Zanimljivost dana: Prototip Yugo Turbo

Jedan od automobila koji retko kad razočara, u smislu interesovanja publike na AutoRepublici, jeste naša domaća legenda Yugo. Bez obzira da li pisali o njegovoj američkoj avanturi ili kako se neki specijalni primerak prodaje za visoke sume novca, obično ćemo dobiti dve vrste komentara. Jedni će reći da ostaje žal što više na domaćem tržištu nema tako jeftinih automobila koje svako može da popravi u svojoj garaži. dok drugi tvrde da je polovnjak sa istoka ili zapada značajno bolja kupovina i da će duže trajati nego novi Yugo.

Yugo se pod različitim imenima proizvodio od 1980. do 2008. godine i u tom periodu je prodato 794.428 primerka. Ponuda motora se zasnivala na benzincima zapremine 903 kubika, kao i moćnijim 1,1 i 1,3-litarskim motorima. Ovaj poslednji je originalno ponuđen za potrebe američkog tržišta, gde se Yugo mogao naručiti i sa automatskim menjačem, ali ruku na srce nijedan od njih nije briljirao po performansama.

Uparen i sa najmoćnijim motorom, razvijao je 68 konjskih snaga i mogao da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za 13,5 sekundi i dostigne maksimalnu brzinu od 155 km/h. Navedene brojke su bile daleko od loših, posebno za period osamdesetih godina prošlog veka, ali svi znamo da je Yugo bio jeftini gradski automobil.

Jedna od mojih omiljenih priča o klasičnim automobilima je „šta je moglo biti“. Dok su serijski modeli zanimljivi, ono šta mi je bilo još zanimljivije je kako je razvoj tekao, koje sve ideje su razmatrane i kako bi konačni proizvod izgledao da su neke druge odluke pale. U ovom izdanju ćemo se pozabaviti upravo jednom takvom verzijom Yuga, i to turbo modelom koji je debitovao na Sajmu automobila u Beogradu 1988. godine.

Rad na takvom modelu je odobren još dve godine ranije, a posle kraće pretrage Fiatov 1,1-litarski benzinac se činio idealnim za nameravani posao. Onaj osnovni od 903 kubika se pokazao preslabim čak i za domaće tržište dok je opcioni 1,3-litarski imao dosta mehaničkih boljki.

Pomoć je stigla u vidu japanskog IHI turbo punjača, koji je tokom osamdesetih godina prošlog veka važio za snadbevača konstruktora gotovo svih performantnih automobila, uključujući tu i Ferrari. Iako je stepen kompresije snižen sa 9,2:1 na 7,5:1, Yugo turbo je i dalje razvijao impresivnih 90 konjskih snaga na 6.000 obrtaja kolenastog vratila, i maksimalnih 130 Nm obrtnog momenta na 3.000 obrtaja.

To je bio prirast snage od 35 „grla“ u poređenju sa serijskim 1,1-litarskim benzincem na kojem je bio zasnovan. Prema podacima Zastave iz navedenog perioda, ovaj specijalni primerak je mogao da ubrza iz mirovanja do 100 km/h za 9,9 sekundi i dostigne maksimalnu brzinu od 170 km/h. Više nego impresivne brojke za jedan jeftini gradski automobil iz kasnih osamdesetih godina, zar ne?

Za posao se postarao Mašinski fakultet u Beogradu, a pored turbo punjača u ovaj specijalni Yugo su ugrađene i nove izduvne grane i, zbog povećane temperature izduvni ventili su dobili hlađenje natrijumom. Oni koji su imali prilike da ga testiraju kažu da ogibljenje i kočnice nisu mogle da pariraju ostatku vozila kao i da se osećao nedostatak snage ispod 2.500 obrtaja.

Nažalost, Zastava nije odobrila serijsku proizvodnju verovatno zato što bi turbo opcija podigla cenu u sam rang sa popularnim „Stojadinom“, a onda se takođe desio nama svima poznati rat, tokom koga je automobilska divizija firme iz Kragujevca jedva preživela.

Ali, sada znamo da su postojali određeni napori da se Yugo podmladi i da priče „hejtera“ kako je razvijen još dok je Tito vladao i onda ostavljen na samrti približno 40 godina bez većih izmena nikako nisu istinite.

Nije poznato šta se desilo sa jedinim prototipom, a šanse su velike da je prodat kao polovnjak i da je onda jednog dana završio pod presom. Ako ništa drugo, i dalje je moguće dobiti brzi Yugo zahvaljujući masi od tek 850 kilograma, a za takav epilog vam je potreban samo neki od Fiatovih motora…

Zoran Tomasović

(55661)