1. Home
  2. Istorija
  3. Realnost letećeg tanjira – Avro Canada VZ-9 Avrocar (VIDEO)
Realnost letećeg tanjira – Avro Canada VZ-9 Avrocar (VIDEO)

Realnost letećeg tanjira – Avro Canada VZ-9 Avrocar (VIDEO)

371
1

Svi smo sigurno gledali filmove u kojima zeleni Marsovci napadaju planetu Zemlju u letećim tanjirima koji su daleko brži, moćniji i tehnološki napredniji od bilo kog oružja koje čovečanstvo može da ponudi. Međutim, malo ljudi zna koliko je nedostajalo da ideja letećeg tanjira ne bude viđena samo u filmovima naučne fantastike već i u realnosti.

U ranim godinama Hladnog rata između Sjedinjenih Američkih Država (SAD) i Sovjetskog Saveza, ideja je otišla toliko daleko da su Amerikanci od Kanađana čak dobili i gotov prototip. Šta se onda desilo i zašto danas i dalje viđamo leteće tanjire samo na malim ekranima?

Nuklearni rat

Kraj Drugog svetskog rata je podelio svet na dve velike supersile. Zapadne „demokrate“ su predvodili Amerikanci zajedno sa svojim saveznicima kao što su Velika Britanija, Francuska i Zapadna Nemačka, dok su Sovjeti predvodili komunističku stranu zajedno sa celom istočnom Evropom. Očekivanja su bila da u slučaju novog rata glavnu ulogu bi trebalo da igraju nuklearna oružja, a ona su počela da se razvijaju u velikoj meri tokom kasnih četrdesetih godina prošlog veka.

Prva nuklearna oružja su razvili i koristili Amerikanci 1945. godine kada su dve atomske bombe bačene na Japan, ali u narednih nekoliko godina Sovjeti su sustigli rivala. Njima je u korist išao i podatak da su imali čak 13 fizičara kao špijune tokom američkog razvoja atomske bombe, uključujući i Klausa Fuša – jednog od najvećih umova takve tehnologije.

Amerikanci su znali da je samo pitanje vremena kada će Sovjeti, ali i ostale države, da poseduju dovoljno snažno oružje, čime bi mogli da ugroze najmoćniju državu na svetu. Postalo je jasno da je potrebno razviti potpuno novu tehnologiju u slučaju da se tako nešto desi.

Rozvel, Novi Meksiko 1947. godine

Rozvel je mali gradić u američkoj saveznoj državi Novi Meksiko gde se 1947. godine desio veoma čudan incident. Naime, 8. jula 1947. godine na lokalnoj farmi se srušilo nešto o čemu se priča do današnjeg dana.

Američka vojska je brzo pokupila sve delove i kasnije tvrdila da je reč o običnom balonu korišćenom za analizu vremenskih uslova. Međutim, teoretičari zavere tvrde da je ipak bila reč o poseti vanzemaljaca, i da je vojska brzo zataškala slučaj.

Šta se zaista desilo ostaće misterija do današnjeg dana (barem javno), ali postoje i oni koji veruju da je u pitanju bio tajni ratni proizvod američke vlade koja još uvek nije bila spremna da javnost sazna za njega. Veruje se da je navedeni incident u Rozvelu bio prvi test let proizvoda kome ćemo posvetiti pažnju u ovoj priči.

Avro Aircraft

Nepoznato je kada su Amerikanci kontaktirali Avro Aircraft sa idejom razvoja nove tehnologije, ali ova kanadska firma je još tokom pedesetih godina imala veliko iskustvo sa vojnim oružjem. Ono je vuklo poreklo još od poslednjih godina Drugog svetskog rata kada je matična firma Avro iz Velike Britanije odlučila da otvori i svoju kanadsku diviziju.

U navedeno vreme još nije bilo poznato kada bi rat mogao da bude gotov pa su Britanci želeli da razvijaju tehnologiju daleko od očiju Nemačke. Njihov najpoznatiji inženjer je bio Džek Frost. On je stekao ime radom u Britaniji za firmu de Havilland, gde je bio najzaslužnija osoba za čuveni de Havilland DH 108, ali je prihvatio izazov da se priključi Avru 1947. godine.

Četiri godine kasnije Avro je odlučio da osnuje poseban tim sa ciljem razvoja nove tehnologije. Frosta je posebno interesovala jedna ideja, a to je da proizvede „avion Jeep“. Takav proizvod je trebalo da predstavlja sve ono u svetu aviona što je Jeep predstavljao u svetu terenaca – da bude jednostavan, lagan za proizvodnju i održavanje, ali i da može da savlada sve uslove bez mana.

Frostove ideje

Kao što smo spomenuli, šanse su velike da su Amerikanci sarađivali sa nekim drugim partnerom još tokom četrdesetih godina, ali prema zvaničnim informacijama, oni su kontaktirali Avro desetak godina kasnije kada su saznali za ideje Frosta. Očekivanja su bila da bi u slučaju novog rata nuklearno oružje gotovo sigurno uništilo sve aerodrome i vojne baze, pa samim tim bi avioni morali da polete sa neasfaltiranih pista, a često i sa lokacija gde nije bilo dovoljno prostora da avion „uhvati zalet“.

Mnoge kompanije su eksperimentisale sa takozvanim sistemom ZLL (Zero Length Launch), gde bi avion bio postavljen na raketu i na taj način bi mogao da poleti vertikalno. Od ranih pedesetih godina, s razvojem helikoptera je nastao i sistem koji se zvao VTOL (Vertical Take Off & Landing), što je označavalo amfibijski vertikalno uzletanje.

VTOL bi omogućio avionu da potpuno vertikalno dostigne visinu u stilu helikoptera, a zatim i brzinu tradicionalnih aviona. VTOL se činio daleko naprednijim, posebno zato što mu nije bila potrebna raketa da uzleti, a takođe je mogao da uzleti i spusti se na bilo kojoj lokaciji.

Frost se slagao s navedenom teorijom, ali je shvatio da čak i takozvana „leteća krila“ (avioni koji su bili dizajnirani u stilu jednog velikog krila) imaju problem sa aerodinamikom, pa samim tim i sa okretljivošću u vazduhu. On je smatrao da je dizajn u stilu frizbija dosta aerodinamičniji, što bi u teoriji označilo da je i brži i okretniji.

Amerikanci žele projekat (Project 1794)

Frost je u svoje slobodno vreme radio na drvenom prototipu koji nije imao motor niti bilo koju drugu mehaniku, a 1952. godine je on dospeo na naslovnu stranicu novina Toronto Star. Do današnjeg dana se ne zna ko je zaslužan zbog toga što je „procurelo“ nešto od informacija, ali se prepostavlja da je reč o samoj firmi koja je po svaku cenu želela da obezbedi finansije kako bi takav projekat pogurala do serijske proizvodnje. Frost je čak izjavio da takav leteći projekat ima potencijal da dostigne maksimalnu brzinu od čak 2.400 km/h i pritom da dostigne visinu od preko 30 hiljada metara.

U jesen 1953. godine, nekoliko američkih političara je posetilo prostorije firme Avro sa željom da se uvere u razvoj novog ratnog aviona CF-100. Tokom posete Frost je pokazao crteže, ideje i drveni prototip svog projekta letećeg tanjira, a Amerikanci su bili dovoljno zainteresovani da odobre budžet od 750 hiljada dolara (današnjih 7,6 miliona „zelembaća“) koji bi bio uložen u njegov razvoj.

Do 1955. godine oni će odobriti još 2,5 miliona dolara (današnjih 25,3 miliona), ali je konkretno naglašeno da čitav razvoj mora da bude urađen u kompletnoj tajnosti i što dalje od očiju javnosti. Amerikanci su mu dali i zvanično ime Project 1794, ali su imali daleko veće zahteve. Naime, on je morao da pruža maksimalnu brzinu „između onog što nude Mach 3 i Mach 4“ (3.700 do 4.800 km/h), zatim da dostigne maksimalnu visinu od 30.500 metara i na kraju da ima dolet od 1.850 kilometara između punjenja.

Rani razvoj

Frosta je posebno fascinirao takozvani „Kvanda efekat“, po kom se vazduh savija oko zaobljene površine, pa samim tim Project 1794 ne treba da gura vazduh ispod sebe, već da vuče vazduh iznad sebe. Avro je od svog britanskog partnera, firme Armstrong Siddeleyja, dobio šest novih motora Viper, ali će se oni kasnije pokazati kao jedni od ključnih problema.

Ne samo što su bili mehanički loši već nisu bili namenjeni za vertikalno poletanje i Frost je morao da izvrši velike promene pre nego što su bili spremni za testiranje. Do 1958. godine Amerikanci su otvoreno radili sa nekoliko poznatih firmi oko razvoja aviona sa vertikalnim poletanjem, ali su i dalje bili zainteresovani za Avrov koncept.

Projekat je promenio ime u Avrocar, a Amerikanci su imali više nego mala očekivanja od prvog prototipa – on je morao da vertikalno poleti, opstane u vazduhu deset minuta, pruži domet od samo 40 kilometara i tako da ponese težinu od samo 450 kilograma. Avrocar je takođe dobio dodatna dva miliona dolara (18,8 miliona) sa ciljem da do 1959. godine ima dva prototipa za dalji razvoj.

Ozbiljni Amerikanci

Koliko su Amerikanci bili ozbiljni u razvoju Avrocara možda najbolje pokazuje podatak da su bili spremni da penzionišu legendarni helikopter Huey (Bell UH-1 Iroquois) kao poslednji helikopter u svojoj vojsci i da ga potpuno zamene novim letećim tanjirima.

U martu 1959. godine oni su odobrili dodatnih 1,9 miliona dolara (današnjih 17,9 miliona) za razvoj drugog prototipa, a za njega su očekivanja bila nešto veća. On je trebalo da dostigne maksimalnu brzinu od 417 km/h, visinu od tri hiljade metara, da ima dolet od 209 kilometara i da na kraju i dalje može da ponese teret od 450 kilograma.

Taman kada je prvi prototip trebalo da bude spreman za serijsko testiranje, vlada Kanade je otkazala novi avion CF-105 Arrow, što je primoralo Avro da otpusti veliki broj radnika. Oni preostali su prebačeni na projekat Avrocar, pošto je od njega sada zavisila budućnost kompanije, ali je to označilo da mnogi inženjeri po prvi put rade na ovom projektu.

Prvi prototip

Inženjeri nekako uspevaju da završe prvi prototip sa zadovoljavajućim rezultatima. Kao što je obećano, Avrocar je imao dizajn sličan onom koji viđamo na frizbiju i sa dovoljno prostora za samo dve osobe. On je u prečniku bio dugačak 5,5 metara uz visinu od samo jednog metra. Pokretala su ga tri mlazna motora, a težina je iznosila svega 1.360 kilograma zahvaljujući velikoj količini upotrebljenog aluminijuma.

Svaki motor je imao svoj poseban rezervoar i ulje, a pilot je imao kompletnu kontrolu preko džojstika sličnog onome koji viđamo na današnjim video igricama. Prvi prototip nije imao nikakvo oružje na sebi, a ono je trebalo da bude ugrađeno tek nešto kasnije. Amerikanci su dobili prvu demonstraciju u maju 1959. godine dok je drugi prototip bio gotov nekoliko meseci kasnije.

Oni su u samom početku imali dosta problema sa samim protokom vazduha, zbog čega je Avro bio primoran da probuši 52 rupe da bi se dobilo na stabilnosti. Avro će provesti narednih nekoliko godina pokušavajući da usavrši dizajn, a u jednom momentu, u pomoć su čak bili pozvani i inženjeri iz NASA-e. Iako je Avrocar uspeo da dostigne brzinu od 190 km/h, on je i dalje imao dosta problema sa stabilnošću prednjeg dela. Pri većim brzinama on bi krenuo da se diže u vazduh, a ni dodavanje novih spojlera nije uspelo da reši problem.

Amerikanci odustaju

Razočarani što ni posle šest godina razvoja nisu dobili prototip koji će opravdati sva očekivanja, Amerikanci su i zvanično odustali u decembru 1961. godine. Prvi prototip je proveo u vazduhu 38 sati, a drugi dvostruko više. Nijedan od njih nije bio uspešan.

Kasniji rezultati će pokazati da je Avrocar bio u stanju da dostigne visinu od samo nekoliko metara, a pritom nije mogao da dostigne brzine kao tradicionalni helikopteri. Kada se zna da povrh toga nije pružao ni približno prostora i da je zahtevao čak tri motora, niko nije bio iznenađen kada su se Amerikanci povukli.

Spomenućemo da najnoviji detalji kažu da je planirana maksimalna brzina trebalo da bude 483 km/h, ali se Avrocar pokazao nestabilnim pri brzinama većim od 56 km/h. On je takođe mogao da pređe svega 127 km između punjenja što je bilo daleko manje od planiranih 1.601 kilometar. Avro će nastaviti da radi na sličnoj tehnologiji sve do svog zvaničnog gašenja 1962. godine.

Danas

Kako je američka vlada platila za oba prototipa, oni su zvanično isporučeni njima nakon što je projekat ugašen. Prvi prototip je nekoliko godina testirala NASA, pre nego što je stajao četrdeset godina u jednoj od fabrika u američkoj saveznoj državi Merilend. On je restauriran 2008. godine, a danas se nalazi u Nacionalnom muzeju američke avijacije (National Museum of the United States Air Force) organizovanom u američkoj saveznoj državi Ohajo.

Drugi prototip se dugo vremena nalazio u skladištu, a trenutno je u procesu restauracije za armijski muzej (US Army Transportation) koji je izgrađen u saveznoj državi Virdžiniji.

Avrocar je bio poslednji zvanični pokušaj da se napravi leteći tanjir, ali posle njegovog neuspeha vojska se uglavnom koncentrisala na tradicionalne helikoptere. Tehnologija VTOL se pokazala funkcionalnom na čuvenom avionu Harrier Jump Jet, a danas je mnoge firme koriste u velikoj meri.

Međutim, to ne znači da je Avrocar bio prvi takav pokušaj, pa su se nedavno na internetu pojavile priče da su nacisti radili na takvoj tehnologiji još krajem tridesetih godina i da je ona posle rata završila u Americi. Bilo kako bilo, leteće tanjire uvek možemo da gledamo na malim ekranima, a sa napredovanjem tehnologije nećemo biti iznenađeni ako ih jednog dana vidimo i u serijskoj proizvodnji.

Pogledajte video klip.

Zoran Tomasović

(371)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.
guest
1 Komentar
Inline Feedbacks
View all comments
Talijan

Ih, pa ovo, samo mnogo bolje ima Zeljko Mitrovic… 🙂 Vozika se po nekim livadama i snima za TV, prose…va se.