Serijal Čitam ti dušu kroz točak – Zašto si to uradio?
U našoj je prirodi da probamo da razumemo procese koji se oko nas dešavaju kao i ljudske akcije i reakcije. Kako da kontrolišemo naša predubeđenja kada su drugi vozači u pitanju? Kako one večne i iscrpne, često i vrlo pogrdne analize – zašto je to uradio taj vozač, da stavimo u funkciju i nekog našeg sveopštog rasta?
Jedna od tehnika jeste da preispitamo naše vozačke atribucije o kojima je bilo reči u uvodu ovog serijala. Zamislimo na primer, sporo kretajući automobil u našoj traci. Zašto li vozač ovako sporo vozi? Naši mogući odgovori za pronalazak uzroka ovakve vožnje, bi bili:
(1) vozačeva narav. Možemo pomisliti da je ta osoba bezobzirna, nesposobna i glupa.
(2) spoljašnje karakteristike vozača, kao što su rasa, pol, godine starosti, kao i etničko poreklo.
(3) specifične okolnosti u saobraćaju. Možemo da pomislimo da je automobil star ili da je u određenoj malfunkciji ili čak da je beba u njemu ili da se prevozi neko bolestan.
Prva dva uzroka nazivamo „dispozicionalnim atribucijama“, odnosno to su naša predubeđenja oko karakteristika samog vozača, (najčešće potpuno trivijalna) dok je treći uzrok poznat kao „situaciona atribucija“. I ona se ogleda kroz našu percepciju šire slike i situacije u kojoj je potencijalno taj drugi vozač. Psiholozi su u eksperimentalnim uslovima otkrili da kada ljudi traže uzroke u vidu dispozicionog pripisivanja, oni reaguju sa negativnim emocijama. S druge strane kada koristimo situaciono pripisivanje, aktiviramo onu tolerantniju pa i pozitivniju stranu sebe.
Da se vratimo mi na onog našeg „sporaća“ iz trake. Imamo izbor da li ćemo mu pripisati dispozicione ili situacione karakteristike. Prepoznaćete da krećete u pravcu dispozicione atribucije ako ste se uhvatili da našeg dragog vozača „sporaća“ nazivate pogrdnim imenima, zbog pola ili izgleda i sl… Rezultat ovakvog razmišljanja je samo nama na štetu, trujemo naš um negativnim emocijama. Ovo je otvaranje Danteovih krugova pakla, samosažaljevajući sebe, naravno. Ali znajte da imamo izbor potpuno slobodan pod našom moći i kontrolom. Dovoljno je da promenimo atribuciju odnosno da pripišemo nešto afirmativnije za tog vozača.
Možemo da pripišemo razlog ovako sporog kretanja automobila u vidu obrazloženja kroz neku konkretnu situaciju. Recimo, možda je automobil u kvaru, ili možda se u njemu prevozi neko bolestan, ili možda neki specijalan teret prenose, itd..,.Na ovaj način oslobađate sebe onih mučnih i teških emocija, iznad opisanih i otvarate prostor za mnogo zdraviji pristup. Neke od lepih emocija koje će vam se aktivirati su:
* saosećanje („Bolje da budem i ja oprezan da ih ne bi ugrozio.“)
* strpljenje („Ovo neće trajati dugo.“)
* razboritost („Proceniću da li mogu da zaobiđem ovaj automobil.“)
* tolerancija („Svako ima pravo da bude ovde.“), itd. Malo li je?
Večito korišćena floskula o ideologiji i percepcije sreće da je čaša 50% puna ili prazna, nije uvek tačna, duboko verujem da je svi možemo napuniti 100%. I kao što mnogi autori navode autosugestija jeste primitivan vid razumevanja psihologije ali je kao takav nekada i koristan. Međutim suština nije u ubeđivanju sebe, nego u veri i spoznaji da može bolje, jer kakve su nam misli, takav nam je i život. Situacije kroz saobraćaj moramo da shvatimo ozbiljno zbog svih potencijalnih opasnosti a sa druge strane on može na najbolji način da nam pokaže koliko je empatija i briga o drugima esencijalni sastojak naše duše.
Ružica Majkić
(227)
