Pokušaj da se dokuči pojam svetlosne godine nije lak. Šta kažu brojke? Znamo da je to razdaljina koju svetlost prevali za godinu dana, a u kilometrima izraženo, to iznosi oko 9.460 biliona.
Reč je o najčešćoj jedinici kojom merimo velike razdaljine u svemiru, naravno, ne računajući nebeska tela u našem solarnom sistemu.
Uz pomoć aktuelne pogonske tehnologije, bilo kakvo putovanje do „bližih“ destinacija bi trajalo desetinama hiljada godina. Primera radi, New Horizons letelica, stigla je do Plutona brzinom od oko 58.500 km/h, što znači da bi joj do Alfe Kentauri trebalo 78.000 godina, što nam je najbliži zvezdani sistem, udaljen 4,37 svetlosnih godina.
Dakle, ne treba da čudi zašto su vesti o projektu koji je začeo inženjer NASA-e, Dejvid Berns, privukle dosta interesovanja. Naime, on tvrdi da je moguće kreiranje novog tipa pogona „u kojem se pogonsko gorivo ne izbacuje iz motora, već se zarobljava u zatvorenom sistemu, u cilju stvaranja gotovo bezgraničnog specifičnog impulsa“.
„Motor ubrzava jone zarobljene u petlji do umerenih relativističkih brzina, a zatim menja njihovu brzinu da bi ostvario neznatne promene u njihovoj masi. Motor zatim pomera jone napred-nazad duž smera vožnje da bi proizveo mlaz.“
Berns, koji je ovu ideju postavio na NASA Technical Reports Serveru, nazvavši je „spiralnim motorom“, kaže da bi ovaj tip pogona bio idealan za držanje satelita na željenim putanjama bez potrebe za dodavanjem goriva.
On je takođe istakao da bi nešto poput ovoga bilo sjajno rešenje za pogon svemirskih letelica, jer bi teoretski mogla da se postigne brzina bliska brzini svetlosti.
Ukoliko bi se zamisao pokazala izvodljivom, u potpunosti bi se promenio stav čovečanstva prema svemirskim putovanjima. Brzina bliska brzini svetlosti bi nam omogućila da stignemo do planeta u našem solarnom sistemu mereno u minutama, za šta su sada potrebni meseci ili godine. Takođe, moglo bi da se razmišlja i o putovanjima van našeg sistema.
Ovu tehnologiju tek treba da izanaliziraju stručnjaci, ali princip recimo da „pije vodu“, bar na papiru. U osnovi, zamislite kutiju sa šipkom u sredini i neku vrstu tegova koji klize duž nju, ali bez bilo kakvog trenja. Kada se teg gurne u jedan smer, i ima oprugu koja ga vraća, trzaj će pomeriti kutiju.
Berns kaže da ukoliko bi postojao način da se smanji masa tegova kada klize u jednom od smerova, to bi sprečilo da ovaj pokret pomera kutiju isključivo napred-nazad, bez obezbeđivanja da se ona kreće samo unapred. Ukoliko bi masa, kada se klizi u jednom smeru, bila mnogo veća u odnosu na masu kada se kreće u drugom, došlo bi do realnog ubrzanja.
Problem je očigledno u povremenom smanjivanju mase objekata. Međutim, spiralnom motoru je neophodno da akcija bude mnogo veća od reakcije da bi funkcionisao. Navodno, to je teoretski ostvarivo, i to po Ajnštajnovoj teoriji posebne relativnosti (koncept mase mirovanja i relativističke mase), jer je poznato da brzina bliska brzini svetlosti ima efekat menjanja mase.
Ovo bi moglo da bude rešeno, kaže zagovarač spiralnog motora, korišćenjem akceleratora čestica, koji bi morao biti u obliku spirale i prilično velik (nekoliko stotina metara dugačak, s prečnikom od više desetina metara, uz neophodnih nekoliko stotina megavata). Nešto te veličine bi generisalo samo jedan njutn potiska, tako da bi funkcionisalo samo u uslovima svemira, bez bilo kakvog trenja.
Samim tim, ideja se ne čini neostvarivom, tako da može biti proučavana dalje, mada će morati da bude secirana i proučena od strane specijalista, da bi neki eventualni projekat uopšte pomišljao na šansu da bude uzet ozbiljno. Trebalo bi da se pronađu opcije da se motor smanji, ali da u isto vreme proizvodi više snage, mada njegove prednosti i dalje zvuče dobro: konstantno ubrzanje bez trošenja goriva i u potpunosti zatvoren sistem. Međutim, moraćemo da sačekamo da vidimo šta će reći stručnjaci o ideji akcije bez reakcije, koju je predložio Berns.
AutoRepublika
(1013)
Eto motora za Golf 18 🙂