Jedem samog sebe

Potencijalno, odnos sa hranom može biti razrušavajući. Gotovo ozbiljne psihopatologije u ovoj nezamenljivoj konekciji, imaju uvek slično tumačenje od strane psihologa, a to je, hrana je jednako ljubav. U fazi samostalnosti, individua ga doživljava kroz ljubav prema sebi samom, dok u fazi u kojoj smo deca, ovo korelira sa majkom i njenom neophodnošću.

Asocijacija na hranu u nekim osobama izaziva osećaj nužnosti, u nekima griže savesti što se goji, u nekima umetnost gustiranja, u nekima nemir što ne ume da jede onoliko koliko mu je potrebno, a pak opet u nekima od nas, automatski stvara fanatičnu potrebu za brojanjem kalorija, i naravno uvek postoje oni dragi utopisti koji jedu isključivo nešto organski, sa takozvanim „Cheating Day“, (kada na scenu stupa sumanut dan ždranja bezvredne „junkie“ hrane).

Sve što hoću da kažem jeste da bi hrana valjalo da bude osim one priče o dubokoj ljubavi prema sebi i stvar odmerenosti. Svaka neodmerenost, pretenduje da izbaci još samo neki dodatni fanatizam koji svi u sebi svakako da imamo.

Hrana i čovek

Posebno mi je interesantna ona kategorija ljudi koja je razvila jednu ozbiljnu filozofiju na temu hrane. To su oni pesnici koju se celu svoju poemu života sveli na analizu hrane, od ljudskog ponašanja, do teorija zavere, do besomučnog izučavanja uticaja na nas i na svet oko nas. Radost je za njih ubedljivo najučenija kategorija. Znate ono kada sedite sa nekim, ko je od nedavno postao vegan, a prethodno je bio vegeterijanac, a pre toga sladokusac plodova tora i kako vas tužno gleda dok jedete neku dobru Cezar salatu sa piletinom i raznoraznim umacima od mlečnih proizvoda.

Iako on kaže da je njegov izbor njegova životna filozofija i da u tom lancu života, on oseća ogromnu odgovornost prema sebi i svetu oko sebe, oči mu kazuju da bi najrađe smazao tu dobru salatu.

Naravno, ne govorim o onim ljudima, koji su iz dubokih razloga koji se bazira na njihovim sistemima verovanja i vrednosti došli do spoznaja u kojima je za njih najprikladniji odabir baziran na isključivanju pojedinih namirnica određenog porekla, već o onim pomodarskim proleterima, koji u skladu sa svojom „stabilnošću“ lepršaju po svojim novim identitetima u vezi sa hranom.

Ah, a sportisti? Ubedljivo, najluđa kategorija ikada. Uvek se setim našeg dragog trenera (sa fotografije – onaj krupniji tip), koji je pred takmičenje mesec dana jeo isključivo „kilo“ blitve i „kilo“ kuvanog oslića, zbog takmičenja, i kako bi to prošlo, „čašćavao“ je sebe na dnevnom osnovu sa tepsijom žu-žua, ili celom tortom sa malinama, pa zbog toga nije mogao da vežba. I sama sam nekada bila na tom putu neodmerenosti i telo teško prihvata ovakkve amplitude, posebno zbog vežbanja.

Ne generalizujem, svoje kategorije sam stvarala na osnovu razumevanja životnih iskustava i relacija sa ljudima koje sam imala u njemu, naravno da nisu svi sportisti isti, ili svaki vegan.

Ono si što jedeš

Kakve god bile nečije lične preference, čini mi se da se svi slažemo oko par stvari, a to je da je hrana u velikom delu determinisala naš uspeh. Ona najdirektnije utiče na zdravlje i još direktnije može pomoći u bolestima.

Svi želimo da budemo zdravi, lepi i puni energije. I jeste, živa hrana je svakako bolja od one termički obrađene,

Danas postoji beskonačno mnogo saveta o ishrani, bezbroj knjiga o dijetama, međutim uvek nekako deluje da nam u toj šumi informacija nešto ne paše.

Hipokrat je odavno mudro kazao:

„Neka hrana bude tvoj lek, a lek neka bude hrana“.

Iskreno, ono što me u poslednje vreme potpuno oduševilo i što sama primenjujem već neko vreme je famozna autofagija, iliti 16 sati ne jedem, 8 sati jedem. U našoj zemlji već neko vreme poznatija kao režim Novaka Đokovića.

Japanski biolog, prikazan na fotografiji iznad, 2016. godine je dobio Nobelovu nagradu za otkrivanje svrhe ovog metaboličkog procesa.

Autofagija je proces kojim ćelije razgrađuju i recikliraju svoje komponente i time telu obezbeđuju energiju i pospešuju proces obnove ćelija. Ćelije autofagijom odstranjuju oštećene proteine i organele, te tako suzbijaju negativne efekte starenja organizma.

Ona učestvuje u mehanizmu odbrane od mnogih bolesti, pomaže u borbi sa virusima i bakterijama. To je najbolja detoksikacija nšeg tela.

Svašta nešto stručno i interesantno na ovu temu, možete dalje naći na ovom linku.

Meni savršeno odgovara, s početka mi je bilo iz nekog razloga teško, no vremenom sam savršeno ušla u taj režim, i dalje ne pazim toliko šta jedem, ali jedem tih osam sati. Preostalo vreme, pijem vodu i na žalost kafu. U nekom narednom stadijumu planiram i to da prilagoodim, na prvom mestu tako što ću da smanjim unos slatkiša, a njihov sam verni „fan“ godinama.

Imam dovoljno energije i životne i one za vežbanje, ali dodatno se osećam lagodnije i lakše, odmornije i to mi jako prija.

U biti to je stil života nešto nalik postu, ja ga doživljavam kao kuhinju. Znate ono kada kuvate, valja za sobom posle očistiti i srediti, te tako i sa autofagijom, periodom nejela vi sređujete „svoju kuhinju“ i dajte lep radni prostor za naredno kuvanje, odnosno unos hrane.

Mi vazda nešto trošimo, ogromni smo potrošači, ili pretrpavamo hranom stomak, ili um razno raznim emocijama ili intelekt sa beskonačno puno informacija.

Definitivno unosimo više nego što možemo da svarimo, na sva „tri polja“. Tako „prejedeni“ lako možemo postati bolesni, fizički ili psiho-emotivno. Slobodan čovek je onaj koji ne zavisi ni od jednog od ova tri aspekta.

Izbor je zaista naš. Ko smo mi? O čemu pričamo sa našim prijateljima, čemu se radujemo, šta jedemo…Samo mi možemo to znati, jer u stvari mi smo sami sebi gurui.

Ružica Majkić

(785)