Početna Life Psihologija Serijal Čitam ti dušu kroz točak – Vozačeva pristrasnost ka samom sebi
Serijal Čitam ti dušu kroz točak – Vozačeva pristrasnost ka samom sebi
0

Serijal Čitam ti dušu kroz točak – Vozačeva pristrasnost ka samom sebi

231
0

Atribucije, (koje smo po kategorijama uveli u prethodnom članku – Zašto si to uradio?, u ličnu korist naglašavaju interne, dispozicionalne uzroke za objašnjavanje ličnog uspeha i okrivljuju eksterne, situacione uzroke za neuspeh.

Razlozi za atribuciju u ličnu korist su:

– očuvanje samopoštovanja.

– samoprezentacija, kako bismo sačuvali sliku koju drugi imaju o nama.

– treći razlog je taj što ljudi poseduju informacije o svom ponašanju u drugim situacijama, što ih može dovesti do očekivanja pozitivnih ishoda, dok su negativni ishodi neočekivani.

Ovakva pristrasna atribucija je adaptivna i ponekad korisna za naše psihičko zdravlje.

Sklonost obrnutom načinu pripisivanja – uspeha situacionim uzrocima, a neuspeha ličnim osobinama – može dovesti do naučene bespomoćnosti.

Jedna od posledica naučene bespomoćnosti je depresija.

Odbrambene atribucije su objašnjenja za ponašanje ili događaje kojima se izbegava osećaj ranjivosti ili smrtnosti.

Nerealan optimizam je oblik odbrambene atribucije pri kojem ljudi misle da će se dobre stvari verovatno dogoditi njima, pre nego drugima, a da će se negativni događaji pre dogoditi drugima nego njima.

Jedan od načina na koji se nosimo s tragičnim informacijama o drugima jeste da verujemo da se to ne može dogoditi nama.

To činimo pomoću verovanja u pravedan svet, oblika odbrambene atribucije na osnovu kojeg ljudi pretpostavljaju da se loše stvari događaju lošim ljudima, a dobre stvari dobrima.

Hajdemo sada da probamo ovo da preslikamo na saobraćajnu situaciju. Na primer, kada nas drugi vozači “iseku” na autoputu, mi smo besni i odlučujemo da koristimo dispozicionu atribuciju: “Kakav užas, da li je moguće da je neko toliko bezobziran, neotesan, agresivan…”. Međutim, kada smo mi “sekači”, onda koristimo situacionu atribuciju: “Morao sam to da uradim jer je ubrzo odvajanje za naplatnu rampu” ili “šta ću, baš žurim…”. Sada razmislite, onako samo za sebe, koliko su ovo suprostavljeni načini opravdanja za istu stvar.

Evo još jedan primer, kroz dve različite prizme, a isti događaj-fensi, brzi, sportski automobil, koji juriša:

Dispozicione atribucije:

Izgleda da ovaj sportski automobil pokušava da se “uglavi” ispred mene… baš ide brzo… moram da održim brzinu i da ga sprečim… ma i ubrzaću, samo da me ne izgura… on i dalje jurca, ne, nee, konju jedaaan… toliko sada kočim zbog tebe, da je čudo što se nije aktivirao ABS. Dabogda ti hirurzi vadili iz stomaka šta si jutros pojeo, bio ti užasan dan, mesec, život, ništa ne zaslužuješ kada si tako zao i jadan!

Situacione atribucije:

Izgleda da ovaj sportski automobil pokušava da se “uglavi” ispred mene… baš ide brzo… moram da održim brzinu i da ga sprečim… ma i ubrzaću, samo da me ne izgura… on i dalje jurca… OK, nemam izbora, moram da ga pustim. Ko zna, možda očajno brzo treba da stigne negde. Verovatno bih i sam isto uradio. Treba da ga pustim definitivno.

Dispozicione atribucije u saobraćaju nas vode u jednu negativnu i hladnu zemlju dok situacione hrle u zemlju topline i dozvoljavaju nam da koristimo jedan zdrav i pozitivan pristup, gradeći bolje odnose sa svim učesnicima u saobraćaju. Na primeru smo videli, kako moć uključivanja kontrolisanog mišljenja nam daje prednost da ne odlutamo u trivijalnosti i “trovanje” nas samih, koje sa sobom nose dispozicione atribucije.

Učestao strah među vozačima je da će prekršiti nepisana pravila saobraćaja i da će ih zbog toga drugi mrzeti. Kada smo neprijatni drugim vozačima, očekujemo da nas oni bombarduju sa negativnim mislima i emocijama. U saobraćaju važi pravilo džungle: sečemo jedni druge bez pardona i mi pripisujemo negativne reakcije svim vozačima. Koliko ovo ima veze sa stvarnošću?

Vozači uglavnom kažu da oni ne misle uvek negativno o drugim vozačima, mada je to nekako rutinska radnja. Tako da ono u šta mi verujemo da drugi misle o nama kao vozačima je samo fantazija. Ali ove fantazije su standardne atribucije koje donosimo u saobraćaju, a one su upletene u srž naših misli i osećanja tokom vožnje. Mi imamo moć da rutinu, formu i ono što je naučeno korigujemo i poboljšamo, imamo mogućnost odlučivanja, kako ćemo percipirati svet oko sebe i nas same, tako i u saobraćaju.

Francuski “Gendarmerie Nationale” je analizirao svedočenja iz 205 izveštaja saobraćajnih nesreća, cilj je bio da se razmatraju objašnjenja ljudi koji su bili uključeni u saobraćajne nesreće – vozača, putnika i svedoka, da bi se poboljšala bezbednost na putevima. Rezultati pokazuju razlike u atribuciji aktera (vozača) i posmatrača (putnika i svedoka). U stvari, posmatrači objašnjavaju podjednako uključujući i interne i eksterne faktore, dok akteri mnogo više koriste eksterne faktore. Ovakav rezultat se može tumačiti u smislu vozačeve pristrasnosti ka samom sebi a može se tumačiti i u skladu sa teorijom odbrambene atribucije (čak i ako ne može da se dokaže da su na posmatračeva objašnjenja uticale teške okolnosti nesreće). Akteri i posmatrači objašnjavaju događaje po različitim kategorijama ali koriste iste motivacione strategije zaštite: Vozači će pokušati da zaštite svoje samopoštovanje kako bi izbegli da budu odgovorni za nesreću, (sopstvena pristrasnost), a posmatrači će pokušati da se, (odbrambena atribucija), zaštite od ideje da bi se mogli naći u istoj situaciji.

Racionalizacija, kao mehanizam odbrane često može da se ogleda u narodnoj mudrosti “Grešiti je ljudski”. Kada to kažemo kao da nam je pola oprošteno. No greške koje činimo automatski zbog načina na koji razmišljamo mogu nas dovesti do fatalnih grešaka u zaključivanju, posebno posledice mogu biti kobne u saobraćaju. Nemojmo biti kognitivne “lenčuge” koje u većini slučajeva misle automatskim pilotom osim kada je u pitanju nešto lično i važno, to je vrlo sebično i svakako ne doprinosi puno ličnom razvoju. Skinite se s automatskog pilota i prebacite na kontrolisano mišljenje i uložite trud u razmišljanje. Automatizam vodi do stereotipa. Mi smo jači od naših i naučenih glupavih predubeđenja. Razgovor ovog tipa: ,”l ja znam takvog jednog vozača, on je takav i takav, ne može to i to, žali Bože što ima tako skup automobil… “. doprinosi tome da teške reči padaju na račun nečije ličnosti bez da se potroši ijedna minuta na razmatranje okolnosti u kojima se ista osoba nalazi. To znači da ćemo ponašanje ljudi koje posmatramo, ukoliko se nismo prebacili na kontrolisano mišljenje, pripisati njemu samome i tome kakav je. Verujem da uviđate veliki problem s ovakvom vrstom zaključivanja. Naša očekivanja o drugima utiču na način na koji se odnosimo prema njima i time izazivaju kod drugih komplementarno povratno ponašanje potvrđujući tako naše početno mišljenje. Jasno je kako ovaj fenomen dovodi do potvrđivanja stereotipa i drastičnog smanjenja šansi da se izbacimo iz ovog začaranog kruga automatskog mišljenja. Na primer, ako o osobi imamo mišljenje da je priglupa i nezainteresovana, tako ćemo joj nezainteresovano i pristupiti. Druga osoba sada nas opaža nezainteresovanima i ne trudi se ući sa nama u komunikaciju. To dovodi do potvrđivanja ličnog  početnog očekivanja. Iliti, što zračiš, to i privlačiš.

Dovoljno je biti svestan načina na koji mislimo i na vreme analizirati činjenice i iz perspektive socijalnog konteksta i tada doneti zaključak. Koliko god naš mentalni kapacitet bio ograničen toliko smo u stanju biti svesni toga i kontrolisano učiniti razliku, čineći da biramo onu cestu koja vodi do zemllje tolerancije, strpljivosti i odgovornosti. Mi možemo napraviti razliku, samo mi. Ono što želimo za sebe i ono što opraštamo sebi i odgovornost koju od drugih očekujemo, moramo i sami sebi staviti kao normativ. Taj fini tas mora biti ujednačen. Loša zapažanja, izrazito jake negativne emocije u saobraćaju, izbacivanje iz racionalnog, pa i motoričkog balansa, potencijalno mogu da prouzrokuju katastrofu. Budimo oni vozači koji će uvek imati viziju da svoje voljene i voljene drugih vozača, dovedu do konačnog odredišta. Samo kontrola i put razumevanja i saosećanja prema drugima, nas tu mogu dovesti.

Ružica Majkić

(231)

Komentari objavljeni na portalu "Auto Republika" ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst. Redakcija "Auto Republike" zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.

Ostavite komentar

avatar