Ekskluzivno: Poseta skupu oldtajmera u Ajoli (MEGAGALERIJA)

Tokom 362 dana u godini, mali gradić Ajola u američkoj saveznoj državi Viskonsin, ono je što Amerikanci zovu „grad duhova“. Udaljen oko dva sata vožnje severoistočno od glavnog grada u državi Milvoki, Ajola ima populaciju od tek nešto više od 1.300 stanovnika i tokom letnjih meseci možete proći kroz „centar“ grada bez da primetite ijednu osobu pa i malo koji drugi automobil. Međutim, tokom tri dana u godini, Ajola postaje jedan od najvećih skupova američkih klasičnih automobila u Severnoj Americi.

Ove godine ni jutarnja kiša, pa ni popodnevna vrelina, nisu uspeli da me spreče da posetim ovu lokaciju.
U ranim jutarnjim satima braća Tomasović su se uputila u Ajolu bez da smo mogli da pretpostavimo šta da očekujemo. Nova Honda CR-V se i nije baš najbolje uklopila kroz male gradiće u kojima se čini da svako dvorište ima stari i zarđali klasični automobil, koji se nikada nije pomerio sa svog mesta, ali je vožnja kroz takve gradove definitivno uživanje i mnogo toga zanimljivog može da se vidi. Štaviše, posle nekog vremena brat mi je saopštio da prestanem da mu pričam istoriju svakog klasika koji bi video u tuđim dvorištima i da je red da se prebacimo na motocikle.

Kao veliki ljubitelji američke klasične škole (posebno modela iz pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka), skupovi klasike mi nisu strani, posebno u letnjim mesecima, ali je Ajola nešto posebno i ubrzo mi je postalo jasno zašto traje tri dana. Smatram da ni takav vremenski period nije dovoljan da se obiđe sve što skup nudi i to ne samo za one koji su zainteresovani za kompletno restauriranu klasiku. Da, većina automobila u Ajoli su bili upravo takvi, ali je poseban deo posvećen i takozvanim „survivor“ automobilima, koji su u originalnom stanju i spremni za restauraciju.

Od preko 2.500 izloženih proizvoda ove godine, oko petina su bili „originalni“, od čega su neki još uvek u voznom stanju, a drugi ipak na prikolicama i čekaju na bolje dane. Hajde da pogledamo neke od njih …

Kao veliki „Fordovac“, jedan od mojih omiljenih brendova je Edsel. Ova malo poznata Fordova divizija je postojala samo od 1958. do 1960. godine, s ciljem da napadne jeftinije premijum proizvođače kao što su Oldsmobile ili Chrysler, a sa tako kratkom karijerom su danas izuzetno retki.

U Ajoli me je zatekao Edselov model Ranger iz 1959. godine, a reč je o jednom od samo 2.451 proizvedenih te godine. Iako su limuzine značajno jeftinije od poželjnijih kupea, svi Edselovi modeli su danas relativno popularni pa vlasnik ne bi trebao da ima problema sa pronalaženjem kupca. Osobu koja postane vlasnik čeka više nego težak posao sa samim čišćenjem vozila pošto se u njemu nalazi dosta stare robe, novina, praznih čaša od kafe i sličnog, pa me ne bi iznenadilo da vlasnik možda i živi u njemu.

Evropskih automobila je bilo veoma malo, ali jedan od njih, koji mi je baš privukao pažnju je bio legendarni Citroen Traction Avant. Kao prvi masovno proizvedeni automobil s pogonom na prednje točkove, Traction Avant je postao prvi model francuskog proizvođača vozila, koji je bio ispred svog vremena, a to se odrazilo i na karijeru koja je trajala čak 23 godine (1934-1957.). Model iz Ajole je specifičan po tome što ga je nacistička Nemačka koristila kao svoje vozilo tokom okupacije Grčke za vreme Drugog svetskog rata.

Tokom razgovora s vlasnikom, on mi je potvrdio da je automobil kupljen u Grčkoj, a zatim uvežen u Ameriku i restauriran u iste boje kao kada su ga nacisti vozili. Kada se zna da je Traction Avant relativno redak primerak u Americi (prodato je samo nekoliko stotina primeraka), njegova vrednost postaje još veća.

Zatim dolazimo do još jednog izuzetno retkog automobila, a on nosi Cheetah oznaku. Ovaj velikan je relativno nepoznat javnosti najviše zato što je reč o trkačkom proizvodu. Slično kao što je Shelby Cobra delila Fordovu mehaniku, tako je i Cheetah uglavnom bila zasnovana na Chevroletovima. Ispod haube se krio Chevroletov V8 agregat sa 470 konjskih snaga, koji je omogućavao ovom automobilu maksimalnu brzinu od preko 340 km/h. Iako izuzetno dominantna na stazama, rezultati se nisu brojali, pošto firma nije nudila serijske modele pa se Cheetah nije mogla homologovati.

Veruje se da je proizvedeno samo 11 primeraka i svaki od njih vredi po nekoliko miliona dolara. Na modelu iz Ajole školjka deluje izuzetno očuvana, a pošto je od fiberglasa ona naravno ne rđa, ali a obzirom na to da je automobil na prikolici, on verovatno nije u voznom stanju. Nisam se ni usudio da upitam za cenu, ali ona verovatno prelazi cifru od milion dolara.

Spomenuću još nekoliko modela koji su mi privukli pažnju … Kao recimo Opel GT ili kako je poznat sa ove strane „bare“ – „mini Corvette“. Tu je i veliki broj kockastih modela iz ranih osamdesetih godina kao što su Oldsmobile Toronado, Buick Riviera i Cadillac Eldorado, koji prethodnih godina jako dobijaju na popularnosti. Kako je Ajola okružena velikim brojem farmi, ni klasični pikapi nisu retkost, a video sam i svoj automobil snova – Mercury Coupe iz 1949. godine.

Za one koji već imaju klasični automobil i vredno rade na restauraciji, Ajola takođe pruža nešto šta se zove „swap meet“. Možda najlakši način da prevedemo ovu reč je slično našem „buvljaku“ gde ljubitelji klasike jednom godine iznesu sve one delove koji su višak u garaži i pokušavaju da ih prodaju. Skup na Ajoli ima čak 4.187 takvih lokacija pa nije retkost da vidimo posetioce kako vuku mala kolica da bi lakše transportovali delove koje su kupili.

Možda većina tih delova deluje kao da pripadaju otpadu i za većinu su samo stari i potrošni materijali, ali postoji i ona teorija da se ispod sve rđe zapravo krije zlato. Primera radi, zadrđalu masku hladnjaka za Ford iz 1932. godine mnogi bi verovatno bacili u smeće, ali vrednost ume da dostigne i 500 dolara. Barem za ovaj deo Amerike važi verovanje da ako ne možete da pronađete potreban klasični deo u Ajoli, onda on verovatno i ne postoji. Ali to ne znači da je svaka kupovina i/ili razmena samo automobilski delovi. Knjige, brošure, makete automobila, slike i još mnogo toga su odličan suvenir koji mogu da popune arhivu kolekcionara.

Nakon što provedete dobar deo dana na „buvljaku“ će vas dočekati more prelepo restauriranih klasičnih američkih automobila. Mnoge tjunerske kuće, kao i firme koje se bave restauracijom klasika, su pružale demonstracije usluga koje nude, a ove godine su se zadesila i dva specijalna gosta. Rajan iz popularne televizijske serije „Counting Cars“ na History kanalu je bio jedan od sudija za ocenjivanje najlepšeg automobila na skupu, a tu je bila i glumica Ketrin Bič koja je najpoznatija po ulozi Dejzi Duk iz televizijske serije „The Dukes of Hazzard“.

Uživajte u galeriji koja pokazuje mnogo više nego što bi reči to mogle …

Tekst: Zoran Tomasović

Fotografije: Željan Tomasović

Uredio: Pavle Barta

(427)