedeno je ukupno 64 primerka, a osim spomenutog koji je srušen u Jugoslaviji, još šest primeraka je uništeno zbog mehaničkih kvarova.

Lockheed Martin F-22 Raptor

Do sredine 1980-ih godina Sovjeti su ponovo imali najbolje lovce, kao što su Sukhoi Su-27 i Mikoyan MiG-29, što je označilo da Amerikanci moraju da krenu sa radom na zameni. Znajući važnost ovog projekta, Američka vlada je odlučila da posao poveri nekoliko različitih kompanija. U onoj prvoj grupi su se nalazili Lockheed, Boeing i General Dynamics, a u drugoj Northrop i McDonnell Douglas.

Lockheed Martin je uspeo da dobije ugovor sa novim F-22 Raptorom, ali određene delove za njega takođe proizvodi i Boeing. Raptor je trenutno član američkog vazduhplovstva, ali i pored 195 proizvedenih primeraka nije posebno omiljen među političarima zbog visokih troškova proizvodnje. Kompanija takođe gubi velike sume novca na njemu iz razloga što ne sme da ga izvozi da bi sprečila konkurenciju da stignu do stelt tehnologije.

Lockheed Martin F-35 Lightning II

Najnoviji proizvod kompanije je debitovao 2015. godine i nosi F-35 Lightning II oznaku, po uzoru na legendarni Lightning iz Drugog svetskog rata. On je najskuplji vojni projekat Američke vlade u istoriji, a u proizvodnji bi trebao da opstane sve do 2037. godine.

Za razliku od Raptora, Lightining II je legalan za prodaju pa će tako određeni broj primeraka biti isporučen raznim NATO saveznicima (koji su, zajedno sa Američkom vladom, finansirali troškove razvoja). Naravno, u današnja vremena Amerikanci nemaju samo jednog rivala pa Lightning II ima veliku konkurenciju u vidu kineskog Chengdu J-20 pored već poznatog Sukhoi PAK FA i buduće zamene za Mikoyan MiG-29 (za sada poznat samo kao Mikoyan LMFS).

Šta budućnost donosi?

Zajedno sa Phantom Works odeljenjem rivala Boeinga, Skunk Works je i dalje najveći proizvođač vojnih aviona za Američku vladu. Po nekim pričama Lockheed Martin će pratiti strategiju Boeinga i takođe proizvoditi i putničke avione, ali ovaj detalj nikada nije potvrđen. Malo je reći da je Lockheed promenio način na koji su države gledale na špijuniranje, a U-2 i Blackbird su svakako ikone koje zaslužuju svoje mesto u istoriji.

Zoran Tomasović

(685)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
guest
0 Komentara
Inline Feedbacks
View all comments