Kako se u različitim zemljama sveta od kamiona dobija autobus s integralnim pogonom

Kada se povede priča na ovu temu, neizbežno se veoma brzo dođe do čudnih kamiona marke Ural ili Kamaz s pogonom na sve točkove namenjenih prevozu ljudi, a ako diskusija potraje, tu su obavezne i asocijacije na sibirski mraz i nepristupačne terene. Nije ni čudo jer Rusija je vodeća svetska zemlja u oblasti modifikacije kamiona u „off road“ autobuse.

Međutim, to nikako nije jedina zemlja na planeti koja neguje tradiciju modifikacija ovog tipa, iako je tržišna niša za ovaj soj multipraktičnih prevoznih sredstava veoma uska. Ujedno, to je i udarni razlog zašto veliki proizvođači uporno odbijaju da konstruišu velikoserijski kamion koji je upodobljen za prevoz više ljudi po nepristupačnim predelima.

Osnovni princip konstrukcije autobusa na arhitekturi kamiona je jednostavan i primenjiv od strane svih konstruktora širom sveta. Po pravilu, kreće se od šasije donirane od strane velikog kamiona, najčešće s integralnim pogonom. Zatim se u zonu iza putničke kabine, odnosno kapsule gde se nalazi vozač, instalira nova jedinica, izrađena u skladu sa željama i potrebama kupca, a koja služi da se u njoj smeste putnici, nudeći im pritom različite nivoe komfora, zavisno već od namene ovakve „mašine“.

Rasveta i uređaj za klimatizaciju su povezani s elementarnom strukturom sistema koji funkcionišu u vozilu ovog tpa. Otprilike na ovaj način teče proces modifikacije i u poznatoj ruskoj kompaniji iz ove oblasti – NefAZ, ali i u drugim firmama angažovanim u ovom segmentu. Ovakve mutirane kamione možemo videti kako prevoze radnike zaposlene u industriji eksploatacije i prerade nafte, kako transportuju sezonske uposlenike po nepristupačnim prostransvima Južne Amerike ili pak kako radost pričinjavaju turistima u afričkim pustinjama.

Ali, najgušća koncentracija vozila ovog tipa je zabeležena na jednom ostrvu na severu Evrope. Radi se o Islandu, ostrvu gde turizam donosi mnogo novca lokalnoj ekonomiji i gde ljudi iz ostatka sveta dolaze zarad posete mnogobrojnim prirodnim atrakcijama, poput vulkana ili gejzira. Do njih je veoma teško doći, pošto javnih drumova nema, pa se onda mutirani kamioni nameću kao jedini racionalan i dovoljno praktičan način transporta ljudi.

Ovakva vozila su se na Islandu po prvi put pojavila tokom šezdesetih godina prošlog veka, da bi od tada bila subjekt čestog modernizovanja. Ne samo da ih Islanđani čuvaju kao klasike, nego su se često sa zahtevima za modifikaciju javljali i eminentnim proizvođačima. Konkretno, čuveni Jonckheere je prilagodio svoj poznati model Bermuda, platformi koja je utemeljena na šasiji sa teretnog vozila namenjenog transportu robe.

Islandski „kamionobusi“ poseduju svoje jedinstvene osobine. Pored unapređenog sistema grejanja kabine mutiranog vozila, što je nužno pošto govorimo o zemlji sa severa Evrope, ona su često razvijena na način da kapsula namenjena prevozu više putnika bude direktno spojena s odeljkom u kom se nalazi vozač, nešto nalik konvencionalnim autobusima.

Pošto se ovde radi o zadovoljenju potreba koje se tiču mobilnosti turista, onda je logično da i enterijer bude savremen i da podseća na ambijent iz luksuznih evropskih autobusa. Čak je i prevozna moć islandskih grdosija ogromna. U stanju su da sa jedne nepristupačne tačke, na drugu, lociranu u jednako nezgodnom kutku ostrva, prevezu do pedeset persona.

Za naslovnu ilustraciju smo odabrali šampionski kamionobus sa Islanda, barem po našem mišljenju. Džin meri 27 tona, poseduje četiri pogonske osovine a proizveden je tokom 2017. godine. Kao takav je unikat, pa je dobio i svoje autentično ime koje je veoma „pitko“ – Sleipnir. It is named after the eight-legged horse of the god Odin from the Scandinavian epic.

Gigant je četiri metara širok dok se u visinu izdiže i do celih pet metara. Dobijen je preradom, to jest nadgradnjom vatrogasnog kamiona koji je bio namenjen službi na aerodromu. Pokreće ga 750 „konja“ snažni dizel motor Volvoa, praktično najsnažniji u Evropi. Islanđani se i za automatsku menjačku kutiju komercijalnog naziva I-Shift, imaju zahvaliti istom proizvođaču iz Skandinavije.

Dodatno, na spoljašnosti ogromnog vozila je moguće primetiti i još neke elemente koji su viđeni na Volvoovim kamionima iz serije FMX. Kabinu ukrašavaju kožna sedišta marke Recaro, dok konstruktor naglašava da su ona pozajmljena iz letilice. Pošto je Sleipnir, kako rekosmo unikat, ne možemo govoriti o maloprodajnoj ceni, ali zato možemo da naglasimo da je trošak izrade džina oličen u cifri od oko 434 hiljada evra.

Možda je najdelikatniji podatak koji govori o tome koliko košta svaki od ukupno osam, dva metara visokih pneumatika dimenzija 900/65 R32. Naime, jedna takva guma košta bezmalo celih 5 hiljada evra.

Nestvarno zvuči, ali istinito je. Čak i ovakav monstrum ima neke svoje limite u pogledu prohodnosti. Ostalo je zabeleženo kako je tokom jednog putovanja, grdosija ostala zarobljena u nekoliko metara dubokoj bari ispunjenoj mešavinom snega i ledene vode …

AutoRepublika

(7793)