Najduži i najteži masovno proizvedeni automobil na svetu ponuđen na prodaju

Legendarna sovjetska limuzina ZIL-41047 je proizvedena tokom 1989. godine i nalazi se u ponudi američke platforme za trgovinu starinskim vozilima Classiccars. Prodavac smatra da bi korektno trgovina bila ako bi dobio sumu od 190 hiljada američkih dolara za svoj automobil koji je nekada uživao status premijum vozila istočnog bloka.

Sama proizvodnja sedana s oznakom ZIL-41047 je pokrenuta tokom 1985. godine, kada je ovo vozilo postalo najduži i najmasivniji masovno sklapan automobil na svetu.

To nas dovodi do neophodnosti iznošenja podataka o gabaritima ovog ZIL-a, pa da kažemo da je sovjetska limuzina duga 6.339 milimetara uz međuosovinski razmak od 3.880 mm. Širina ogromnog četvorotočkaša je iznosila 2.086 milimetara, dok je visina bila „normalna“ (1,5 metara). Masa praznog kolosa je iznosila 3.335 kilograma uz rezervoar za benzin od celih stotinu litara, dok je deklarisana potrošnja goriva varirala od 25,2 do 30,1 litar na sto kilometara, zavisno od toga da li je eksploatacija bila u urbanim uslovima ili na otvorenom drumu..

Tada je po prvi put ova sovjetska limuzina dobila dvostruke pravougaone farove, stilizovanu masku hladnjaka, kao i pokazivače pravca pričvršćene na blatobranima. Ovaj konkretan model je bio poslednji sedan koji je izrađivala marka ZIL i bila je deo kolekcije predsednika Kazahstana i Ukrajine.

Konkretan primerak limuzine ZIL-41047 koji je ponuđen na prodaju, nalazi se u američkoj saveznoj državi Ohajo, ali vlasnik automobila nije pojasnio kako je džin na točkovima uopšte dospeo do Amerike. Na fotografiji iznad da su na prednjim blatobranima pričvršćene dve male zastave SSSR-a i SAD-a.

Sudeći po priloženim fotografijama možemo da zaključimo da je oglašeni ZIL u izvanrednom stanju. Prema navodima prodavca, sedan nikada nije bio restauriran već se nalazi u originalnom stanju, uz opasku da i danas ispunjava sve tehničke standarde koji su ga karakterisali i u trenutku napuštanja fabričkog placa. Dodatno, sovjetski automobil i danas leži na gumama marke Granite, istim onim u koje je bio obuven i kada je proizveden. Dizajn ovih guma je, u ono vreme (!) dozvoljavao dalju vožnju limuzine, čak i u slučaju probušenog pneumatika.

Putničku kabinu ZIL-a obeležava konfiguracija koja omogućava prevoz do sedam osoba, kao i obilata upoterba crne kože i tkanine za presvlačenje brojnih unutrašnjih površina. Od opreme se posebno navodi prisustvo radio i klima uređaja.

ZIL-41047 pokreće 7,7-litarski benzinski V8 motor koji razvija 315 konjskih snaga. Najviši obrtni moment mamutskog motora je iznosio 610 njutn metara, na, za ono vreme nestvarno niskih 2.600 obrtaja kolenastog vratila. Snaga se od uzdužno postavljenog motora do zadnjih pogonskih točkova prenosila putem trostepenog ručnog menjača. Velika limuzina ubrzava do „stotke“ zasigurno, dok je neophodno da prođe oko 13 sekundi da bi se ta brzina i dostigla. Najviša deklarisana brzina je, s druge strane, na nivou od 190 km/h.

Iznos koji prodavac smatra dovoljnim da bi se odrekao dela istorije sovjetske automobilske industrije smo naveli, ali ne rekosmo da na kilometar satu stoji cifra od četrdesetak hiljada.

Ako vam se cena ovog ZIL-a od nekih 160 hiljada evra učinila povisokom, i uporedivom s novim savremenim premijum vozilima marke, recimo Audi, onda treba da znate da je pre više od trideset godina, sovjetska fabrika u svoj model ugrađivala kočne diskove i napred i pozadi, dok danas na elektromobilu Audi Q4 e-tron, na zadnjim točkovima imamo doboše.

Šalu na stranu, činjenica je da električni automobili usporavaju, a stop svetla se aktiviraju, simultano s otklonom noge s papučice gasa, pa je konkretna odluka nemačkog proizvođača potpuno razumljiva.

AutoRepublika

(17476)